VIII СОМУС
Ово је заправо трећи Сомус коме присуствујем и први који се одвија у јуну уместо у априлу, јер су Сомборске музичке свечаности помериле свој почетак ради (такође априлских) Новосадских (музичких свечаности). За разлику од сунчаних претходних, овогодишњи је пратила упорна киша, али ни она није успела да поквари добро расположење ни учесника програма, ни организатора, ни одане и лепо васпитане сомборске публике.
Отварање Фестивала и Ирена Графенауер
Кратким поздравним говорима директор Саша Милић и уметнички дирегтор Михајло Зурковић обратили су се публици и прогласили Фестивал отвореним. Уметнички директор дао је преглед будућих догађања где ће се у наредних седам дана збити десет разноврсних програма у којима ће се отворити нови концертни простори (Народног музеја, салаша, дворишта Жупаније) али и ослонити на нешто што се показало већ као трајна вредност а то је креативност кларинетисте и диригента Мате Бекавца и прве даме флауте – Ирене Графенауер. И најлепше што сам чула у овом поздравном говору то је кад један и сам врхунски уметник какав је Михајло Зурковић јавно „призна“ да је његов фах-колега Алксандар Маџар – „најбољи пијаниста на свету“! Мада, било је још предивних „ствари“ (и мимо музике) које сам доживела ове вечери у којој је киша „лила као из кабла“ али ни то није могло да ми поквари расположење! Међу првима – по мом старом обичају – ушла сам у салу. Угледала сам у другом реду моју омиљену флаутисткињу (а чија не би била са њеним енормним талентом) Ирену Графенауер и упутила се према њој. Њена сам обожаватељка одувек и заувек, од времена када је изашла као победница са Међународног такмичења Музичке омладине у Београду, преко потпуно неодољивог шарма када је на једном свом концерту на Бемусу изнервирана довикивањем камермана прекинула програм и обратила им се: „Извините, да ли ми можда сметамо? Знате, ми овде имамо концерт!“ Поздрављамо се као да смо старе пријатељице, а заправо она мене уопште не познаје, не знам ни да ли су моја критичарска одушевљења досезала до ње. Ваљда је и она у мени препознала сопствену силну жеђ и љубав за муззику, опчињеност која иде до обожавања али и жељу за служењем „њеном величанству“, онако како верници спонатано служе Богу. И открива ми – мада ја и то већ знам из њене биографије – да јој је Сретен Крстић (који је „моје дете“, из прве генерације мојих најомиљенијих и најталентованијих ученика) – био први муж, да је он у уметности тражио и волео сопствени его, а да она и Мате (њен други муж) истражују и оно и оног изнад и иза... Каже ми даље да је она заправо „јужнакиња“ да ни сама не зна зашто толико воли Србиоју и посебно Сомбор, а да је Сретен заправо „северњак“ и да је вероватно зато у Немачкој пронашао онај Вагнеровски коначни мир после свих лутања, искушења и обмана. Кажем јој да сви ми, заправо, амбивалентно имамо две отаџбине, једну коју нам је несвесно додељена рођењем и дрзгу коју смо стекли сопственим избором. О томе је Нада Маринковић писала како оаећа Ваљево као своју микро-домовину, а ја јој кажем да је за мене духовна домовина Бајројт, мада Србију и Београд волим изнад свега. Застаје код Бајројта – јер је и ту препознала нешто своје... али како то у причи о Шехерезади бива – није нас „затекло јутро“ – него наставак концерта и наша прича више није добила наставак... Својеврсни наставак добила је у причи Франсиса Пуланка „Позив у дворац“! То је заправо сатирична игра Жана Ануја, књижевника у коме је текла баскијска крв оца кројача и виолински дамари мајке уметнице. Његово стваралаштво ишло је у широком распону од новог „читања“ Софоклове „Антигоне“ до апсурдних фарси, од којих је једна оживела на Сомусу. Oн је припадао групи „Шесторице“, која је после Првог светског рата одиграла кључну улогу у превођењу француске музике из импрерсионизма у модерну, заузимајући посебно место. За разлику од осталих, њега нису привлачиле монументалне симфонијске и ораторијумске форме, као Хонегера, нити тражења нових хармонских могућности у сфери политоналности, као Мијоа. Тежио је сажетом, комуникативном исказу, онако као што је идеолог „Шесторице Жан Кокто рекао: „Желим музику у којој ћу становати као код куће!“ Био је клавирски сарадник виолончелисте Пјера Фурнијеа и баритона Пјера Бернана; прави представник француске културе, елеганције и духа, умерени модерниста Коктоовог шарма и лаке ироније, јасних формалних структура, блиских неокласицизму. Његову музику одликује естетика која комбинује популарне елементе и префињен дух. И његова мајка била је пијанисткиња. Био је верник – католик и бројна дела компоновао је на литрургијске текстове и с обзиром да је био одличан пијаниста и уметник на инструментима са диркама написао је бројна дела за ове групе инструмената.
