Тајни брак
Инсценацијом одабраних сцена из опере Тајни брак Доменика Чимарозе, непревазиђеног мајстора опере buffo 18. века, одабрани полазници (већина још студенти) музичко-оперског студија Опере и театра „Мадленианум“ које су изврсно припремили драматург и редитељ Тадија Милетић и угледна мецосопранисткиња и вокални педагог Тања Обреновић, представљених 17 јуна, успешно је заокружен рад овог сегмента наше реномиране позоришне куће у протеклој сезони. Значајној вредности њихове одлично уигране и у свим аспектима респектабилне интерпретације, подржане сигурном клавирском пратњом Драгане Анђелић Буњац, допринео је у пуној мери усаглашен тимски ангажман ауторске екипе подједнако инвентиван како у погледу режије (Тадија Милетић), сценогафије (Александар Златовић), одабира костима из различитих представа у продукцији „Мадленианума“ и поузданог инспицијентског рада (Весна Ћурчић Петровић), тако и у избору најкарактеристичнијих одломака из ове капиталне комичне опере и духовитости драмских реплика које су написали сами певачи. А оне су биле одличне споне за ведро, па и иронично ткиво Чимарозиног духовитог, може се рећи и „грађанског“, па и „карактерног“ музичког стила његове сентиментално – љубавне шараде у којој сви ликови имају живе и упечатљиве хуманистичке црте. Свака од њих истакнута је раскошном музичком покретљивошћу вокално перфектно донетих појединачних партија које у ансамблима, а посебно у финалним одсецима (чиновима) надилазе ред речитатива и арија, спајајући их у непрекидни низ комада за цели ансамбл. Утичући тако на континуиранији ток, односно „течност“ извођења, овакво тумачење новог Чимарозиног „система“ је допринело природнијем повезивању арија и ансамбала са „сувим“ речитативима, односно спонтанијем прелажењу с говорне декламације на певање, што сигурно (гледајући и из садашњег времена), повећава брзину и маштовитост сценских промена. Слично је можда било и на бечкој премијери овог јединог у целини сачуваног Чимарозиног музичко-сценског дела (фебруара 1792), јер се десило, као потпуна реткост, да се по жељи одушевљеног цара Леополда II представа у целини понови исте вечери још једном. С обзиром на оптималну дужину ове „мале“ (само по трајању), најсвежије мадленијанумске продукције, њено одлично и иновативно представљање и топао пријем гледалаца, нико се не би изненадио нити омао ишта против да је она одмах репризирана и на Малој сцени овог театра. Тим пре што је актуелно извођење припремљено и као омаж првој оперској премијери у овој тада новој театарско-оперској кући, оствареној пре две деценије, јануара 1999.године. Верујемо да ће и њена будућа, компплетна сценска поставка, у част тог не малог јубилеја, поновити успех своје претходнице, али и овог најновијег полу-сценског упризорења. То нам се не чини неостваривим, колико због пријемчивости њене топле, мелодијски богато развијене и ритмички живе „рококоовске“ музике (која тако изражајно дочарава најразличитија расположења), толико и због њене већ сада изврсне вокалне, очекујемо и целовите музичко-сценске реализације. У овом предпремијерном, односно „припремном“ облику, јасно је и да је режија (као што је учинио и композитор), акценат ставила на ансамбле, као главне креаторе збивања и динамичног развоја радње, али и на поједине ликове, који су осим солистичког исказивања у аријама и сами активни покретачи радње. Иако дело не обилује великим акцијама и променама, односно бројним збивањима, приказани облик је освајао шароликошћу, бриозним темпом, гестуалношћу и динамичком изнијансираношћу интерпетације, па и у перспективи можемо очекивати већ и сада назначен, фино прозрачни музички театар. Посебно када му се дода и оркестар као подршка захтевним вокалним партијама где је свака улога важна, изражајна и играчки покретљива, тражећи од певача да равноправно делује и као глумац. У центру рељефно донетих шест комичних рола је партија „напраситог и приглупог“ Ђеронима (Филип Станковић), други buffo лик је галантни гроф Робинсон (Константнин Костић), а трећи је трговчева сестра Фидалма (Јована Тимотијевић). Ту су и лирске улоге осећајног Паолина (Ђорђе Петровић) и грациозне Каролине (Ана Јојић и Ивана Нешовић Гојковић) који ће после низа перипетија остварити своју љубав, као и „свадљиве“ Елизете (Оливера Кривокућа, Катарина Димитријевић и Доротеј Ђурић). По неким мишљењима „више преросинијевско него постмоцартовско“ у сваком случају нарочито дело, „Тајни брак“ је овим новим животом кроз одабране сцене и рељефно оцртане контрастне ликове које од реда (комуницирајући у дуетима, терцетима, квартетима, квинтетима, и, повремено у краћим секстетима) уверљиво тумаче млади певачи Музичко-оперског студија „Мадленианума“, показао да је традиција италијанске комичне опере и даље жива, а да је тематика „женидбе и удадбе“ са својим сатиричним елементима забавна и данас.
