Међународни музички фестивал у Картагени де Индиас, 4-13. јануар 2019.
Уз најстарији филмски фестивал на јужноамеричком континенту и фестивал литературе, на коме учествују добитници Нобелових награда за књижевност, један од најважнијих уметничких догађајау Картагени је ван сумње Међународни музички фестивал, који се одржава сваке године почетком јануара. Као што можете видети на фотографијама овај град, који је проглашен баштином човечанства од стране УНЕСКА, нуди бројне културно-историјске споменике као сценарије: капеле два бивша манастира, а сада луксузни хотели, Санта Тереза и Санта Клара, лука која је још у 16. веку, уз главни град империјалног Бразила, била највећи центар за увоз робова из Африке, сквер испред велелепне цркве Сан Педро Клавер, и необарокно позориште Алфонсо Мехија, бивша Црква Мерцед, као и клаустер цркве Санто Доминго, који је сада изнајмљен шпанској круни и служи као највећи културни центар у хиспанској Америци. Разумљиво је што се слушалац осети омађијаним и пре него што чује прве ноте, јер је само ентеријер пун опчињавајуће магије. Када се има на уму економска криза широм света, од Србије па до Јужне Америке, логично се поставља питање – како је могуће да овако велики фестивал уопште постоји. Одговор је: фестивал је плод рада предузимљиве и неуморне даме, Хулије Салви; својим шармом, гвозденом вољом, и добрим везама, како из тзв. високог друштва, тако и међу политичком елитом и пословним светом, успела је да обезбеди средства која су потребна да се доведе 320 уметника, који су музицирали пред 25.000 људи у публици, запослили 500 људи и склопила је уговоре са телевизијским станицама које су преносиле најважније концерте. На овом фестивалу су, Јулија Салви и њен музички директор, италијански маестро Антонио Мишена, довели врхунске уметнике, пре свега чувени Оркестар филхармоније (један од четири најважнијих лондонских оркестара), „English Baroque Soloists“ (као два оркестра у резиденцији), „Cuarteto di Cremona“, а захваљујући недавном споразуму са славним „Festival di Due Mondi“ из Италије је дошла поставка „Cosi fan Tutte“.Иако је изведено много дела од барока до савремене музике, Бахова музика је била главна нит фестивала. Овај фестивал је још један подсетник да у све већем успону туризма културе, Јужна Америка добија фестивале равне по квалитету онима у Европи или у Северној Америци.Уз то, аудиторијум једва да има премца било где у свету. Већина страних туриста су из Сједињених Америчких Држава, Британије, Италије и Немачке. Оно што посебно одликује овај фестивал је његов образовни карактер. Ту су радионице за младе, бесплатни концерти за публику из сиромашних четврти, један концерт на коме наступају само најмлађи уметници и радионице за оправку и прављење музичких инструмената, посебно гудачких.
Анђела Хјуит, 6. јануар
Као што су некада Ванда Ландовска на чембалу и Глен Гулд на клавиру, а можда и Татјана Николајева били синоними за врхунске интерпретаторе Баха, данас је то талентована Канађанка, Анђела Хјуит. Тешко је рећи нешто ново о таквој легенди, али подсетимо се да је почела да свира клавир у трећој години, да би јавно наступила у четвртој! Иако је побрала много награда још на почетку каријере, блистава међународна каријера је почела у њеној 27. години када је победила на Међународном конкурсу у Торонту 1985. године, који је, иначе, одржан у част успомене на Глена Гулда. Премда јој је репертоар велики - од барока до савремене музике, њено име је пре свега везано за Баха. Ова велика „атлетичарка“ (не говорим о физичкој снази већ о моћи концентрације) прави је олимпијски шампион. Тако је у сезони 2007/2008 извела „Well Tempered Clavier“ у двадесет једној земљи на шест континената. Такође, организује, од 2016. до 2020. на 12 концерата такозвану „Бахову Одисеју“ и то у Лондону, Њујорку, Токију, Отави и Фиренци. Снимила је безброј ЦД-ова, а њена велика популарност код публике се могла видети када је славна музичка ревија „Грамофон“ поставила у Хол славе. Већ је почела да понавља неке снимке Баха, попут „Голдберг варијација“, 15 година после првог издања. Снимила је и низ ЦД-ова диригујући са клавира дела Баха, Моцарта и Бетовена. Везаност са Баха је мотивисала да од 7 композитора широм света 2017. године наручи