Шести Фестивал руске музике у Дрвенграду на Мокрој гори
Шести Фестивал руске музике у чароликом амбијенту Дрвенграда на Мокрој гори, ове године проширен с три на четири дана, засигурно је највећу вредност имао за младе музичаре различитог узраста, од оних старијих, углавном студената ангажованих у Симфонијском оркестру „Бољшој“, до најмлађих, почев од 13 до 17 година старости (учесника прве такмичарске категорије у различитим дисциплинама) за које су од пресудног значаја били незаборавни сусрети и свирање с тренутно најекспониранијим светским уметницима (претежно најтраженијим мајсторима гудала) којима су као солистима, или члановима, за овај догађај формираног гудачког секстета, припали сви вечерњи концерти. Иако ове године без мајсторских курсева, али с четири опсежна такмичарска термина у којима се надметало 70 - так учесника у различитим инструментима, камерним саставима и певању (с жиријем који с новим председником Дражаном Косорићем и ранијим члановима Јуријем Розумом и Зораном Комадином наставља континуитет, остварујући тако прави увид у развој и критеријуме оцењивања овог веома битног, у ствари, иницијалног фестивалског сегмента), ова јединствена манифестација је достигла уметнички ниво какав се ретко постиже у тако концентрисаном термину и садржају, али и недугом времену постојања.Концертна плејада гудача започела је већ на вечери свечаног отварања Бољшоја (14.јула), после уобичајено оригиналног обраћања посетиоцима и учесницима уметничког директора Емира Кустурице и Александра Дибаља, челника „Гаспромњефта“ (генералног покровитеља), те наступа балетског уметника Константина Костјукова, још увек нашег најхаризматичнијег Грка Зорбе и његових колега Јовице Бегојева, Милоша Маријана и Татјане Татић. Не први пут на Мећавнику, огромну пажњу најпре је привукао програм Немање Радуловића и његовог француско-југословенског ансамбла „Дабл сенс“, чије се музицирање, по правилу, награђује акламацијама, а када се изводе композиције попут Вивалдијевих Годишњих доба (овог пута у сажетом обиму од два, од четири троставна концертантна циклуса), успех је у потпуности загарантован. При том је и сада кључну улогу имао наш омиљени виолиниста, као и његово беспрекорно „дуетирање“ с концертмајстором Тијаном Милошевић и свим члановима 15-чланог састава, који исијавају сажижућу енергију у обнављању старог репертоара новим интензитетом и дејственошћу на аудиторијум, зрачећи упечатљивом свежином и креативношћу. Док је код бриљантног Радуловића нотни текст био основ за маштовито импровизовано тумачење, уз изузетно познавање технике барокног украшавања, његови сарадници су одреда показивали високи степен међусобне усклађености и одговора на управо бајковито свирање солисте, овог пута мање „жестоко“, сведеније, флуидније, умивеније и тонски савршеније. Заиграност, цвркутавост дијалога с осталим инструменталистима (одличном виолончелисткињом, на пример), нестварност динамичких нијанси и боја, прштава занесеност и сонорна узнесеност предавања, красили су у свим елементима бриозно и моћно предавање. Страственост „приповедања“ подвучена и учешћем глумице Тамаре Алексић и пијанистичком партијом уклопљеном већ у сензибилни виолински увод, обележили су потом догађаје „описане“ у програмској свити Шехерезада Николаја Римског Корсакова (према источњачким причама из Хиљаду и једне ноћи, коју смо после две године поново чули на фестивалу), сада у аранжману за виолину соло и гудаче (појачане клавиром), који је ванредно верно оригиналној верзији сликовите Корсаковљеве симфонијске палете, с пуно кантабилних солистичких епизода и упечатљивих реалистичких „опонашања“ особености изворне оркестрације (са свим тонским деликатностима, звучном густином, енергичношћу и оштрим акцентима) приредио Александар Седлар, кога бисмо могли назвати и резиденцијалним композитором овогодишњег фестивала. Управо у овој функцији он се исказао још једном, на концерту Великог гудачког оркестра Школе за музичке таленте у Ћуприји, који се с делима Петра