Доступно и на

© 2018 muzikaklasika.com

  • Facebook Social Icon
  • Twitter Social Icon
  • YouTube Social  Icon

Најважније је имати осећај за лепоту музичке уметности

Прошла, 2017. година, изнова нам је открила опус композитора Петра Стојановића, који је, осим појединих минијатура, на музичкој сцени остао готово заборављен. Захваљујући чињеници да је у питању била годишњица рођена, 140 година, али и 60 година од смрти овог аутора, многи уметници, али и музички научници заинтересовали су се за музику овог српског ствараоца прве половине 20. века. Међу њима је и композиторка Мирјана Живковић, професорка Факултета музичке уметности, у пензији, захваљујући чијем је интересовању, енергији, вољи и ентизујазму „Други концерт за виолину и оркестар“ Петра Стојановића реконструисан и постао доступан за концертно извођење.

- Можда нисам баш најзаслужнија, али сам учествовала у реконструкцији. А како је то све почело. Наиме, пре четири године, директор музичкe школа на Убу која носи име Петра Стојановића, Владимир Ђенадер, желеo је да се за Дан школе изведе неко дело овог композитора. Тим поводом замољена је виолинисткиња Едит Македонска да за ту прилику нешто одсвира. Едит, са којом сарађујем већ дуги низ година, замолила ме је да пронађем неке ноте које нису тако често извођене, као што су Стојановићеве минијатуре за виолину и клавир. За разлику од њих веће композиције концертантне и камерне музике публика није била у прилици да чује, па је Дан школе био повод да се на концерту изведе управо нешто из тог опуса. Прелиставањем различитих података и прегледањем библиотеке на Факултету музичке уметности видела сам да Други виолински концерт није извођен више од педесет година, а да постоје солистички штим и клавирски извод овог дела. Предложила сам, с обзиром да је у питању једно од Стојановићевих најуспешнијих дела, да Едит изведе један став тог концерта с клавиром. Она је то одушевљено прихватила, на свечаном концерту школе извела је други став и пожелела да одсвира цело дело са оркестром. Тада је уследило трагање за оркестарском партитуром. Њу нисмо могли да пронађемо ни у Београду, ни у појединим иностраним музичким центрима, али смо у Београдској филхармонији нашли оркестарске деонице. Добила сам подршку Сокоја да помоћу оркестарских штимова и клавирског извода реконструишем партитуру. Како новца за нотографију није било довољно, придружили су се Нови симфонијски оркестар „Макрис“ и диригент Предраг Госта, који су уз помоћ Секретаријата за културу града Београда обезбедили остатак средстава за нотографију.

 

Концерт је у оквиру сезоне извела Београдска филхармонија.
Да, имали смо среће да смо се на неки начин сусрели са концертном сезоном Београдске филхармоније.  Знајући да је 2017. година јубиларна година за Петра Стојановића, одговорни за програм су планирали да то једним концертом и обележе, и одједном су два орекстра, две солисткиње и два диригента били заинтересовани да ово дело изведу! Ретко се дешава да за једно домаће дело постоји толики интерес. Стицајем околности,  Стојановићев „Концерт“ је ипак прва извела Филхармонија. То је заиста било једно дивно, успело вече. Веома сам срећна што је та композиција поново заживела.  

 

Колико је трајао процес реконструкције и у којој мери је он сложен?
Имала сам помоћнике за компјутерско преписивање: сараднице Новог симфонијског оркестра „Макрис“, Дамјана Његић и Владанка Малешић, а на крају се прикључио и Коста Благојевић из Београдске филхармоније, да технички дотера партитуру. Процес је био доста сложен. Требало је слагати такт по такт, али смо успели. Трајало је скоро годину дана. 

Реконструкција концерта се десила захваљујући чињеници да се током 2017. године обележавало 140 година од рођења и 60 година од смрти Петра Стојановића. Претпостављам да има још дела овог аутора која заслужују да буду доступна широј музичкој јавности.
Има. Ја имам евиденцију његовог стваралаштва, јер је осамдесетих година 20. века једна студенткиња на Факултету музичке уметности обрадила тему „Концертна музика Петра Стојановића“, под менторством професора Властимира Перичића. Да није било тих података мало бисмо знали о Петру Стојановићу. У том раду је евидентирано чак девет концерата за виолину и оркестар, неколико концерата за виолу, виолончело, за хорну, за флауту. Његов опус је велики. Писао је оперу, оперету, низ дела камерне музике, соло песме, заиста један богат и недовољно истражен опус. 