кратке комаде инспирисане Бахом који су названи „Анђела Хјуит Бахова књига“. За њу се каже да је можда најзапосленији пијаниста на свету, јер свира на преко 100 концерата годишње, али такође проводи доста времена организујући радионице за младе. И наравно, у Картагену је дошла управо са „Голдберг Варијацијама“ које је извела у интимном аудиторијуму капеле бившег манастира Санта Клара. Пре концерта нам прича да је Бах права музика за тешка времена: ритам и пулс су рефлексија људског срца, мешавина ритма, радости, игре (Анђела је студирала балет) и без обзира да ли је неко верник или није, музика, попут религије има моћ и снагу да утеши. Његова музика је увек нова и свежа. На овом концерту, Анђела је још једном показала све своје врлине: одличан ритмички пулс, изванредну динамику и лични печат интерпретације. То је посебно било видљиво у арији на почетку, а и касније код свих 30 варијација: Анђела их није поновила,већ је поново интерпретирала и на крају дала моћну коду овом олимпијском делу Баха. После сваког концерта, како је изјавила у интервјуу, не жели да остане сама, јер јој је вазно да поздрави публику, насмеши се, и да чак мало поразговара. Тако музика остаје жива, каже. Прислушкујући помало публику на овом концерту, осетио сам да су сви изашли егзалтирани не само због музике вечног Баха, већ и због моћи ове изузетне уметнице која нам је пружила велики доживљај.
Концерт на тргу Сан Педро, 6. јануар
Као што можете видети на фотографији, ово је сцена са можда највише магије, а има раздрагану публику која долази само због музике: карте су бесплатне, али треба стати у ред у зору да би се добиле. Подигнута бина на скверу Сан Педро испред илуминиране цркве и манастира, изгледа потпуно нестварно. С обзиром на врсту публике, често се аплаудира између ставова у симфонији, али је ентузијазам заразан. Концерти почну у 10 увече пошто црквени велики сат откуца тачно време. Опет се појавила прво Анђела Хјуит да свира Баха, овог пута италијански концерт и транскрипцију за клавир Мери Хоу „Cantata de Caza“ БМW 208. Занимљиво је да је ова врсна пијанисткиња оставила тако снажан утисак на публику, иако већина њих можда никада није ни чула за Баха. Као да се тек орасположила и напунила енергијом после напорног концерта тог истог јутра када је свирала варијације „Голдберг“. После смо чули пијанисту млађе генерације, исландског 35-огодишњег виртуоза Викингура Олафсона који је извео пет етида за соло клавир Филипа Гласа. Није чудоштоје изабрао ова дела, јер је већ 2016. године потписао уговор за „Deutsche Grammophon“ и први ЦД су управо биле етиде Гласа. Не треба судити по изгледу, јер овај млади пијаниста изгледа као млади професор математике, са лицем на коме не може ништа да се прочита и које не емитује никакве емоције. Иако је Олафсон изванредан техничар и виртуоз, и иако Филип Глас има стил у коме се срце не држи на длану, било је јасно од првих нота да је овај пијаниста изврстан тумач. На другом концерту, коме нисам присуствовао, свирао је један Бахов концерт за клавир, а свакако бих пожелео да га чујем и у романтичном репертоару, а и у делима Листа пошто је прави виртуоз. Њега су већ пратили важни оркестри као сто су Лос Анђелес, Детроит и Лондонска филхармонија, а у следећој сезони ће бити резиденцијални уметник у Берлинском „Koncerthaus”-у. Већ су га прогласили исландским Глен Гулдом, а „Le Monde“ је похвалио његово музицирање ради вулканског темперамента, велике виртуозности и смелости да прихвата све изазове. На крају концерта се појавио један од два реyиденцијална оркестра: Оркестар филхармоније из Лондона, под вођством аустралијске диригенткиње, младе Натали Мареј Бил. Овај оркестар, који музицира већ 70 година са много славних диригента (од Тосканинија до Карајана и Клемперера) данас води Еса Пека Салонена као главни диригент, (додуше, он одлази из Лондона по завршетку наредне сезоне; враћа се у Финску). Добро га је дефинисао оснивач, Валтер Леге када је рекао да оркестар не свира никаквим посебним стилом, већ са стилом! У другом делу оркестар је свирао Бетовеног „Прометеја“ и „Прву симфонију“ Прокофјева. Мешавина овог сценарија и врцаве партитуре, оставили су смешак на лицима скоро сваког члана оркестра: било је очигледно да уживају у свакој ноти.
