За мене је звук најважнији!
Маја месеца прошле година публика Народног позоришта у Београду и Опере и театра Мадленианум имала је прилике да присуствује премијери балета који је рађен према мотивима романа Милорада Павића „Хазарски речник „ - “Ловци на снове“. Музику за ову представу радио је Мирослав Бако.
Како сте постали део копродукције два театра?
Током 2017. већ сам сарђивао са кореографом Роналдом Савковићем на балету који смо радили за театар у Сен Галену у Швајцарској. Већ тада је кренула иницијатива да заједно радимо балет и у Србији. Данас када размишљам о томе имам утисак да смо тамо заправо радили неку врсту пробног рада. Ја сам имао већ неког искуства у раду музике за позориште, али не и за балет. Током рада на балету „Калигула“ у Швајцарској ми смо успоставили сарадњу и у септембру 2017. сам добио позив да радимо и у Београду.
„Хазарски речник“ је познати наслов, једна од најчитанијих књига. У којој мери је за Вас био изазов да радите музику за ову представу?
Ја сам по занимању музички продуцент. Завршио сам студије музичке продукције у Новом Саду, тако да кад улазим у свет композиције увек улазим са осећањем као да сам аутсајдер. Мислим да је то на неки начин добро. Када долазимо до велике теме какав је „Хазарски речник“, мислим да ту и велики професионалци морају да имају неку врсту понизности пред уметношћу. Да смо радили нешто друго, да смо радили неки текст који је ишао од нуле, можда би било другачије. „Хазарски речник“ је тема која је огромна. Мислим да Павићев свет такав какав јесте још увек није истражен, посебно не музички. Велики је изазов. Тај „Хазарски речник“ се толико читао, превођен је на толико језика. Он је свет за себе. Постављало се питање како урадити нешто што није претенциозно, нешто што није превише апстрактно. Зато ова тема и јесте била изазов, али сам схватио да то мора да се превазиђе.
Режију и драматургију радила је Ливија Пандур. Да ли сте и са њом раније сарађивали?
Нисам. Ливија је као сарадник спасила ствари, морам признати, спасила ствари у том драматуршком смислу. „Хазарски речник“ је пун алегорија, а драматургији балета је значајно доппринела та кичма коју је она извукла у облику ловаца на снове. Био сам упознат са њеним радом и са радом њеног покојног брата Томаша Пандура.
Да ли сте пратили пробе? Како један композитор прати шта се дешава у том процесу оживљавања његове музике на сцени, кроз покрет?
Током прелиминарних састанака са продукцијом балета доставио сам неколико нумера, петнаестак минута скица музике, која је инспирисана мојим поновним ишчитавањем „Речника“. Тада сам већ имао неку визију како треба да изгледа та представа у некој димензији у којој ја видим овај наслов. Нако тога је рађен драфт сценарија и дефинисање сцена. Балет смо радили буквално до самог краја, до премијере, желећи да га упакујемо онако како смо ми осећали да треба. А ја сам последњих месец и по дана долазио редовно на пробе и пратио како то функционише.
Када гледате представу на премијери, какав однос имате према њој? Да ли имате трему како ће публика реаговати?
Да, мислим да то иде, што кажу, у рок службе. „Хазарски речник“ је специфичан јер је то велико литерарно дело. Ја га обожавам и мислим да је ван временски. Као и свако уметничко дело које је велико оно се креће по линији да буде или стварно добро или стварно лоше. Исти пут прошао је и овај Павићев роман. За једне је био ремек дело, за друге роман који је писац само хтео да прода. Али када се читају и слушају његови интервјуи схвата се да је тај човек био у потпуности свестан онога што је радио и да је у потпуности живео у том уметничком свету. А када треба урадити музику на све то, то постаје нови свет и ви као аутор постајете део и литералне и позоришне критике.
Неки су „Хазарски речник“ прочитали само једном. Неки више пута, а неки су одмах одустали. Колико такав један наслов, када се гледа кроз другу уметност, а то је у овом случају уметност покрета, можда привлачи баш оне који ову књигу нису прочитали, који су је одбацили на прво читање.
Мислим да свако дело које је снажно и прогресивно може да постане класик. „Хазарски речник“ то и постаје. И мислим да класик када се обрађује на друге начине, у другим уметничким жанровима, опстаје на још један начин. Што се публике тиче знам да она не јури претерано за тим савременим балетом, али сам сигуран да овај балет омогућава да се књига сагледа из једнг другачијег угла. Посебно зато што је тим који је самном радио већ радио на „Хазарском речнику“, представи која је рађена почетком двехиљадитих. Они су то све већ доживели на један начин, па сада на други и вероватно га константно доживљавају на неки нови начин. Мислим да је било вредно урадити овај балет и да ће он у већој мери заинтересовати публику. Ова представа је урађена да буде пандан неким светским делима у тој врсти савременог балета.
Да ли музику „Хазарског речника“, односно балета „Ловци на снове“, дефинишете као балетску или примењену музику?
То је у потпуности примењена музика. Она је наменски рађена за ову представу. Ја не бих могао ни да објасним како звучи савремена балетска музика. То свакако није музика на начин како је то радио Чајковски. Музика за представу „Ловци на снове“ је у потпуности у функцији те представе. То можда звучи мало пословно и некако технички, али је дефинитивно примењена за ту драматуршку целину за коју је рађена. Самим тим је доживљавам и као продужени елемент литерарног дела.
Да ли је пут компоновања примењене музике за балет другачији од компоновања за представе, у којима је музика често у другом или трећем плану?
Мени је увек лакше да радим музику кад имам драматуршку средину по којој се крећем. У вербалном театру је то мало ограничено, зато што је звук већ заузет дијалогом или монологом, али овде је искључиво оно што се чује звук који потписује аутор. То је још један елемент који ставља тег на све то. Мислим да ми је за то што ја зовем примењеном музиком за позориште, за театар, за балет једноставније кад имам неки систем по коме се крећем. Ја се бавим и другим жанровима музике. Радио сам за музику за филм и за рекламе и то је музика која такође има драматуршку целину. Радио сам и комерцијалну музику. Ту неме ничег концептуално сложеног. То су аранжмани који су постављени школски, зна се кад шта иде, и све се ради по одређеном принципу. Али ако се ради по одређеној драматуршкој целини, као што је балет, на пример, постаје професионални изазов да се садржај репродукује звуком.
(Комплетан текст можете прочитати у штампаној верзији ревије)