У „Дневнику“ је 4. јуна објављен мој осврт под називом „Човек хиљаду и једног стила
На првом концерту овогодишњег Сомуса чули смо два ретко извођена дела из заоставштине музике прошлог века, Пуланкову „Позивницу у дворац“ и „Причу о војнику“ Игора Стравинског. Уз њих двојицу упознали смо још четворицу сјајних уметника: кларинетисту изузетно бриљантног интерпретативног нерва Матеа Бекавца, америчког виолинисту Вилијама Хагена, шведског пијанисту Пера Рундберга и босанско-херцеговачког глумца – наратора Зијаха Соколовића који се „пресвукао“ у неколико улога не само гласовним него и карактерним мутацијама. Међу њима није било самодоказивања ни истицања у први план: клавир је давао метричко-ритмички ослонац плесу, виолина је певала своје умилне кантилене, а кларинет је успостављао ону специфичну тонску боју коју су у стању само изврсниу уметници на дрвеним дувачким инструментима да остваре. У другом делу програма чули смо чудесну „Причу о војнику“ Игора Стравинског. Како је с правом приметио Мирослав Костић – „он је био ироничан и према самом себи“, сматрајући да је „наша дужност према музици да је проналазимо“. Његови проналасци били су револуционарни, експлозивни, разносили су стерилне остатке немачког романтизма крајем XIX века. На свом путу до чистоте уводио је изненађујуће нове концепте ритма и звучности и интелекту давао исти значај као и емоцији. Ерик Сати назвао га је „ослободиоцем“, Жорж Баланшин „архитектом времена“, Карлхајнц Штокхаузен је сматрао да је он „једини композитор који је непрестано обнављао себе“. Био је пријатељ и сарадник Дебисија, Равела, Коктоа, Пикаса; био је „човек хиљаду и једног стила“, композитор који је као камелеон мењао одежде својих идеја, стваралац који је лако и хитро, као нико други прошетао најрадикалнијим и најопречнијим стиловима XX века – по мишљењу Марије Ковач. У овом специфичном извођењу уживели смо се у ђаволову обману, у којој нису прошла три Јосифова дана одсуства, него три дуге године... кларинет је енормно високим тоном доведеним до пискавости на почетку фразе, али убрзо напуштајући такав дисхармонични израз водио ка једноставној ванвременској монодији која је звучно асоцирала на древни аулос... „Све је то ништа... празно... ствари које су изнуитра топле – једине су које вреди имати“ – убеђује нас Зијах. Музика постаје нестрпљива. Не дозвољава речима да монологизирају самостално. Инкорпорира их... Ђаво и војник одлазе... У нама још дуго нису отишли“. За „Музику класику“ сам написла другачији осврт на Отварање Фестивала: „На првом концерту овогодишњег Сомуса уз Пуланка и Ануја упознали смо још четворицу сјајних уметника: кларинетисту Матеа Бекавца, виолинисту Вилијама Хагена, пијанисту Пера Рундберга и глумца – наратора Зијаха Соколовића, који су у првом делу програма интерпретирали Пуланкову „Позивницу у дворац“. Све је текло у ритму равеловски осенчених валцера (као у његовој композицији „Valse noble et sentimentale“) који су спонатано наводили извођаче да запевају вокализом и одводили и њих а и нас у идеализоване пределе бечко-штраусовских балских дворана и даље, у страсне ноте танга, јер, како и реће Зијах у једном тренутку – „ми смо на овој земљи да бисмо волели...“ У суштини, читава ова само споља лагодна прича уљуљкана плесним ритмовима има унутрашњи дубљи слој који би се могао свести и на оно вечно андрићевско о немогућности испуњења љубави јер подударност и ако постоји, она никад није истовремена и истоветна. Звуци „Приче о војнику“ Игора Стравинског, која је изведена у другом делу, били су нови и рафинирани, ритам оригвиналан. Чим га је чуо Равел га је назвао генијем. По речима Пјера Булеза његова музика је постала полазна тачка новог концепта ритма и естетике, мада није сасвим окренуо леђа ни тоналности. Године 1918. компоновао је „Причу о војнику“, камерну музику за седам извођача. Када је 1962. оитишао у Совјетски Савез, рекао је: „Мирис руске земље јер другачији... Човек има само један завичај, једну отаџбину, једну земљу“. Великани својим духом и много после времена у којем живе превазилазе савремнике. Они се појављују као моћне и велике ватре – светионици како се Бодлер изразио, из којих се стварају снопови различитих традиција које сачињавају једну културу. Понекад се на хоризонту уметности оцрта нека од тих величина које лутају кроз векове чије је порекло непознато а постојање несхватљиво. Совјетски музиколог Игор Гљебов (псеудоним Бориса Асафјева) рекао је да је наша музичка епоха, епоха Стравинског. До краја дугог живота остао је савремен и актуелан. У „Историји о војнику“ дао је много двојних тонова, великих скокова, понављања тонова, виртуозних пасажа и фигурација, отсечних акорада, остајући веран космополитском неокласицизму. Сиже је преузет из богатих извора народних предања у бајкама руских књижедвника. Текст је обрадио Чарлс Фердинанд Рамуз и пребацио га на тло Швајцарске. Сам Стравински је рекао: „У том делу сусрео сам се са америчким џезом који је касније одиграо важну улогу у мом даљем стваралаштву... из џеза сам присвојио идеју о музичком ритму, све друго сам сам створио, односно замислио. У сваком случају, џез је у моју музику унео нови звук, а ‘Прича о војнику’ документ је мог дефинитивног раскида с руском оркестарском традицијом“. Сматрао је, такође, да је „музика неспособна да изрази ишта друго осим саме себе“. „Прича о војнику“ била је потпуна и довољна да изрази саму себе.
