Могао сам да играм сваки лик
„Мој професионални успех је то што сам могао да играм сваки лик. Велика је то предност ако успеш да се трансформишеш у сваку улогу, било класичну, полукласичну или карактерну“, каже угледни румунски балетски педагог, кореограф и редитељ Калин Ханцју.
Комични балет „Враголанка“ („La fille mal gardée“) на музику француског композитора Фердинанда Херолда (1791-1833) и либрето Жана Добервала, а у оркестарцији и музичком аранжману Џона Ланчберија, после 26 година од првог успешног новосадског извођења у кореографији и режији Ика Отрина, поново је од 23. априла ове године на репертоару СНП-а. Музички и технички веома добро координисана представа, с плесачима представљеним у много бољој форми него до сада, резултат је рада истакнутог госта из Румуније који је строго пазио на држање, експресивност, сценске покрете, музикалност и ритмику сваког уметника понаособ. После премијере и прве репризе разговарали смо с Калином Ханцјуом, мајстором балета светског гласа, који већ други пут сарађује с новосадским балетским ансамблом. Увек с осмехом на лицу, посебним држањем и пријатељским расположењем, говорио нам је колико је леп тај балетски живот и каква су жртвовања потребна да би се постигао највиши ниво креације, дајући и неколико савета младим аспирантима за балетску каријеру. Захваљујем се на лепим речима и желим да вам кажем да нисам ја тај који је изабрао пут балета већ моја мама. Али све се добро развило због моје воље за плесом, игром. Имао сам урођени таленат за плес. Моји родитељи су волели да играју народне и модерне игре. Мама је одлучила да ме пошаље у Клуж-Напоку где се уписујем у Уметнички лицеј „Oktavian Stroja“. За овај град сам много везан. Током 13 година колико сам тамо живео, био сам и војник у Уметничком позоришту где сам постављао сцену и светлост, чак сам и играо, да би после добио и ангажман у Опери. То су били почеци мог уметничког живота. После сам решио да идем у Констанцу где су стварали Олег Дановски и Аурел Манолаке, две важне личности румунске уметности. Манолаке је био директор новог Позоришта „Fantazio“, а Дановски мајстор балета који је добио велику помоћ од тадашње партије за изградњу станова за играче, чланове балетске трупе. Рампу за моје лансирање чинили су храброст, задовољство игре и одсуство стидљивости на сцени. То ме је покренуло још од шестог, седмог разреда да учествујем у дечијим комадима у мађарској опери Клуж-Напоке где сам креирао плесове за младе. Никада нисам имао трему на сцени и то је био мој ослонац за лансирање, као и храброст да урадим све што ми се тражи. Моја мама је желела да постане глумица, али у њено време та професија није била баш поштована и одустала је. Видевши да имам таленат за игру и изражајност пружила ми је прилику, будући да се поврх тога и тада, као и сада, на мом лицу веома лако могло видети моје негативно или позитивно расположење и реаговање.
Какав је живот балетског уметника? Колико је тежак и колико леп? Да ли сте одустали од других снова у корист балета? Не могу рећи да сам имао друге снове. Волео сам спортски живот или можда да будем професор историје. Флертовао сам са спортом, фудбалом, стоним тенисом (у ком нисам био врло добар али сам био ваљан). Живот мој као балетана је био јако леп. Ухватио сам један веома добар период кад није била оваква конкуренција када балетани у ансамблу морају биту скоро као солисти! Можете мислити какви онда треба да буду солисти, и први солисти. Тежак посао, али велика је срећа када те педагог, професер, научи коректно, иначе је мука. Најбитније у једној каријери је одговорност. Ако је имаш онда чеш успети да постанеш јако добар, можда и изузетан плесач. Постоје многи тешки покрети у балету, углавном пируете, обртаји, скокови. Али техника је данас много напредовала. Пре тридесет година нико није могао да замисли да се може постићи такав перфекционизам као данас.
Осликали сте музику и обојили емоције у балетима најпознатијих кореографа. Откријте нам неколико детаља. Играо сам углавном све у мом уметничком животу: од Зигфрида до Спартака, од Алберта до Дон Хозеа у „Кармен“ или, почевши с улогом принца Дезиреа из „Успаване лепотице“ до Базила из „Дон Кихота“, или, пошавши од „Крцка Орашчића“ стигао сам да играм Пабла Неруду у балету „Рапорт“ у кореографији познате Шведјанке Биргит Гулдберг. То је балет о друштву, о животу богатих и мање богатих, сиромашних.
Да ли сте некад имали озбиљних повреда у току извођења и које методе користите да бисте их избегли? Имао сам мање повреде, на моју срећу. Имао сам добро грађено тело. Ако је било неких проблема то је било због техничких пропуста. На такмичењу у Варни, 1976, имао сам скоро тоталну повреду мишића. Бог је био са мном и сачувао ме је. Дошао сам кући, добио ињекције кортизона и то ме је спасло. У осталим случајевима имао сам само неке мишићне блокаде због разлике у температури у различитим концертним дворанама. Сада у старости осећам бол у ножним прстима због играња на разноврсним подијумима Европе који су много тврђи од правих позоришних сцена. За време турнеја играли смо и у културним центрима који су имали подове за симфонијски оркестар (због звука) и они су били тврди.
Како сте помирили каријеру и породични живот? На почетку је мој живот заједно с балетом био добар јер је и моја прва супруга била балерина. С другом супругом која је била глумица био сам близак и добро смо се слагали. Схватио сам да она жели каријеру и ја сам јој помагао у томе. Постала је декан Позоришног факултета. Не могу да кажем да смо имали превише разилажења. Углавном, не могу рећи да сам имао тешкоћа.
(Комплетан текст можете прочитати у штампаној верзији ревије)