„Quartetto di Cremona“, 6. и 7. јануар
На ова два концерта, познати квартет је извео целу „Уметност фуге“. На првом концерту су додати Моцартови „Адађо и фуга“, а на другом „Велика фуга“ Бетовена. Занимљиво је да Бах није завршио „Уметност фуге“, па постоји више његових верзија, а неки музиколози чак тврде да је ово дело било само музички домаћи задатак, тим пре што уопште није наглашено на ком инструменту може да се свира. Данас се изводи на чембалу, на оргуљама, на клавиру, а постоје и верзије за гудачки квартет, оркестар па чак и квинтет лимених дувача! На фестивалу је тумач овог програма био широм света познати „Quartetto di Cremona“. Ови млади музичари, чији је квартет основан 2000. године, имају ретку част да од 2015. године сви свирају на инструментима Страдиварија, из некадашње колекције бесмртног Паганинија, направљене између 1680. и 1736. године. Друштво пријатеља Страдиваријуса, тако им је дало задатак да по свету шире вештину прављења гудачких инструмената, а име су добили по Кремони, храму виолине. Почаст да се свира на овим инструментима, значи и велику одговорност. Виола је једна од 13 Страдиваријусау свету, а Паганини је био толико поносан на њен звук да је позвао Берлиоза да, баш за њу, компонује „Харолда у Италији“. Виолинисти Кристиано Гуалко и Паоло Андреоли, виолиста Симоне Грамаља и челиста Ђовани Скаљоне одговорили су овом изазову. И овде у Баху, а и у другим делима, многи их виде као квартет певача од којих свако има снажну личност. Часопис „Forbs“ их је можда најбоље описао, поетски их назвавши „достојним чуварима музичке бакље која блиста у тим моћним инструментима“. И заиста било је момената на овим концертима када слушалац затвори очи и пусти да га милују раскошни звуци Страдиваријусових ремек дела. Слушалац сам треба да одлучи која га верзија овог незавршеног ремек дела Баха највише привлачи, и на ком инструменту жели да је чује када укључи радио или ЦД. Није лако одабрати и није могуће имати само један избор. Оно што је, међутим, сигурно је да ја „Quartetto di Cremona“ илуминирао контрапункте и каноне Баха на веома упечатљив и заводљив начин, па ће сигурно често ту пасти избор, а посебно када су гудачки инструменти у таквим мајсторским рукама. Квартет је већ музицирао на свим континентима, а у дискографској активности се истичу сви квартети Бетовена, и за те ЦД-ове су већ добили неколико награда прошле године.