„Принц клавира“ (Александар Маџар)
Сви концерти на Сомусу започињу инсертом из најлепше српске клавирске музике XX века – „Одјецима“ Василија Мокрањца у интерпретацији Душана Трбојевића! Тиме је одата почаст не само оснивачу Сомборских музичких свечаности из далеке 1961. године (присећајући се онога ко је воћку посадио док се једу њени укусни плодови), негфо су изначени и њени будући токови који ће увек за кичму догађања имати управо пијанистичку уметност. Посебну одлику Фестивала чине и прикладни и допадљиви називи сваког концерта. А у њих са мало одабраних али правих речи уводи уметнички директор, пијаниста Михајло Зурковић. Тако је концерт Александра Маџара насловљен „Принц клавира“, а у краткој најави његов фах-колега подсетио је да је пре осам година управо у прелепој сали Градске куће на првом обновљеном фестивалу било само четворо људи, али им је он тада обећао да ће свирати макар и за једног јединог посетиоца. Ове вечери сала је била препуна, а доиста принчевски достојанствено програм је извео врхунски уметник! Започео је и завршио са одломцима из „Музичке жртве“ Јохана Себастијана Баха, „жртве“ не само највећег генија барока, него и сваког уметника који се свом позиву предано и посвећено бави. Јер Бах и јесте алфа и омега музике и вероватно је и Маџару – као и Јовану Колунџији – најлепши дан који започне и заврши уз његову музику. Како је у најаваи и „обећао“ пијаниста Зурковић присуствовали смо једноставном, природном а врхунски интелигентном „читању“ ове својеврсне праве енциклопедије барокног вишегласја, у споју канона, ричеркара, фуга и других дела заснованих на музичком мотиву краља Фридриха II Великог, са којим се Бах сусрео 7. маја 1747. у његовом дворцу у Потсдаму. Ту је његов син, Карл Филип Емануел радио као музичар. Јохану Себастијану, који је био познат по вештини импровизације, краљ је задао сложену тему као основу за шестогласну и трогласну фугу. Он шестогласну никада раније није компоновао, па се сматрало да је то краљев хир. После два месеца величанствени Бах је објавио доиста феноменалну збирку композиција под називом „Музичка жртва“. Управо како је овај циклус препознат по интелектуалној дубини, техничком савршенству и уметничкој лепоти – такве одлике понела је и Маџарова интерпретација проничући у универзални хуманизам Бахове уметности. Чули смо и четири Шопенове баладе, које су настале између 1836. и 1843. године из одушевљења према поетским творевинама пријатеља и земљака Адама Мицкијевича, које су прожете духом пољске поезије. Пуне су оштрих контраста, мирних, пасторалних расположења али и олујних излива у чијим се тонским валерима наслућују и клице бхудућег импресионизма. Бетовенову 26. сонату у Е-дуру („љубавном тоналитету“ – по Кортоу) насловљену „Les Adieux“ композитор је написао 1809. године, када је извршен француски напад на Беч; Наполеон је присилио Бетовеновог заштитника, надвојводу Рудолфа , да напусти град., На првопм издању из 1811. композитор је написао посвету: „О одласку царског величанства, за надвојводу Рудолфа у дивљењу“. Интерпретација Алексанцдра Маџара оставила ме је такође „у дивљењу“ својом врхунском виртуозношћу, речитошћу и изражајношћу мотивске грађе и брижљиво однегованом динамичком суптилношћу које су се рефлектовале и на прелиде Рахмањинова, а и на Равелову кореографску поему „La Valse“, која је првобитно названа „Беч“, инспирисана стваралаштвом Јохана Штрауса млађег, са низом карактерних варијација смештених од балских дворана „царствујушће Виене“ до новог Равеловог руха неочекиваних хармонских токова које воде кроз упечатљиви својеврсни крешендо свих изражајних средстава кинетичкој снази Коде.
„Низ Дунав 1 – Стари и нови Беч“
„Седморица величанствених“ приредили су управо такво вече у Свечаној сали у Градској кући: словеначки дрвени дувачи Ирена Графенауер и Мате Бекавац, виолинисти – Вилијам Хаген из Сједињених Америчких Држава и Давид Кастро-Балби из Француске, виолист Тимоти Ридо из Велике Британије виолончелиста Иван Каризна из Белорусије и пијаниста Пер Рундберг из Шведске показали су да уметност не познаје границе и да кад се сретну „они прави“ њихово музицирање успостави такав склад, харизму, добру енергију да несмањеним жаром поведе и публику ма где да су се упутили. Слушали смо и збиља уживали уз музику Годовског, уз најумилније тактове Моцартовог Квартета у Це-дуру у коме је деоницу концерт-мајстора преузела Ирена Графенауер, управоп онако како је Моцарт писао – лако, спонтано, музикално, орелепо, уз екстатични Брамсов Клавирски квартет у ге-молу који је (и буквално) дигао публику на ноге, уз чудесни спој интимне лирике нежних игара Василија Мокрањца са Шубертовим валцерским дамарима, уз вечног Бетовена, увек и свуда примењивог и прелепог чак и у једноставној а речитој форми орнаментарних варијација, уз Корнголда, Шонфилда, Вебера, Вауде, Хајдна, Азмаха. И сами музичари, захуктали у свом врхунском надахнућу (а захуктали су и нас у публици) нису ни приметили да је прошло уобичајено време за концерт. После два и по сата музицирања на најшармантнији могући начин Ирена Графенауер се дискретно обрарила: „Драга наша публикице! Много је касно и ми вам се извињавамо! Ако је неком доста музике или мора да иде нека слободно оде, ми вас пуно волимо!“ Разуме се, нико није напустио дворану. И публика много воли њих! Подсетило ме је то на брошуру коју сам добила из Прага, насловљену: „Моцарт је волео Праг, али и Праг је волео Моцарта!“ А Ирена нам је, љубећи свој златни инструмент, подарила правпо Крајслерово „Љубавно весеље“!
