Студенте сам усмеравао да мисле звуком
Зоран Јерковић, дизајнер звука и један од оснивача Катедре за снимање и дизајн звука на Факултету драмских уметности у Београду, добитник je великог броја страних и домаћих награда. За Музику Класику говори о професионалним изазовима који су га пратили кроз педесет и једну годину дугу професионалну каријеру.
Како сте се определили да Ваша професија буде дизајн звука?
Не знам колико сам ја сам бирао ту професију, а колико је професија одабрала мене. Мој први сусрет са Радио Београдом датира још од јесени 1956. године када сам пошао у први разред основне школе. На наговор свога оца пријавио сам се за Дечију радио драмску групу легендарног Бате Миладиновића, тако да је за моју љубав према Радио Београду и уметност уопште, најзаслужнији покојни Чика Бата и радио-група. У студију 8, где су тада снимане дечије емисије, први пут сам видео на зиду један велики звучник и микс пулт. Та слика ме је толико фасцинирала да се тог тренутка у мени родила љубав према послу сниматеља звука. У основној школи сам био фасциниран и Николом Теслом и његовим проналазачким достигнућима, тако да је логично било да одаберем електро-техничку школу „Никола Тесла”. Сећам се и велике радости када сам, са четири друга из разреда, био распоређен да идем на летњу праксу у Радио Београд, у студио 14, који је тада оформљен за потребе Другог програма Радио Београда. У њему је радио предиван човек са којим сам се касније веома зближио и заволео га скоро као свог оца. То је Дарко Радоњић, за кога могу да кажем да је он мој први и једини учитељ снимања и монтаже звука. Од тог периода, јесени 1965. године, ја сам редовно долазио у студија Радио Београда, независно да ли сам био на пракси или не. Тако се десило да сам после трећег разреда средње школе, дошавши опет на летњу праксу, захваљујући сталном присуству у Радију, био ангажован да заменим сниматеља у студију 14, који је био одсутан због годишњих одмора. Сећам се тренутка када ми је Дарко Радоњић рекао да ћу почети самостално да снимам. Био сам пресрећан и трудио сам се да не изневерим његово поверење. После летње праксе, понудили су ми стални посао. Био сам изненађен, али и забринут, јер је требало редовно да похађам четврти разред. Ипак, пронађено је решење. Договорио сам се да радим пре подне, јер сам у школу ишао поподне. Тако је почела моја сарадња са Радио Београдом 10. јуна 1967. године, после трећег разреда средње школе. Било ми је необично, али интересантно, да су моји другари из разреда код мене долазили на праксу. У Радију сам остао до 1. септембра 2002. године, када сам прешао на Факултет драмских уметности, где сам, до пензије, радио као професор.
За свој посао дизајнера звука добили сте многа признања.
Најпоноснији сам на три награде “При Италија” („Prix Italia”, престижни међународни фестивал радио и телевизијског стваралаштва, пандан филмском Оскару прим. аут.). Ту награду три пута добилo је мало људи. Један од оних за које знам јечувени шведски редитељ Ингмар Бергман. Од међународних признања ту су и три награде на интернационалном радио фестивалу “Премиос Ондас” (“Premios Ondas”) у Шпанији, затим по једна награда на фестивалима Акустика интернешнал (“Acoustica International”) у Келну (Немачка), “Prix Soundscape” у Барселони (Шпанија) и награда на међународном Радио бијеналу (VII “International Radio Bienale”) у Мексико Ситију (Мексико). Тако сам првенствено себи, онда и Радио Београду, донео девет међународних награда. Од домаћих награда издвajaм награду међународног такмичења тон мајстора ТАКТОНС (Нови Сад), једанаест награда Фестивала Југословенског радија (Охрид), шест награда Фестивала документарног радија ФЕДОР (Београд), као и дванаест Годишњих награда Радио Београда. И свакако, Априлска награда града Београда, за музику, као члан ансамбла за стару музику “Ренесанс”.
На неки начин се може рећи да сте сведок времена у коме се развијао и усложњавао спектар послова тон мајстора, данас дизајнера звука.
Интересантно је да снимање звука, као занимање, код нас није било регистровано све до 1998. године. И сложио бих се са Вама да сам на неки начин сведок времена у коме се усложњавао посао тон мајстора. Ако се зна да је Радио Београд први пут награду “При Италије” добио 1958. године, време сагледано до данас говори о дугој историји и овог медија, али и посла сниматеља звука, који је најзахтевнији и најкреативнији управо у снимању драмског програма.