Реситал Николаја Хозаинова, 8. јануар
Фестивал у Картагени сваке године позове барем једног виртуоза који је на почетку своје блиставе међународне каријере. Ове године то је требало да буде Данијел Харитонов, који је 2015. са само 16 година, освојио треће место на конкурсу Чајковског. Како се разболео пред сам почетак фестивала, управа је била принуђена да нађе замену. Николај Хозаинов, 26-огодишњи пијаниста, такође из Русије, био је више него добар избор. Када сам га видео у публици на концерту Олафсона, прво сам помислио да је неко из публике довео дете, јер овај уметник изгледа барем десет година млађи него што јесте. Ту је дечачки осмех (видите и сами на фотографији). Онога момента, када су зазвучале прве ноте, било је свима јасно да смо у присуству дива клавира! За свој концерт је одабрао четири прелудија и фуге из „Well Tempered Clavier“, а онда обраде три позната композитора Бахових дела: Бузонијеву „Чакону“ из „Партите за виолину у де-молу“; Листов „Прелудијум и фугу у а-молу“ и „Партиту бр. 3“ (у оригиналу за виолину) у обради Рахмањинова. Код Баха је показао велику дисциплину, али је његова невероватна виртуозност, која никада није била сама себи циљ, највише дошла до изражаја у транскрипцијама Листа и Рахмањинова. Побрао је можда највеће аплаузе на овом фестивалу, а дошао је као сасвим непознат и без фанфара. Засенио је својом интерпретативном моћи и беспрекорном техником. На лицу се стално видео смешак који као да нам каже: „ја, ето, могу све“. Иако је нов у Картагени, Хозаинов је већ забележио велике успехе у Вигмор Холу у Лондону, Тонхале у Цириху, Карнеги Холу, Кенеди Центру у Вашингтону, „Salle Gaveau“ и „Théâtre des Champs-Elysées“ у Паризу и у Токију. Пратили су га тако важни оркестри као што су Лондонска филхармонија, Руски државни оркестар, оркестар „Teatro Comunale dи Bologna“ и Чешки народни симфонијски оркестар. Снимио ја неколико ЦД-ова музике Шопена, Листа, Шуберта, Бетовена и Равела. Немојте пропустити да га чујете како свира „Клавирски концерт бр. 3“ Рахмањинов на Јутјубу, па тако и сами стекнете суд о овом изузетно талентованом пијанисти коме свакако предстоји велика будућност.
Вече музике Баха, „Еnglish Baroque Оrchestra“, 9. јануар
Неколико дана пре гостовања овог врсног барокног оркестра, главни диригент, познати Џон Елиот Гардинер се разболео, па је пре концерта приказан видео у коме поздравља публику и препоручује јој свога заменика, португалског диригента, Динис Соусу. Концерт који је фестивал поетски назвао „Хармонија у небеском замку“ био је заснован на програму веома познатих дела: „Концерта за виолину и оркестар“ број 1 у а-молу и број 2 у Е-дуру, „Концерт за чембало број 4“ у А-дуру и „Оркестарску свиту бр. 2“. Солисти су били на највишем могућем нивоу. Виолиниста је била Кати Дебрецени, а чембалиста Кристијан Безуиденхоут. Кати, која је рођена у Трансилванији, али која музицира већ више од две деценије у Лондону, је прва виолина и солиста у два најважнија барокна британска оркестра: „English Baroque Soloists“, од 2000. године, а од 2008. је такође прва виолина „Orchestra of the Age of Enlightenment“. Снимила је велики број плоча, између осталих две верзије „Бранденбуршких концерата“, коме је додељена награда познате музичке ревије „Грамофон“. Такође је и професор барокне и класичне виолине на Краљевском музичком конзерваторију у Хагу, па је у оба Бахова концерта показала оно што је нужно за потпуни успех. Све време је била исто толико солиста колико и члан ансамбла. Ниједног тренутка није било сумње у њено техничко умеће, али су јунаци све време били пре свега композитор и његов оркестар, са којима је виолина музицирала у истом даху. Исто то вази и за Кристијана Безуиденхоута (потребно је мало сломити језик да се изговори име овог ументика) који је подједнако успешан на чембалу, фортепијану и клавиру, и то широм света. Појавио се као солиста са барокним оркестром у Фрајбургу, „Les Arts Florиssants“ Виљема Кристија, „Orchestre des Champs Elysées“, Чикашким симфонијским оркестром, „Gevandhaus“ оркестром у Лајпцигу, а са клавира је дириговао и са више европских камерних група. Само ове сезоне музицира са таквим оркестрима као што су „Deutsches-Sinfonie Orchester Berlin“ и „Orchestre de Paris“, и на реситалима у Паризу, Амстердаму, Мадриду, Бечу, Њујорку, Вашингтону, Монтреалу, Ванкуверу, Цириху и Оксфорду. Солисти су како на виолини тако и на чембалу били део густог ткива овог врсног барокног оркестра: жао нам је да се славни Елиот Гардинер у сумраку своје каријере није појавио као диригент, али се његов заменик, Дини Соуса показао као врсни водитељ. Он већ дуго сарађује у свим оркестрима које води Гардинер, не само „Енглески барокни солисти“ него и такође „Coro Monteverdi“ и „Orchestre Révolutionnaire et Romantique”.
