Eгмонт
Шилер, по чијој је „Оди радости“ сјајно утиснутој у финално музичко ткиво Бетовенове Девете симфоније, имао је дивљење за нечувену снагу његове стваралачке имагинације. Рекао је: „Још никада нисам видео ниједног уметника тако снажне унутарње концентрације“. А геније из Бона још више се дивио Гетеу у коме је видео и Фауста и Прометеја речи јер је и сам, како примећује др Радослав Јосимовић „целог живота горео тим стваралачким пожарима“. Али, Гете га није осетио као себи блиског, он га је сматрао за „личност разуларенох чула“, можда и стога што је преферирао визуелно. Једном приликом је рекао: „У односу на око, ухо је немо“, мада је Ромен Ролан приметио да је био „готово болно осетљив на јаке звуке“ али је волео лепоту песме и гласа. Више пута је истицао да му музика помаже да пише. Обожавао је Глука, Хендла и Моцарта, сматрајући да музика има посебно својство да продире у најдубље поре човековог бића, где је разум немоћан. Ипак, веровао је да вредност речи много превазилази вредност певања. Маријана фон Вилмер, Гетеова љубавница, прва је после слушања Бетовеновог „Егмонта“ рекла да је та музика божанствена, да је сасвим проникла у Гетеове стихове, да исти дух живи и у једном и у другом уметнику. Изгледа да је срце песника било сувише старо за олујне немире Бетовенове музике; веровао је да поетска реч има соствену егзистенцију, да носи у себи свој оркестар и своја певања. А Бетовен је, као и Вагнер касније, ударао својим делима у тврђаву старе уметности, музиком која је била као „топовска зрна засута цвећем“ како су рекли за Шопенове полонезе. Одушевљен узвишеним садржајем о борби Холанђана на челу са грофом Егмонтом против грофа Албе, представника шпанског краља Филипа II, који је тада владао земљом Бетовенових предака, композитор је написао 1810. године обимно сценско дело од изванредне Увертире која се и данас налази на концертним програмима и девет нумера за сопран, мушког наратора и симфонијски оркестар која се ретко изводи чак и у његовом родном граду Бону, на фестивалу њему у част. А ми смо је чули захваљујући одлично припремљеној Београдској филхармонији и њеном (немачком) шефу-диригенту Габријелу Фелцу, који су нам недавно представили и Бетовенов циклус соло песама „Далекој драгој“ и велики део Вагнерове опере „Валкира“ (тако би требало да и ми увек и свуда „у белом свету“ представљамо стихове Његоша, Дучића и Ракића уз музику и једног и другог Мокрањца, Станковића, Деспића, Божића... Ми немамо ни Вагнера ни Бетовена, али треба да смо поносни на оне које имамо и да их са родољубиво-музичарским жаром као Фелц представљамо где год да смо). Чули смо сопрана чистих висина и лирских узлета Весну Ђурковић која је нежно уткала „у песму љубавну - од бола и жара“ саткану (како и вели Гетеов текст) и веома емотивног глумца – наратора Слободана Бештића који је са енормним жаром и родољуба и заљубљеног човека (Бетовен је и овде као и у својој јединој опери „Фиделио“ глорификовао брачну љубав, антиципирајући жртву из љубави која ће постати омиљени мотив већине оперских либрета XIX века), а оно што нису успеле да „испричају“ ни Весна ни Слободан, па чак ни сам Гете – још много упечатљивије, речитије, емотивније „исприповедао“ је Бетовен својом музичком нарацијом пуном жара, пламена и крика у којој много говори чак и генерална пауза која значи смрт и крај и живота и љубави. И доиста, после ње, оно што следи – јецаји обое, оплакивања гудача, беспреболна и мушка туга – не пучинијевска – свима видљива и плачна него туга од најдубљихг и најтреперавијих људских нити... чују се бојне трубе и добоши... и гроф Егмонт кроз Слободана Бештића казује – „За слободу мрем, за коју и живех“. Али звуци победничког марша рекли су то убедљивије и јаче од Гетеовог текста. Више се урезали у мозак, уши, све поре слушаочеве пажње. Егмонт без страха одлази у смрт. А Гете? Мислим да се и он сам уплашио од силине емоција које су музичлки оплемениле његовог јунака до праве уметничке бесмртности Бетовенове тонске палете.
