Концерт отварања сезоне 2018/2019. Симфонијског оркестра РТС
Вече отварања сезоне Симфонијског оркестра РТС под вођством Оливере Секулић Барац, 3. октобра, започело је најновијим делом нашег композитора академика Ивана Јевтића, посвећеним Русији и В. В. Путину, још једним примером његове богате, ефектне инструментације и колико драматично, толико и лирски осветљене, у свим сегментима пријемчиве партитуре, састављене у колажу разних симбола. Та пријемчивост повезана је и с утицајем словенских примеса у мелодици блиској руским народним (асоцијације на популарну „Каћушу“) па и нашим песмама, као и с мајсторском оркестрацијом у духу Корсакова, односно Мусоргског, приметној у моћном, широком крешенду свечано тријумфалне апотеозе, сличне монументалним Великим кијевским вратима из „Слика с изложбе“. Одлучни почетни тротактни корак целог оркестра, већ својим градационим стремљењем ка висинама, указује на даљи развој композиције у суштини јасног програмског садржаја, који подразумева след јарких тематских контраста. Управо вишекратно смењивање огромних супротности између бурних епизода „ратног“ хаоса и мирних, готово контемплативно благих оаза, приказани су у одговарајућим темпима и богатом тонском колориту, захваљујући спремном вођству Оливере Секулић Барац, младе диригенткиње прецизне мануелне технике и добре комуницације са сигурним, динамички раскошним оркестром, који је показао да има значајне извођачке способности. Другој интерпретативној и програмској сфери вечери отварања сезоне Симфонијског оркестра РТС припала су два концертантна остварења у којима су солистичке партије изводила двојица двадесетогодишњака (пореклом из Ниша), обојица показавши високи ниво технике и музикалности. И једном и другом је оркестар пружио лепу професионалну, али и пажљиву пријатељску подршку. Најпре нас је прекрасним племенитим тоном, финим фразирањем и интонативно беспрекорним и изражајним музицирањем потпуно одушевио Теодор Благојевић, постдипломац ФМУ у Београду, већ запослен као први хорниста Македонске филхармоније. У ангажованом тумачењу солистичке партије у „Првом концерту за хорну и оркестар у Ес-дуру, опус 11” Рихарда Штрауса, још писаном у духу Моцартове традиције, присутне у сваком тренутку композиције, уметник се најбоље приказао у кантилени лаганог става, да би у оквирним деловима такође освојио већ сада врхунским виртуозитетом и богатом скалом експресивности и карактера свог осетљивог инструмента. Благојевићев вршњак, пијаниста Александар Раос, полазник дуплих мастер студија (у Нишу и Љубљани) у класи Александра Сердара, такође је свим срцем и надахнућем, премда повремено с недостатним звучним интензитетом и дубином, свирао солистичку деоницу популарног “Другог клавирског концерта у це-молу” Сергеја Рахмањинова. И поред техничких омашки у финалном ставу, као и непрецизних оркестарских реплика, у целини и одсуства веће динамичке разуђености, даровити уметник је оставио упечатљив утисак и уверење да је и пред њим обећавајућа музичка каријера.