„Низ Дунав 2 – Дунавско вече“
Свакодневне кише спречиле су намере организатора да се концерт одржи на салашу; тако су исти исти извођачи али са новим (савременијим) програмом поново са несмањеним жаром кренули „Низ Дунав 2“ уз музику Лигетија, Дохнањија, Табакове, Глика, Бартока, Веберна... А можда је требало и овом приликом подсетити се Гурнеманцових речи које упућује Парсифалу надомак Грала: „(Видиш сине), овде је време постало простор...“ Ипак, у мом духу и слуху збило се слично као и у срцу (мог омиљеног владара) кнеза Михаила Обреновића који је у две вечери слушао концерте Корнелија Станковића! Прве вечери – био је одушевљен и своје танане емоције поверио је дневнику; а други пут – више није било онопг чудесног првог утиска...
Вече италијанске музичке културе
Лучијано Помпилијо
Двојица сјајних уметника из Италије на најбољи могући начин прердставили су уметност гитаре и клавира. Обојица су у зрелим годинама и бројне награде са најпрестижнијих такмичења, серије концерата и компакт дискова већ су саставни део њихових биографија. Маестро Помпалијо се сматра једним од најбољих извођача музике парагвајског композитора Аугустиуна ППио Бариоса Мангореа и то је и доказао на реситалу у Грфадском музеју свирајући његова дела са романтичарском нежношћу, сматрајући га „парагвајским Шопеном“, како је и рекао у најави. Мада је написао преко три стотине песама (исписајући најпре текстове, а потом и пратњу гитаре) – његовим животним делом сматра се композиција „Катедрала“ (из 1921) која је инспирисана Баховим стваралаштвом, о којој је и Сеговија имао повољно мишљење, сматрајући је „величанственим концертним комадом“ којим је италијански уметник закључио свој програм, који је започео Баховом музикомкоја на његовом нежном инструменту има другачији звучни одраз. У наставку смо чули Два Гојина каприча Марија Кастелнуова-Тедеска, италијанског неоромантичног представника XX века, који је написао музику за 12 Шекспирових комада, две опере и бројне клавирске композиције. Фернанда Сора су савременици сматрали најбољим гитаристом на свету; компоновао је и оперу и балет, али су му најлепша дела за гитару – пуна боја које је са великим надахнућем и технички спретно Помпилијо представио сомборској публици интерпретирајући Увод, тему и варијације опус 9 на арију „О драга хармонијо“ из Моцартове „Чаробне фруле“. Дело је први пут објављено у Лондону 1821. и посвећено композиторовом брату Карлосу Сору; сматрано је „полигоном за сваког гитаристу“. У време Наполеоновог похода на Шпанију 1812, он се преселио у Париз и никада више није видео домовину. Посебно је интерерсантно било његово виђење „Шест балканских минијатура“ Душана Богдановића из 1991, кога је и лично упознао четири године касније и који му је рекао да је ово његов својеврсни ламент над домовином која се распадала и да свака од багатела симболично представља једну оид република. Занимљиво је, такође, да је Помпилијо свирао на врло скупоценом инструменту немачког градитеља Антонијуса Милера на чији се инструмент чека 15 г одина од тренутка када се поручи.
