„Валкира“
(из Метрополитена 2019)
Мој професор са Академије, Никола Херцигоња, у „Написима о моѕици“ у поглављу „‘Мој’ Вагнер“ написао је и ово: „...Мелодије и хармоније увлачиле су се у организам свести као храна; или као дрога...?“ Мада је у наставку окарактерисао „Прстен Нибелунга“ као „апотеозу теутонског варварства“ а самог Вагнера као уметника пуног противречности, али му је признавао да је у читаво своје дело уткао истинску исповест кроз лирско-љубавна-еротска емоционална стања која су енормна у свакој његовој ноти, не само у оним делима где је то јасно назначено као у „Венерином брегу“ (из „Танхојзера“) и у „Тристану и Изолди“, него и у „Зигфриду“, „Парсифалу“ па и „Валкири“, потресној, болно растрзаној, крваво трагичној причи о незадрживој инцестној страсти близанаца Зиглинде и Зигмунда које прати најнежнији мелодијски ток у виолончелима... Захваљујући Синеплексу и преносима из Метрополитена Београд је коначно имао прилику да упозна други део из монументалне Вагнерове Тетралогије, која је врхунац његове оперске реформе и тежње за свеобухватним музичко-драмским делом као синтезом песништва, музике и сликарства, где је композитор сам исписао и веома компликован либрето, прожет укрштањем бројних филозофских идеја и литерарне и сценске симболике. Пре овога, диригент Јован Шајновић је са Београдском филхармонијом и бројним солистима концертно представио I и III чин 1986. године, а три године касније, у оквиру Бемуса у Сава центру је гостовала Загребачка опера са диригентом Миром Беламарићем. Вагнер је дивовску партитуру „Прстена Нибелунга“ завршио крајем 1874 (после готово четврт века рада), али је она први пут изведена у целини од 13. до 17. августа 1886. у својеврсном светилишту његове музике, у Бајројту, пред највећом тадашњом елитом – два цара – Вилхелма I и Лудвига I I Баварског и „музичким царевима“ – Листом, Григом, Брукнером, Чајковским, Сен-Сансом... Преносом из Метрополитена дириговао је Филип Џордан; режирао ју је Роберт Лепаж, увлачећи нас од првих тактова Увертире (која предтсавља својеврсни зачетак минимализма) у бујне токове будућих догађања. Сценом је промицао снег – радња се догађа на северу Европе.. Осетили смо пуно мајсторство композиторове оркестарске палете, у прелудирањима харфе са драматичним оркестарским тутијем, или у кобним лимедним дувачима са тимпанима који прате сан главних протагониста у првом чину, али и мајсторство тананих емоција и суптилне психологизације (Зиглинда крајње поетски изговара при сусрету са Зигмундом – „да гледам отмену светлост која сија из твојих очију“. Све је у Мету у знаку правог мајсторства, па је и костимографкиња од врло корпулентних дама Зиглинде (Еве Марије Вестброк), Брунхилде (Кристине Герке) и Фрике (Џејми Бартон) начинила утисак да су само крупне и маркантне (какви су им и гласови)... Много што-шта се слило у Вагнерову „Валкиру“, инцестна љубав – коју је у литерарни свет пренео наш Бора Станковић, чудесни мач Нотуунг – као у легенди о Краљу Артуру, Вотан, који је на једно око слеп (као богиња Правде која има повез преко оба ока), који иде са копљем (као Дон Кихот), Брунхилда, која од својих сестара тражи коња како би спасла Зиглинду (као Шекспиров Краљ Лир који даје краљевство за коња), сан у који тоне (као Успавана Лепотица)... Многе противречности везују се за Еву Марију Вестброк која је сјајно ушла у лик Зиглинде: она је пре двадесетак година једном отпевала Сантуцу у „Кавалерији рустикана“ у Новом Саду; у Метрополитену пева „Девојку са Запада“ и ми смо (опет захваљујући Синеплексу) и то имали прилике да видимо на Ушћу. У разговору у паузи отлкрили смо да у Ковент гартену пева оперу Ентонија Терејџа о стриптизети Ен Никол која се удала за 89-годишњег нафтног тајкуна мултимилионера Џеја Хауарда Маршала. Она је била 60 година млађа од њега „Плејбојева зечица“, која је умрла од дроге. Такође се може видети и чути и у „Франчески да Римини“ Рикарда Зандонаија у насловној улози, у Мету.