Иљича Чајковског (обележавајући 165-годишњицу ауторове смрти), а у част прославе 45. рођендана своје јединствене образовне институције представио друге вечери. Од почетка импресионирајући увежбаношћу и уједначеношћу звука, ансамбл је приказао невероватну зрелост и високи професионализам интерпретације, много виши но што се може очекивати од једног ђачког састава, колико год његови даровити чланови поседовали значајне индивидуалне способности. Изводећи прво Варијације на рококо тему, оп. 33 за виолончело и оркестар (у Седларовом аранжману за гудачки ансамбл) у којима је солистичка деоница припала Драгану Ђорђевићу (уметничком директору школе), млади музичари су предано и с великом пасијом, али и лакоћом, заједно с виолончелистом, стварали прекрасне, у широким луковима извајане кантилене, у одговарајућем карактеру и експресији следећи свог професора и вођу, посебно изражајног у дубоком регистру, али и у минуциозно израђеним виртуозним пасажима. Квалитете топлог мелодиозног испевавања у једном даху, тонски савршеног, у правом смислу „људског“ инструмента, Ђорђевић је, преузевши потом вођство, на месту првог виолончелисте оркестра, преносио и у звучно окружење Серенаде у Це – дуру истог аутора, коју су његове млађе колеге доносили с осмехом, сигурно и самопоуздано, компактно и извагано у свим групама, природно развијаним градацијама, али и одмереним динамичким гибањима и заносном романтичарском „драматизму“, као сасвим одрасли уметници, упечатљивије од многих наших „старијих“ камерних оркестара.Догађај сасвим особене врсте, можда и најостваренији и најлепши врх фестивала, нарочито за оне посетиоце склоније камерном музицирању, приредили су чланови гудачког секстета, од којих су широј јавности најпознатији, виолинисти Јулијан Рахлин и Роман Симовић, затим виолисткиње Милена Симовић и Сара Мекелрејви и виолончелисти Борис Андријанов и Драган Ђорђевић. Ови уметници врхунске класе, чаробне појединачне и уједињене сонорности, савршених међусобних и унакрсних дијалога и преплитања, префињене динамичке палете, импулсивних иступа и узбудљивих акцелерација, фасцинирали су, у првом заједничком пројекту, последњим камерним делом Петра Иљича Чајковског, чувеном ,,Успоменом на Фиренцу у де-молу, оп. 70,,. И поред основног молског тоналитета композиција одише чистом животном радошћу која је у понуђеном тумачењу просто врцала из тема карактера серенаде, односно пицикато ефеката који имитирају гитару. Шест самосталних мелодијских линија „цртане“ су баш онако како је аутор саветовао: с „великом ватром у срцу“ у првом ставу, покретаном божанственим Рахлиновим тонским рукописом. Корално започет, медитерански обојен, у ствари, врло нежан, али и заносно „певан“ други став дочаравао је звук баркароле, да би се трећи, из италијанског миљеа развио у руским колоритом озвучену атмосферу. Управо овде је до изражаја дошла типично руска, кратка мелодија у алтовској гами виоле, преузета и имитационо обрађена у осталим инструментима, као и темпераментни, народним играчким ритмовима обележен напев. Поглавље за себе био је и необуздани, прегнантно ритмизовани финални став заокружен огромним, деликатним, али и „праскавим“ бриом свих инструмената понаособ, потом уједињено сагласних у фантастично фугираној градацији, која је у пуном смислу дигла публику на ноге.Исте, завршне вечери, Роман Симовић је уз Симфонијски оркестар „Бољшој“ и диригента Ивана Јосипа Скендера био солиста у једином ,,Концерту за виолину и оркестар у Де-дуру,, Јоханеса Брамса, у коме се јављају и неке од најупечатљивијих композиторових тема. Ову својеврсну „симфонију са солистичким инструментом“, која својом меланхолијом, епским акцентима, али и повременом медитативношћу подсећа на баладу, великих интерпретативних захтева, Симовић је креирао технички избрушено, интонативно беспрекорно, врло квалитетним, заобљеним и интензивним тоном свог Страдиваријуса из 1709. и прекрасним пијанима. И поред, како то бива на оваквим једнократним сусретима, са само једном пробом, имао је сконцентрисану подршку својих колега и гостујућег маестра, који је пажљиво успостављао односе с оркестром, посебно у експресивном другом ставу, водећи бригу и о разговетности удела свих инструменталних група и солистичких линија, па је и заокруженост сарадње била најбоља каква се могла остварити у датим, а ипак инспиративним условима.