Лоренцо ди Бела
Исте вечери у Градској кући слушали смо и фасцинантног пијанисту, ученика легендарног Лазара Бермана, који се дивио његовим „великим техничким способностима и снажној уметничкој личностри“ – пред овим карактеристикама морали су бити задивљени и сви који су га чули на Сомусу. На почетку програма слушали смо избор Шопенових етида („Туга“, „Револуционарна“, „Харфена“... које су настале између 1828. и 1836. године. тј. када је напустио тинејџерски период (а и отаџбину) и настаноио се у Паризу, још увек се и сам учећи на етидама Чернија и Крамера и на Паганинијевим капричима. Поред изузетних техничких захвата у њима је високо експонирана и мелодијска линија; клавир је добио нове техничке и изражајне димензије које су инспирисале и ствараоце и извођаче за нове идеје и нова дела. Дванаест етида из опуса 10 посветио је Листу, а следећих 12 из опуса 25 грофици Д’Агу, мајци троје Листове деце. Чули смо и две баладе:добро познату поетску Шопенову Прву и екстатићчну Другу Листову, мање познату али не и мање лепу, у преплетима руку и емоција и густим арпеђима дуж читаве клавијатуре. Чудну, субјективнуи, суптилну и маштовиту музику „Крајзлеријане“ Шуман је посветио Фредерику Шопену. У циклусу је више члица која једна другима позајмљују идентитет. Галерија ликова протиће овом партитуромслично као и у његовом „Карневалу“, али су ситуације још сложеније. Сам композитор је записао: „Ова музика ми сада изгледа тако чудесно остварена, тако једноставна и долази управо из срца... То је музика чудна, музика луда, чак свечана“. Посебно су оживљена Листова дела на програму пијанисте Лоренца ди Бела у тријумфу животне снаге и фасцинантне технике пред којом застаје дах. У богатом опусу његових клавирских композиција постоје и низови импровизација и варијација по темама његових савременика и претходника. Изузетно га је привлачило импровизовање на оперске арије, ариоза, каватине Моцарта, Мајербера, Доницетија, Обера, Росинија, Белинија, Вердија – чија је парафраза на квартет из „Риголета“ најлепши приказ осликавања ових карактерно и тонски јединствених тонских слика.
Александра Вребалов
У оквиру представљања наших ствараоца сомбоирска публика је упознала новосадску композиторку Александру Вребалов која већ годинама живи и ради у Њујорку где је остварила успешну уметничку каријеру. Сваке године добија наруџбиидиком на равницу, са опорим хармонијама и мелодијом која лењо вне и сматра да је лепо када други желе њљену музику, а то јој остављаи велику креативну слободу. Мада је написала осамдесетак композиција, између осталих и оперу „Милева“ – о Милеви Марић Ајнштајн у којој је сјајно звучно описала женску патњу и тескобу, мислим да је њено животно дело „Панонија бескрајна“, које је написала још пре тридесете, инспирисана мађарским, српским и циганским песмама и непрегледним вијуга кроз сећање, сетна и прелепа: „Те твоје очи зелене, те речи твоје варљиве, та песма твоја заносна, помути разум мој... Хеј Марош, Марош, где је Капошварош, где је Сегедин?... Лутам широетс, сам као сироче сам сам...“ У овим римама које се пробијају кроз музицирање новосадског Гудачког квартета ТАЈЈ који 22 године музицира у истом саставу (Александра Крчмар Ћулибрк, Јованка Мазалица, Јелена Филиповић и Тимеа Калмар) чујем и ону бескрајну сету Црњанског која се лајтмотивски провукла кроз све његове романескне приче – „... И верујте, оном који је далеко од домовине, увек је хладно око срца““ – а која се и исконски уткала у музичко ткиво Александре Вребалов. Кроз програм је водила Др Ира Проданов Крајишник; у разговору са композиторком она је изјавила: „Прелеп је осећај бити у Сомбору, бити у Народном позоришту и то са ове стране,,, ово нигде не може да се понови. Велика је привилегија бити овде. Овде је моја породица, моји пријатељи – а то је само овде, нигде другде на свету...