 

Где се налазе партитуре овог композитора?
Партитуре су једним делом у Народној библиотеци, делом у библиотеци ФМУ, нешто мало код наследнице Гордане Марјановић. И даље истражујемо да видимо где се још могу пронаћи. За то је веома заслужна пијанисткиња Наташа Шпачек. Она је професор клавира у Музичкој школи „Мокрањац“ у Београду и са својим квинтетом „Алтро сенсо“ изводи камерну музику Стојановића. Надамо да ћемо ускоро имати и комплетније податке. 

 

У каквом су стању остале партитуре Петра Стојановића? Да ли и њих очекује реконструкција?
Не бих могла тачно да Вам кажем. Ја сам редиговала и партитуру камерне композиције „Југословенска фантазија“, која је била делимично оштећена. Значајно је да је Стојановић, као врстан виолиниста, писао и дидактичку литературу за ученике музичке школе. Ова дела, као и друге минијатуре за виолину и клавир су штампана. Међутим, у каквом су стању остале партитуре, не знам са сигурношћу. Оне сигурно захтевају дигитализацију.  

 

На Вашу иницијативу објављене су и две свеске хорова Јосипа Славенског, „Хорско стваралаштво – мешовити хорови“ и „Хорско стваралаштво – женски, дечји и мушки хорови“. Музика Славенског јесте музика ствараоца на кога сте указали и скренули пажњу нашој музичкој и културној јавности.
Ја се дуги низ година бавим музиком Јосипа Славенског и проучавала сам је из угла хармонске структуре, што ме је у почетку највише окупирало – тај неки нови, савремени однос према фолклору. Ушла сам и у заједничку редакцију Београда и Загреба која је, обзиром да је Славенски рођен у Хрватској, а највећи део живота провео у Београду, сматрала да заједнички треба да радимо на издавању целокупног опуса овог знаменитог ствараоца, који је између два светска рата био истински признат у Европи. Код нас је био извођен, али не баш често. Како се наша заједничка држава распала, распала се и та редакција. Код мене је остао материјал мешовитих хорова који је већ био скоро припремљен за објављивање, уз материјал дечјих, женских и мушких хорова, па сам Музиколошком друштву Србије предложила да предузме кораке за штампање ових партитура. Поново захваљујући разумевању Сокоја, 2016. године одштампана је прва свеска, у којој се налазе сви мешовити хорови Јосипа Славенског. Морам да кажем да је од укупно 35 мешовитих хорова који се налазе у овој збирци, 19 било потпуно непознато. Њих смо открили у заоставштини  Славенског, у његовим рукописима. 
У другој свесци штампани су женски, дечји и мушки хорови. Такође је у питању 35 хорова, а и међу њима је двадесетак хорова новооткривено. Неки су били извођени, па заборављени.  Новооткривени хорови су већином претрпели реконструкцију. Негде су недостајали знаци за динамику, негде речи, али Славенски је увек бележио одакле је узео текст (а већином се ради о народној песми), односно давао довољно података, тако да је било могуће употпунити партитуру. 

 

Поред музике Петра Стојановића и Јосипа Славенског, заслужни сте и за откривање дела опуса Константина Бабића?
Константин Бабић је био мој колега на ФМУ и веома сам га ценила као плодног композитора, оригиналног, али не само у музици него и у ставовима. Он је имао своја мишљења која није могао да сакрије од других, чак и када се нису слагала са неким општим погледима на музику, музичку педагогију или стваралаштво, на друштвене проблеме. Поред тога што је био професор и композитор, био је и музички критичар и музички писац који је приказао низ различитих концерата и оперских представа одржаних у Београду, али и у другим градовима, јер је доста путовао, нарочито у Француску. Писао је врло живописно, сликовито, тако да би била штета да се ови текстови, расути по разним дневним новинама и часописима, забораве. На њих ми је скренула пажњу његова, али и моја некадашња студенткиња Бранка Ивковић Петронић, којој је син Косте Бабића поверио сређивање очеве заоставштине. Предложиле смо тадашњој деканици ФМУ, др Дубравки Јовичић, да у издавачки план Факултета стави и књигу у којој би били сакупљени текстови Константина Бабића. Тако је штампана прва књига под насловом „Dixi e salvavi animam meam“, што значи „рекох и спасох душу своју“. Сада треба да уђе у штампу и друга књига под истим насловом. У првој књизи су прикази музичког живота, из разних аспеката, а у другој се претежно налазе текстови о политичким питањима, јер је Константин Бабић био посланик у првом сазиву вишестраначке Скупштине Републике Србије. Он је био један од главних актера који се изборио да „Боже правде“ постане наша државна химна. Биле смо искрено мотивисане да све тектове прегледамо, средимо, прекуцамо и припремимо за објављивање. 

 


(Комплетан текст можете прочитати у штампаној верзији ревије)

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

  • Facebook Basic Black
  • Twitter Basic Black
  • Black YouTube Icon
Поклон ЦД
Награда Музика Класика
Фестивал
Музика Класика Light
This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now