Доступно и на

© 2018 muzikaklasika.com

  • Facebook Social Icon
  • Twitter Social Icon
  • YouTube Social  Icon

Камерна музика – она која спаја

Програм крагујевачког Интернационалног фестивала камерне музике ,,Convivium Musicum,, претпоставља и концерт којим се организатори посебно поносе. Последње три године, треће вече манифестације је резервисано за Фестивалски ансамбл ,,Convivium Musicum,, −  специјално окупљен за ову прилику. Под истим именом, али у различитом саставу, ансамбл из године у годину премијерно наступа пред публиком. Посебност лежи и у томе што се у овом камерном саставу удружују уметници који нису раније имали прилику да заједно наступају. Они се сусрећу у Крагујевцу неколико дана пре почетка Фестивала и на интезивним пробама припремају програм који ће извести пред публиком. За реализовање оваквог наступа потребно је изузетно извођачко умеће и професионализам, што су чланови овогодишње поставке и показали. Након концерта, разговарали смо са Мортом Григалиунаите, изузетном пијанисткињом пореклом из Литваније, Жоаом Паивом, сјајним младим кларинетистом који је у Крагујевац дошао из Португала и са Филипом Томићем, виолончелистом, који је у овом саставу репрезентовао Србију. 

 

Колики је изазазов припремити овакав концерт и наступати са уметницима са којима раније нисте сарађивали?
Морта Григалиунаите: Постоји и добра, али и лоша страна јер, пре свега, не знате шта ће се десити. Док за многеово може бити застрашујуће, ја лично стварно уживам. Мислим да велики број спонтаних музичких одлука полазе од чињенице да никада раније нисмо заједно музицирали. Изазов у овоме јесте доносити одлуке заједно јер никада не знате како ће друга особа реаговати. Мислим да смо се ми добро снашли.  Могу рећи у своје име да сам срећна. Шта више, понекад сматрам да је лакше радити са особама са којима нисте сарађивали раније, јер чини ми се да постоји мало више поштовања. Ово је први пут да се састајемо, сви ми желимо да урадимо ово заиста добро, да дамо најбоље што можемо, а да не оставимо лоше утиске једни на друге. Да сумирам, да − јесте изазовно, али мислим да многе добре ствари могу произаћи из тога.
Жоао Паива: Морта је рекла све што мислим. Моменти на првим пробама у којима смоопуштено свирали, којима смо се препустили и који су добро резултирали, то су моменти који су ми се највише допали, јер их нисам очекивао. Остао сам без даха, свирао сам и помислио: „Ово је добро“. Било је заистаспонтано, и стварно су ми се допали тренуци које смо имали.
Филип Томић: Сасвим је изазовно, јер, како је рекла Морта, никада не знате да ли ће и како људи реаговати. Мислим да је задовољство концерта много веће када свирате са неким са ким никада раније нисте и када схватите и осетите да су се све идеје које имате стварно спојиле. Зато је и задовољство чини ми се веће од онога када годинама свираш са неким, управо и зато што не можете знати шта да очекујете.
Морта Григалиунаите: На неки начин, то је оно што чини да осећате мањи притисак. Ја сам била опуштенија, јер у сваком случају знам да раније нисмо наступали заједно. Да смо годинама свирали заједно, мислили бисмо: „О не, људи очекују да све буде савршено“. Али то када знамо да смо нови једно другоме, и да публика зна, испоставило се као добра ствар која даје мало мање притиска.

 

Дакле, који су ваши утисци о овом ансамблу? Постоји ли интенција да поново свирате заједно и сарађујете на неком другом пројекту или фестивалу?
Филип Томић:
Дефинитивно.
Жоао Паива: Наравно. Рекао сам Филипу: „Размишљам, зашто да не урадимо нешто слично у Португалу и да доведемо овакав Фестивал тамо“. Сада када смо се упознали овде, када смо прошли ово заједно и када се знамо, то ће сигурно донетии нов колорит нашем свирању.

