Балет са израженим драмским ефектом
Најновија верзија у кореографско-режијској поставци госта из Румуније Калина Ханцијуа изведена је 23. фебруара 2019. на великој сцени СНП-а. Прво извођење балета Враголанка (La fille mal gardée) на новосадској балетској сцени догодила се 1973. Представа је обновљена 1986. и 1991. године у поставци прослављеног југословенског уметника Ике Отрина. Враголанка је најстарије балетско дело, а истовремено и значајна историјска прекретница у даљем развоју игре. Изведена је први пут пред сам почетак Француске буржоаске револуције, јула 1789. и у основи своје приче фаворизује живот сеоске средине, открива значај села, лепоте природе, чисте љубави и слободе изнад свега. Трајну вредност и дуговечност Враголанки је подарио творац њеног либрета Жан Добервал, спроводећи у дело теоретске поставке Жана Новера. Тако је Враголанка постала првенац којим почиње нов начин размишљања и рада на балетима где је „ДРАМСКА РАДЊА ИЗРАЖЕНА ИГРОМ“. Солисти, тумачи главних улога, имали су у Враголанки „изузетно сложене играчко-пантомимске задатке“. Кореографски текст имао је тежину коју су играчи на новосадској премијери представили свако на свој уметнички начин. Ана Ђурић, првакиња Балета, играла је Лизу својом већ познатом и потврђено јасном и чистом класично балетском техником. Лик сеоске девојке Ана је реализовала добрим глумачко-пантомимским тоновима међу којима су недостајале снажније нијансе љубавног заноса ка вољеном Колену. Милан Иван, солиста Балета, свој други по реду целовечерњи балет, припремао је са великом пажњом и одговорношћу. Успео је да савлада технички захтевне кореографске деонице и нарочито истакне своје летеће високе скокове и добар партнерски однос. Глумачку вештину показао је чистом љубављу према вољеној Лизи. Маму Симону је на најбољи начин играо Самјуел Бишоп. Он је изузетним спојем игре, пантомиме и непогрешивом интуицијом за грађење лика, остварио улогу која му је донела поштовање и значајну наклоност публике; шармантна и духовита, лаконоге игре, чак и у кломпама, добро акцентованих комичних детаља, без промашаја у изграђеној структури лика. Мама Симона, раскошна улога Самјуела Бишопа, била је звезда премијерске вечери. Давид Груосо је градио лик оца Томаса, богатог трговца, са тешким задатком да ожени сина шашавка и да га новцем усрећи у браку са Лизом. Давид је играо препознатљиво добру мушку игру, а сценом је проносио гордост и понос свог друштвеног статуса. У свим кореографским сегментима његове улоге јасно је обележена глумачка способност и смисао за хумор и танану пантомимску подлогу. Игор Таубер се добрим играчким вредностима представио у улози Алена, смушеног сина богатог трговца. У наизменичним смењивањима комичних сцена, раздраганости и среће па туге до одсутности и заборава препозната је вештина Аленове емотивне игре у расплету вишеслојног лика недораслог и несрећног младожење. Игорова играчка техника у целини је одговорила кореографским захтевима његовог лика. Лепа појава Катарине Кљајић и префињено одигран пасаж Фани Елслер, били су пријатан доживљај на премијерској вечери. Петао Александра Бечвардија је у симпатичној игри са кокошкама одиграо занимљиву кореографску минијатуру. Ансамбл Балета је у поједностављеној кореографији плесних комбинација и играма разноликог садржаја, био разигран подстакнут атмосфером сценског расположења и танцовалношћу Херолдове музике. Уиграност, међутим, као и недостаци у извођењу играчких корака пратили су понајвише мушки део ансамбла у целини и у појединачним мањим солистичким наступима. Квалитетна кореографска и општа играчка писменост госта из Румуније Калина Ханцијуа пружила је ансамблу осмишљену и разноврсну палету игара сједињену драмско-пантомимским садржајем. Музика Луја Херолда, у оркестрацији Џона Ланчберија, пратила је атмосферу и догађаје на сцени. Под руководством диригента Александра Којића оркестар је био незаменљив пратилац приче о животу на селу у 18. веку. Костими Мирјане Стојановић Маурич и сценографија Саше Сенковића били су нераздвојни део уметничке целине овог балетског дела. Након скоро четири деценије, поново смо се сусрели са балетом вишеструког значаја. Неодољив шарм и историјска вредност извесно говоре о продужетку његовог трајања у времену које долази.