“ Чули смо такође и веома носталгичне „Песме са морског ранча“ у којима нису одјекнули таласи него нека полумукла звона која се оглашавају чежњом готово као на музичким платнима Рахмањинова са којих увек одјекују нека удаљена звона са руских богомољањеговог детињства и младости. Притом је композиторка успоставила и прегнантан фон свирајући на тибетанској чинији које су донеле руске избеглице на далеко тло Америке. Уметнички директор Сомуса Михајло Зурковић представио је „Индиго кодове“у најнежнијем минималистичком издању. У разговору са Др Проданов Крајишникоткрио нам је да је Александрина партитуре написана без тактних цртица те да даје велику слободу интерпретатору – а да га је визуелно стога подсетила на какав мравињак. Та визуелизација је такође важан елемент њеног израза тако да је музика текла уз пројектовање Александриних графика које подсећају на отиске са јапанских бакрописакојима се својевремено одушевљавао и Тулуз Лотрек, чија се изложба графика управо одвијала у овом граду у време Сомуса.
„Прича о војнику“ (2)
Исти извођачи представили су „Причу о војнику“ и најмлађима, онима у обданишту, битно не скрачујући ни текст ни музику, тако да је сат времена био превише да заокупи дечју пажњу и радозналост. Све време прича се одвијала испод речитог постера на коме је приказан војник који иде са пушком на рамену, а сенка му се осликава као у ђавола са виолином. Симбол Сомуса са Мокрањчевим „Одјецима“ није изостао ни овај пут. Зијах Соколовић је такође имао праву трансформацију личности и сјајну психолошку студију глуме. Рекао је у једном тренутку: „Нико не може имати све. То је забрањерно...“ Као у „Лутки са насповне стране“ Боре Ђорђевића следило је и узалудно покајање, јер – камен који је бачен не може се вратити, ни реч која је изговорена, ни време које је протекло...
Taнаност Балкана
Петоро сјајних уметника, гитариста и етномузиколог Бошко Јовић, хармоникаш и кларинетиста Мустафа Шантић, виолиниста Иван Вања Радоја (сви из Босне и Херцеговине), доктор флауте и певачица Јелена Јаковљевић из Србије и кларинетиста и дудукиста Мате Бекавац из Словеније приредили су изузетно музикално вече кара-севдаха интерпретирајући чежњиве љубавне песме, за које се правом каже да су босански блуз, споре, болне и непролазне. Корени ових песама сежу до времена османлијске владавине на Балкану. Преносиле су се усменим путем с колена на колено, остављајући меланхолични осећај код слушаоца. Писали су их такође и Лаза Костић, Змај, Јаков Игњатовић, Бранко Радичевић, Алекса Шантић, Јован Дучић... Набијене су емоцијама... Концерт је започео солом гитаре, њеним и Лоркиним плачем, „срцем рањеним са шест мачева...“ „Крај потока бистре воде шума зелена...“ Нижу се гирланде украсних тонова, мелодијске арабеске, кривудаве, меке и сетне... „Поток тече и протиче тихо жубори а девојка уплакана кроз плач говори...“ Јеленин глас пева тугу. Мате је својим инструментом подвлачи још више... Хармоника испреда причу о Шантићевој Емини, замирисале су ђуле, јасмини и зумбули из његових стихова... Када су једном питали Шуберта зашто су му све песме тужне, одговорио је: „Зар ви знате неке друге? Ја не!“ Ја не знам да ли је са оволико сете требало завршити фестивал.