 

Која прича стоји иза овог ансамбла? Како сте ступили у контакт и како сте се окупили?
Жоао Паива:
Морта је најбоља особа да то исприча, она је главна конекција.
Морта Григалиунаите: Филип и ја смо се упознали у Немачкој на студијама и почели смо заједно да свирамо као дуо, али нисмо много наступали.
Филип Томић: Да, то је било само једном, креирали смо један снимак потребан за школарину и одсвирали заједно само један концерт.
Морта Григалиунаите: И то је било то. Тако да нисмо заиста наступали заједно, али јесмо заједно свирали камерну музику за потребе предавања. Проблем је био и што сам отишла након прве године и нисмо поново имали прилику да сарађујемо.
Филип Томић: На жалост нисмо, мада је било неких покушаја и жеље.
Морта Григалиунаите: Али смо знали једно о другоме како свирамо. То је једна страна приче. Четири године касније сам била на музичком фестивалу у Лисабону. Управо сам се преселила у Португал у то време и размишљала како би било лепо да учествујем у овом музичком догађају. У програму су били и студентски концерти на којима нисам наступала, али самих слушала. И ту сам чула Жоаа. Свирао је око три минута извесног соло комада за кларинет и ја сам помислила: „Овај извођач је заиста добар“. Веома ми се допао његов наступ, али му то никада нисам рекла, чак мислим да нисам ни пришла да му честитам. Игром случаја, мало касније постали смо пријатељи на друштвеној мрежи. И тако, пре неких месец дана сам се срела са Филипом у Немачкој, који ме је дочекао са вестима: „Имамо проблем“. У том тренутку ме је већ позвао и прихватила сам да дођем на Фестивал и у Србију, али проблем је био што више нисмо имали виолинисткињу. Сели смо и почели да размишљамо кога бисмо могли да позовемо. Било је неких опција које нису могле да буду реализоване. Онда ми је пало на памет „Заправо, чула сам једног доброг кларинетисту, не познајем га, заиста га не знам“. Али сам се одлучила на корак да му пошаљем поруку и да га питам.
Жоао Паива: Написала ми је: „Знам да је ово чудно и да је изненада, али да ли би желео да дођеш у Србију и да заједно свирамо на концерту у оквиру Фестивала“. Мој одговор је био - да.
Морта Григалиунаите: И ово је јако интересантно. Први пут смо се Жоао и ја срели и упознали пре три дана, на аеродрому, и брзо смо осетили повезаност. Када су се Филип и Жоао овде упознали - и њих двојица су имали добру конекцију. Некако није било утиска да су поред нас неке случајне особе. Чак и то што дуго нисам свирала са Филипом није се осетило. Није било необично, једноставно смо имали добру енергију.

 

Долазимо до камерне музике. Где је њено место у вашим извођачким каријерама?
Филип Томић:
За све нас камерна музика је нешто у чему највише уживамо. То са сигурношћу могу да тврдим и за Морту, јер сваки пут када смо се срели она је говорила: „Волела бих да имамо камерни ансамбл». Онда се деси да се одсели, па се врати са истом жељом. Тако да је она просто савршена за наш Фестивал. Рекао бих из свега што знам, да је камерна музика нешто што највише воли. И дефинитивно могу рећи за себе да је нешто у чему изузетно уживам. Осим што је притисак мањи, увек је лепо делити сцену са другима. Интеракција је та која ме привлачи камерној музици.
Жоао Паива: Да, то је као да водите разговор.
Филип Томић: Тако је. Чак и данас на концерту, било је неких момената где је Жоао имао иницијативу и то је било у реду, било је добро − ако он жели да тако свирамо, испратићемо ту идеју. Када наступаш сам, увек си ти тај који има идеју и увек знаш шта ћеш да урадиш. Не постоје те врсте изненађења кад свираш сам.
Жоао Паива: Као што је Филип рекао: као... Камерна музика је идеја, идеја о дељењу нечега, о раду на нечему другачијем од онога што подразумева соло наступ – спајању свих идеја у једно.

 

(Комплетан текст можете прочитати у штампаној верзији ревије)
 

 

 

 

Пријатно!

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

  • Facebook Basic Black
  • Twitter Basic Black
  • Black YouTube Icon
Поклон ЦД
Награда Музика Класика
Фестивал
Музика Класика Light
This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now