„Златно доба“
„Златно доба“ означавало је у време грчких митова период када се живело у благостању и срећи, без смрти, болести, глади и сличних нестрећа. Стари Грци сматрали су Периклово доба у V веку пре нове ере „Златним добом грчке уметности“. И ведске културе мислиле су да се „Златно доба“ (Satya Yuga) циклично смењује са „лошијим временима“. И ми смо говорили о „Златном добу Београдске опере“ (о периоду после Другог светског рата; Александар Гаталица је писао о „Златном добу пијанизма“... А Дмитриј Шостакович је свог балетског првенца назнао „Златно доба“! Велики виолончелиста Мстислав Ростропович називао је његова симфонијска дела „Скривеном историјом Русије“. Има их 15 (као и гудачких квартета) и по њима је остао упамћен . Говорио је (углавном) тонално (али са елементима и проширене тоналности, па и атоналности); волео је да користи и хроматику (на шта је вероватно утицао Вагнер са свцојом опером „Тристан и Изолда“), али и Малер (са својим симфонијама), Мусоргски (са ремекделом „Борис Годунов“), Прокофјев (са својом хуморном нотом)! Управо то је уткао у своја музичко-сценска дела, не у најзначајније „Леди Магбет мценског округа“, али веома много у сатиричну оперу „Нос“ (по Гогољу, коју смо такође видели и чули захваљујући Синеплексу) а и у балету „Златно доба“ сместивши радњу у мало приморско место на југу његове велике домовине. Он, изразити северњак (рођен је у Санкт Петербургу) који је у последњим годинама живота (као и Бах, као и Вагнер) чезнуо за смрћу (што се осећа у његовим симфонијским и камерним делима) овде је оптимистичан у складу са годинама (тек му је 24). Радио је у то време у пролетерском омладинском позоришту, али као што је и редитељ Боб Фос у свом генијалном филму „Кабаре“ са Лајзом Минели уткао и много потресних елемената, тако је и Шостакович у свом балетском првенцу донео спој немогућег – Рите – као представника Царске Русије и Бориса – Совјетске. Катерина Новикова, сјајна в одитељка програма, упоредила је њихову љубав са емоцијама бесмртног Шекспировог пара, Ромеа и Јулије. Премијера је била у Маријинском театру 1930. године и обрађивала је радњу везану за десетак година раније, за време после Октобарске револуције. Следеће годинер написао је балет „Муња“ (који смо такође видели захваљујући преносима из Бољшој театра), а убрзо потом и такође трочини балет „Мали поток“. Али када му се седамдесетих годима прошлог века обратио кореограф Јуриј Григорович у жељи да обнови „Златно доба“ – композитор му је одговорио да не верује у његово васкресење. Ипак, балети су му „васкрснули“, додуше тек после његове смрти. У дубоку меланхолију отерао га је полиомијелитис који му је захватио десну руку а више падова при којима је сломио обе ноге – он који је био квалификовани фудбалски судија и који је волео да свира и да ређа пасијанс! У разговору у паузи између два чина колико сада има балет (а првобитно је имао три) Ирина Шостакович, његова трећа жена, рекла је да се радује што се овај балет без вила и анђела вратио на сцену поводом 90. рођендана Јурија Григоровича и што ће га овом приликом видети публика широм света. Ми смо подједнако уживали у сјајно увежбаним сценама балетског хора у којима су се смењивали ритмови валцера, танга, полке, марша, али – још више – у изванредним лирском сегментима љубавног пара, како у нежној игри главних протагониста, тако и у изузетно осмишљеној оркестарској музици Дмитрија Шостаковича са клавиром, харфом, интарзијама дувачких инструмената, предивним легатима гудача... (Композитор је из овог балета издвојио кратку, ефектну „Полку“ и транкрибовао је за клавир; Гудачки квартет Београдске филхармоније извео ју је на концерту 6. новембра 2012. године у обради за њихов ансамбл).