Ипак, највише очекиван на Мећавнику, био је долазак славног руског пијанисте Дениса Мацујева који је наступио с одлично припремљеним и ванредно мотивисаним, већином млађим музичарима истог фестивалског оркестра, маестрално изводећи чак два чувена дела светског концертантног репертоара. Мацујев свира онако како и изгледа: природно, једноставно, „спортски“, а опет дубоко, раскошном а опуштеном нарацијом и логичним, али бурним и страственим градацијама. Притом, владајући савршено свим техничким и изражајним аспектима инструмента с којима се поиграва с невероватном лакоћом, богато расцветавајући бујне музичке токове обеју композиција, јединствени уметник у сваком тренутку засипа слаповима енергије, тонским интензитетом и обиљем боја, освајајући и брзином и лакоћом музицирања, те савршено „разапетим“ легатима; подједнако и мекоћом, „лаганим“, али и „здравим“ и чујним пијанима, колико и вулканским провалама и снагом звуком.Прво нас је одушевио јарком и бескрајно узбудљивом интерпретацијом ,,Другог клавирског концерта у це-молу,, Сергеја Рахмањинова у надахнутој пратњи симфоничара и егзактног, веома спремног и дејственог диригента, Ивана Јосипа Скендера. Тридесетседмогодишњи уметник је с нашим музичарима на својеврстан начин повезан и школом, као завршени постдипломац Уроша Лајовица, својевремено дугогодишњег шефа-диригента Београдске филхармоније. Управо је задивљујући рад с овим, први пут код нас ангажованим маестром из Хрватске, резултирао беспрекорном сарадњом с бројним, солистички издвојеним инструменталистима, сигурно уплетених линија у густо разбокорену клавирску партију. Импровизациони карактер пијанистичке деонице на почетку другог става и чаробни упливи соло флауте и кларинета, као и убојитост акорада и непогрешивост октавних каскада красили су извођење заокружено у великом „швунгу“, да би готово без паузе, попут огромне импровизације просуте у једном даху, уследила Рапсодија у плавом Џорџа Гершвина, којом је композитор трасирао пут симфонизираном џезу. Огромни дар Дениса Мацујева за џез музику, спојен с његовим немерљивим способностима класично образованог музичара који савршено „влада“ и Листовском романтиком и лириком Чајковског, изнели су пред одушевљени аудиторијум једну код нас ретко „виђену“ верзију овог популарног остварења, тим занимљивију што су у широке солистичке епизоде клавира интерполиране праве џез секвенце, специфично осмишљене не само захваљујући феноменалном пијанисти, него и његовом џез саставу (контрабасисти и перкусионисти), као и целом оркестарском ансамблу , с чувеним глисандом кларинета на почетку (Вељко Кленковски) и изванредном Ивану Јосипу Скендеру који је све, с великом концентрацијом, младалачком енергијом и чврстином држао под сигурном, посебно у таквим специфичним фестивалским условима, управо задивљујућом контролом. Своје самосталне блиставе тренутке, диригент и оркестар су имали у проосећано „омузикаљеној“ верзији Пушкинове приче „Мећава“, коју је за оркестар у облику вишеставачне симфонијске свите приредио, односно компоноваоГеоргиј Свиридов, пружајући ансамблу прилику за изражавање најразличитијих расположења, како у скупном музицирању свих, занимљиво инструментираних група, тако и више финих камерних слика и епизода. Врхунац свог рада на 6. Фестивалу руске музике, Оркестар „Бољшој“ је приказао на последњем концерту веома лепо припремљеном интерпретацијом ,,Шесте симфоније у ха-молу,, Чајковског, чији је финални став изазвао неочекивано дуги тајац у дворани, а потом и бурно одобравање, знак да је публика схватила њену суштинску поруку. Нисмо могли замислити упечатљивији завршетак ове јединствене манифестације.