Концерт у луци, 9. јануар
Мора се одмах признати: на овом концерту програм је био сасвим другачији од оних на којима је доминирао као композитор Бах. На програму је била музика Ирвинга Берлина („Obraz uz Obraz“), Бразилаца Тонињо Ортеa и Жакобa де Бандолина, Шарла Тренеа, колумбијских композитора Хорхе Олаја Муњоза и Алваро Хозе Ароја (толико познатог у Каратгени, да је чак и један трг назван по њему) и коначно, као кулминација, хит „Volver“ оца танга, Карлоса Гардела. Тумач је био симфонијски оркестар Картагене под вођством домаћег диригента Леонарда Маруладе. Учествовао је и савремени квартет Алексиса Карденаса из Венецуеле, који углавном интерпретира јужноамеричку музику. Неколико хиљада слушалаца дошло је на концерт бесплатно, само на позив капетана луке и дирекције фестивала. Све је било испуњено до последњег места, јер је за оне који иду на фестивале да би се приказали, ово био кључни догађај. За нас, којима је свеједно ко нас види, била је прилика да се, како видите на сликама, доживи заиста магична сцена укотвљених бродова. Била је то пре свега величанствена природна режија уз пријатну музику 20. века.
„Cosi Fan Tutte“, 13. јануар
Позајмљена представа са познатог фестивала у Сполету „Due Mondи“, још је један пример све чешће праксе да се продукције размене или међу фестивалима или међу оперским кућама и тако уштеде финансијска средства. Ова представа је била сасвим класична, како по сценографији и костимима Данте Феретија и Франческе лоСкјаво , тако и по режији Дјорђа Фераре. Нису посебно осветљени нити ликови две поводљиве сестре, Фјордилиђи и Дорабеле, нити Гуљелма и Феранда. Сви у постави су били Италијани сем Хулиет Лозано, победнице неколико конкурса у Колумбији. Она је била и вокално, а посебно глумачки,са изврном карактеризацијом Деспине, можда главни разлог за успех представе. Обе њене арије и „In uomиnи, иn Soldatи“ и „Una donna a quиndиcи annи“ su побрале велики аплауз. Тако је поновила успех који је доживела као Церлина у Дон Ђованију на Вербије фестивалу у Швајцарској. Такође је, као и увек, успешан био Алфонсо, „deusex machиna“ у овој опери у тумачењу Роберто де Кандије. Он редовно пева на великим сценама, од Скале (већ више од 20 година) до Метрополитена и Бечке опере. Одликује се не само изврсном глумом него и посебном музикалности, што није ни чудо када се зна да је каријеру почео као челиста. Лукреција Дреи као Фјордилиђи је успешно отпевала своју велику арију „Come Scoglio“ (премда се ова њена заклетва о којој пева није дуго одржала), а и Елена Белфиоре као Дорабела своје арије „Manie Implaca bili“ и „É amore un ladroncello“. Видело се на сцени да су ове две уметнице већ више пута тумачиле ове улоге заједно. Била је то пристојна интерпретација без да су се посебно истакле. Фернандо, наполитански тенор Даниеле Занфардино има добар, али веома танак глас, који се једва чуо у чувеној арији „Una aura amorosa“. Исто важи и за баритона Габриеле Нанија, као Гуљелма. Мора се ипак истаћи добра глума свих солиста које је пратио филхармонијски оркестар Медељина под палицом холандско-аустралијског диригента Бенџамин Бајла. Бајл је једнако успешан како као диригент оркестарске тако и оперске музике, и музицира широм света.
