„Фауст“
На сцени „Мадленианума“ приказана је Гуноова опера „Фауст“ по Гетеовом тексту, на коме је славни немачки песник радио читавог живота, сматрајући као и Бајрон да је страст елемент у коме живимо, без кога би живот био само вегетација, нешто слично смрти. Дао му је општечовечански значај, ванвременску и ванпросторну човекову распетост између чулне и духовне природе. Пре њега средњовековну легенду о Доктору Фаусту написао је 1589. енглески књижевник Кристофер Марлоу; немачки композитор и музиколог Кинцл избројао је да је по Гетеовом „Фаусту“ написано осамдесетак композиција, од којих је најпознатија Гуноова опера, најзначајније дело у читавом његовом стваралачком опусу. Како и тврди редитељ Јуриј Александров – „код великих композитора не може бити лоших опера, може бити само лоше режираних опера“! Његове раније режије сведоче о јединственим потезима („Травијата“, „Пајаци“, „Ловци бисера“, „Не само љубав“), а удубљивање у „Фауста“ са изванредном оперском верзијом „Валпургијске ноћи“, са нивелисањем ликова и њихових односа – овде је потпуно фасцинантно. Код Гетеа – Фауст је доминантан, он тражи истину, крајњи узрок и крајњи циљ свих ствари чија је трагедија у основи у ограничености људских сазнања, док је код Гуноа то Маргарета, која над Фаустом доминира својом моралном супериорношћу. Мефисто – дух који стално негира, скептик који „жели зло а добро ствара“ – у тумачењу Јурија Боршчова био је потпуно беспрекоран и глумачки доминантан и певачки фасцинантан; сублимисао је, учинило ми се, и Шаљапина (чије сам снимке слушала са обожавањем) и Чангаловића, Сарамандића, Дракулића, Мику Јовановића, који су га оживљавали на сценама Београда и Новог Сада чинећи и онај невероватни редитељски баланс Александрова, који нису успоставиле ни Гуноова партитура ни њен литерарни предложак. Фауст Сергеја Алешченка уверио нас је у сва искушења и запитаности његове душе, а Маргарета Татјане Каљченко у огромну трансформацију и сопствени карактерни преображај. Њихова љубавна сцена на крају првог дела један је од најлепших емотивних сусрета који се икада видео и чуо на сценама наших театара. Готово генијалним редитељским замислима помогла је у остварењу читава екипа такође сјајних уметника; три редитељке (као и у представи „Ловци бисера“), диригент Максим Ваљков, уметнички директор Вјечеслав Окуњев, диригент хора Марија Гергељ – која је начинила право чудо не само изванредно прецизних и речито спроведених гласовних деоница него и сјајно кореографски разиграних само са својих 14 певача! Наведено је у програму и име концерт-мајстора – Јане Зубове – мада су у оркестру по звуку који су произвели – све сами „мајстори“ највише уметничке класе, од „осликане“ Увертире до савршеног садејства са крајње изражајним гласовима на сцени. Сценографија је уз помоћ видео-арта и расвете (Данил Бакалин и Ирина Вторникова) била у споју разбукталих страсти и потпуне лиричности, у крајњој нежности и неодољивој привлачности у сценама љубави. Све је било простудирано и доречено до краја, без икакве површности, непромишљености или случајности.
