Слово о трајању
...Те ноћи, док се тужан и растресен враћао из поља, он наједном зачу звук Јерихонских труба у своме срцу и помисли: „Ко то куша моју веру?“ Сетивши се начас Паскала, а немоћан да одагна злу слутњу која заробљену држаше му душу, сав растројен потрча кроз тмину и још из даљине угледа одсјај пламеног огња; застаде на тренутак и учини му се да огромна небеска буктиња осветљава врхове шумских стабала, која као сабласти беху се испречила пред њим. Знао је да то гори школа и када се скоро без даха заустави пред њеном капијом, виде како ту вољену, белу зграду његовога трајања већ прождираху огромни црвени пламсаји. Неизрецив бол захвати његово биће; осети сваким дамаром својим да читаво његово постојање нестаје заједно са школом у овом пламену. Хтеде да урликне, да дозове помоћ, у чуду помисли како то да никога од људи и колега нема, али наједном осети да је остао без гласа и да је непокретан; једино мисао његова, вид и слух беху слободни пред овом страхотом... Угледа како ту пред њим, усред пожара, настаје неки ковитлац и виде да врата, која с треском одвајаху се од зидова скачу увис, затим падају доле и нестају у њему. Прозори, столови, столице, ђачке клупе захваћени ватром удараху једно о друго, ту на неколико корака од његове непомичне фигуре и нестајаху без реда у оном вихору. Ужарени ормани се отворише над њим и из њих испадоше силни папируси и пергаменти, а имена ђака отпадаху са хартије и позлаћена слова почеше се топити од велике врелине. Дебеле жуте свеске у којима су била дела његових омиљених композитора, распарчаваху се и подерани листови полетеше уоколо. Повисилице и снизилице, разбацане без смисла, помешане са нотама различитих вредности судараху се немилосрдно међу собом и тако ускомешане ствараху хаос пред његовим очима. Праве линије нотних система почеше се кривити и боцкати га по образима. У крицима који се јавише он познаде вапаје свих њему познатих тоналитета за смислом судбинских хармонија и ритмова из симфонија, соната и свита и у часу када један виолински кључ паде на његов нос, очи његове хтедоше да искоче од силног јада који га притисну, а када зачу како покидане жице тужно зацвилеше и када виде како се клавири погођени суновраћују у оно гротло и како његове највеће пријатеље, драгоцене црнобелиће преполовљене гутају пламени језици, хтеде да учини крај животу своме, покуша да се покрене и да телом својим продре у дубину, али умукнуте, као поломљене стајаху кости његове... О, он је застрепео од звука Јерихонских труба једног октобарског поподнева, када је у истом часу схватио да она ЧЕЖЊА, која се изненада јавила у њему, нежежена мора да утрне и да ИДЕАЛ, коме он тежи носи у својој бити немерљиву трагику несавршености, КОНАЧНИХ ОСТВАРЕЊА... А све дотле, мада свестан да је несигурност саставни део његовога бића, чинило му се да траје у неком недодирљивом спокоју. Узносиле су га Учитељеве речи: „Паскал збори да је ВЕРА ствар СРЦА, а ми, ако ширимо љубав према музици, знајте и памтите да немузикалног ученика нема и да је наша СТРУКА СВЕТИЊА. Ви видите да код нас нема такмичења, да се ми заправо надмећемо са собом. Учимо своје ђаке да слушају вишегласје и многозвучност, истрајавамо у поступку, боримо се да преко одређеног начинског усмерења досегнемо и ускладимо најскривеније могућности сваког индивидуалитета...Можда ћете током времена посумњати у тако апсолутно схваћену педагогију и можда ће вам се у једном тренутку изненада учинити да се налазите у врзином колу бесмисленог и безизлазног лавиринта, да је све узалудно; али запамтите да се на апсолутима спознаје релација а не обрнуто и да зато у своју струку и у своју школу не подозревате никада. Јаве ли се сумње, колебања, двоумљења, несигурности, појачајте рад на себи и знајте, школа је уз вас“... На састанцима на којима се расправљало о начелима њиховога делања, с убеђењем је подржавао Учитеља и док су дубили суштину своје струке, хвалио је Учитељев став да своје идеје несебично открива другима и указивао на његову срећу у сазнању да му поставке живе код других ... Тада, блажен, није ни приметио како свој поглед задржава на очима плавим под светлосмеђим обрвама, а када тога постаде свестан учини му се да у тим очима види неки плави пут среће и помисли да га само корак дели од њега, само дрхтајдодира... Његово урођено непоуздање потсећало га је да толика срећа ипак није могућа, а утеху није могла да му пружи ни чежња која га је ноћима држала будним и варала га надом да ће једнога јутра додирнути беле руке у свитање...Охрабрење није налазио ни у сазнању да се разуђеност жила на његовим шакама шири, да су му прсти све чвршћи и да пријатељи драгоцени црнобелићи скоро да више немају тајни пред њим. Самопоуздање му се враћало када би у касна поподнева трчао с Учитељем пољима и док би њих двојица спајали разнобојне њиве облика четвороугла и трошили се, његова силна напетост је остајала у перспективи... Увече, смирен, у белој памучној кошуљи, силазио је доле у салу на заједничко музицирање. Нежним погледом помиловао би очи плаве под светлосмеђим обрвама и пре него што би додирнуо пријатеље, драгоцене црнобелиће, осетио би узбуђење које је пред сваким његовим наступом бивало другачије. Волео је патетичну устрепталост молских тоналитета Фредерика Шопена и раздируће звуке његових романтичних, страствених инспирација, али није схватао зашто у тренуцима продора тих жуђених хармонских сазвучја у његову свест, чује ехо злокобног контрапункта из дубине; чинило му се као да то његова душа ван њега тумара мрачним школским просторима... И док би после поноћи, лежећи у својој собици у свести оживљавао сваки одсвирани тон и тужио за неоствареним интезитетом свог извођачког замаха, у коме је, стално му се причињавало треперило мноштво само наговештених могућности, зарицао се да ће следеће вечери у сваку своју интерпретацију уложити себе без остатка. Тада би зачуо гребање голубијих ножица у поткровљу и помислио како то његова душа другује с птицама...