У којој мери је Катедра за снимање и дизајн звука испунила свој првобитни циљ, који је био усмерен у правцу стварања нове генерације младих и креативних дизајнера звука?
Сматрам да је Катедра испунила свој циљ. Раније сте могли да учите овај посао само уз рад. То је био једини начин. Литературе о снимању звука, такорећи, није било, ни у свету, ни код нас. Катедра је омогућила да се школују дизајнери звука, који поред знања како да рукују компликованим уређајима упознају и целокупни креативни процес у реализацији неког пројекта. Добили смо кадар који зна на који начин се може обликовати и снимати звук, како креативно делати у процесу продукције и постпродукције. Како се на прави начин користе уређаји за обраду звука. Ја сам то назвао “мишљење”звуком”. У том правцу, да мисле звуком, усмеравао сам и своје студенте.
Да ли имате утисак да је од настајања Катедре, звук добио значајнију улогу у продукцији аудио-визуелних уметности?
Нисам сигуран да је пре оснивања наше Катедре креативно изражавање звуком у аудио-визуелним уметничким делима било на одговарајућем нивоу. Успели смо да оформимо генерације младих, талентованих људи који су наш посао дигли на виши квалитативни ниво. Мислим да је наставни програм који смо успоставили донео одређене резултате, јер наши студенти до сада су освојили скоро све студентске, такође и професионалне награде код нас и неколико значајних награда у Европи. У свим областима бављења звуком они показују своје знање, креативност, вештину и стручност. Раде са престижним домаћим и страним редитељима, учествују у домаћој филмској индустријиу области звука, водећи су људи у медијским кућама, уводе најсавременије технологије у наш посао, баве се теоријом и филозофијом звука. Наравно да све то мора бити примећено од стране домаћих и страних продуцената и уметника. Мислим да сви заједно, ми професори и бивши и садашњи студенти можемо бити поносни шта смо учинили за звук у Србији.
Ваше име се доводи у блиску везу са радио-дамом, звуком снимљеним за потребе позоришних представа, и снимањем уметничке музике. И данас, иако сте у пензији, често вас зову да снимате концерте или уобличите звук неких позоришних представа?
Да, јер ја пре свега волим свој посао! И после педесет и једне године снимања звука мој посао заправо је и мој хоби. И велика љубав. Ја сам студентима често говорио да је свако снимање увек ново и другачије, различито од претходног, никада доживљено и да се сваки дан и увек мора учити. Ко год хоће да се бави снимањем звука треба сваки дан да унапређује своја знања и треба да воли свој посао. Бескрајна љубав према послу је оно што човека води. И код мене је то био случај. Да ли је посао мене нашао или ја њега, то нисам схватио после оволико година, па нећу да покушавам ни сада. Суштина је у томе да треба волети и треба учити. Стално, и увек.
Добили сте најзначајније светске награде у области радио-драме. Да ли можете да упоредите креативан приступ и рад на радиофонском делу некад и сад?
Теоретске поставкеу креацији, манипулацији и монтажи звука постављене су још пре скоро сто година, када је Сергеј Ејзенштајн написао књигу „Монтажа атракција“. Оно шта се односи на монтажу филмске слике, у великој мери важи и за монтажу звука. Наравно, технички услови нису у оно време били исти као сада, али те теоретске поставке постоје, ево, и дан-данас. Морамо се ослонити на теорију, у свему делатном, јер теорија извире из праксе, а пракса се наслања на теорију и само у тој симбиози наш рад може бити подигнут на много виши ниво. Тешко је поредити време 70-их година, када сам ја још био почетник, и када смо све снимали на магнетофонску траку, са садашњим дигиталним начинима снимања. Технолошки напредак нам омогућава да, ако знамо да користимо све алате и уређаје за снимање и дизајн звука, можемо направити квалитетанснимак. С тим што ја имам ту резерву, и стално размишљам шта је боље: аналогни или дигитални снимак. Ево и данас расте продаја винилских плоча које су снимљене аналогно у односу на дигитални ЦД носач звука. Звук је по својој појави аналоган па сам ја присталица аналогног звука. Али, дигитална технологија има мноштво својих предности. Између осталог, данашњи дигитални уређаји за снимање и обраду звука су укључили и чуло вида, јер ми данас можемо да видимо на мониторима шта се дешава са сликом тог звука, што раније није било могуће. Постојало је само ухо, па је неко био спретнији или мање спретан.
(Комплетан текст можете прочитати у штампаној верзији ревије)