Тога дана Учитељ га је позвао да трче, али је са загонетним смешком на лицу нагласио да жели да се утркују. Зачудио се таквом позиву, јер је знао да су Учитељу страна такмичења и поређења било које врсте. Забринуо се када га је на поласку угледао: свечаног изгледа, погледа који је тражио даљину и гласа који је као за себе тихо говорио: „ Ми светлимо, светлимо сваки својим сјајем и трнемо, трнемо бескрајем, без своје воље ко звезде на небу, о браћо мила“... Потрчали су лагано ћутке, а он је предосећао да ови њихови почетни, спори кораци крију у себи неке давно наслућене судбинске трагове и забезекнут сазнањем да ни име овог изузетног човека не зна, био је одлучан да не прихвати трку и да га на првом застанку приупита за ИМЈА ЊЕГОВО и за име силе која је успела да га одржи великог а ненаметљивог и скоро непримећеног. Пожелео је да застане и да викне како ИМЈА ЊЕГОВО значи и трајање њихове школе али и примитак одговорности за све њих, његове колеге, ученике и наследнике... Баш тада, Учитељ се нагло окренуо, погледао га, осмехнуо му се и изненада убрзао корак, још једном се окренуо, махнуо му, потрчао и нестао на хоризонту.Све се одиграло у магновењу и њему се учинило у једном тренутку да се Учитељева силуета слама заједно са житом у далеком златастом пољу и као да је на том месту заискрила нека плавичаста копрена...Узалуд га је тражио све до вечери, свестан да га је изгубио заувек, а да му ни име није сазнао. Тада је већ био пао мрак и он је зачуо звук Јерихонских труба у своме срцу... Онај ковитлац, као да у том часу беше помахнитао и он виде како зидови ШКОЛЕ задрхташе, као да уздахнуше и... Срушише се! Њему проструја кроз свест: „ИМЈА ЊЕГОВО“. Отегнута ломљава потраја неко време а онда се све утиша. Он стајаше као кип и суза скамењених. Негде пред јутро, допреше до њега речи: „Не плачи!“; помисли: „Речи, речи, чије ли су?“ Хтеде да узвикне и упита, али рече само „Ко...?“ и умуче, погођен сазнањем да глас и покрет му се повратише. У први мах не беше сигуран да ли то онај јад из утробе његове кука. Нека слутња га обузе док грозничаво размишљаше: „Тај глас, као да га већ негде чух“. Поскочи наједном као варницом опечен, погледа удесно и у зори која се рађала угледа: очи, очи плаве под светлосмеђим обрвама. Прошапута: „А ти си то, једина, рођена моја“, испружи руке и крете ка њој да је додирне, али устукну када угледа празнину пред собом. Урликну: „Нема више нашег Учитеља а ја му ни име не сазнадох“. Онај глас прозбори: „Утри сузе, наш Учитељ беше Јаков од Љевића, био ми је тако Мио и Драг. И његови родитељи беху Учитељи“. Он изненађено рашири очи, саже се и обема шакама захвати пепео, нови талас туге га запљусну, он јаукну: „Изгоре наша школа!“ ... И стаде да се гуши у сузама које као бујица наилажаху. Онај глас проговори тембром од кога он задрхта: „Не плачи, утри сузе, знај да наша школа живи, ЈА САМ ТУ, ОБЛИКА НЕМАМ А ЉУБАВ МИ СНАГУ ДАЈЕ, безимена, верна сам оном ко ми се ПОТПУНОМА ПРЕДАЈЕ, окрени се, погледај иза себе, Учитељу наш!“ Он чу неки жагор; окрете се и угледа колону девојчица и дечаке како трче к њему и док му се приближаваху махаху му виолинским кључевима које држаху у белим ручицама својим...
