53. „Мокрањчеви дани“ у Неготину
Отварање Фестивала Унајмузикалнијем дворишту на свету из кога се у време Фестивала разлежу звуци најлепших руковети највећег српског композитора – отворени су 53. „Мокрањчеви дани“, уз палагање цвећа испред његовог споменика и поздравне речи Владимира Величковића, председника Општине Неготин, који је дирљиво рекао да његов град „живи за ‘Мокрањчеве дане’“ и подсетио на далеку 1872. годину, када је први пут изведена Мокрањчева најродољубивија Шеста руковет и када су откривању Хајдук Вељкове бисте присуствовали Ђорђе Станојевић и Стеван Мокрањац. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић рекао је да је Мокрањац алем камен српске уметности и културе, а Александар Гајовић је у име овог министарства, које је главни покровитељ овог Фестивала отворио овогодишње 53. „Мокрањчеве дане“, најстарији српски фестивал (уз „Мермер и звуке“ у Ареанђеловцу), с поносом рекавши да је заслугом овог министарства стигао после 25 година концертни клавир у неготински Дом културе! Лепа је пракса да се на Свечаном отварању чују беседе наших великана из света музике, књижевности и уметности уопште. Ове године част је припала Аји Јунг, директорки Београдског фестивала игре која је започела речима: „Био је весељак, боем – природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом... Србима се догодио Мокрањац! Имао је небески талент и бескрајне визије – у шта смо се одмах уверили слушајући Шесту руковет, ту прелепу химну родном Неготину у којој је опевао „бадем дрво“ у дворишту његове родне куће које и данас расте и рађа укусне плодове и највећег јунака неготинске Крајине – Хајдук Вељка – коме је чак и Кара Мустафа признао да је бољи јунак од њега! Здружени хорови из града домаћина и учесници овогодишњег Натпевавања хорова и три трубача и тенор Љубомир Поповић вођени диригентском руком Тамаре Адамов Петијевић увели су у озарену (и сунцем и музиком и дивним људима) атмосферу каква само у Неготину влада у септембарском михољском лету „Мокрањчевих дана“. Колико се у Неготину на све мисли и све увек добро организује и припреми уверили смо се већ у Мокрањчевом дворишту затекавши и екипу Хитне помоћи која се ту нашла, за „не дај Боже“! Сличан поступак једино сам видела и на изласку из Фестшпилхауза у Бајројту, где редовно поред ватрогасаца и полиције у приправности су и чланови ургентне медицине! Ето још једног разлога што стално и говорим да је Неготин права „светска варош“ не само по јединственом музичком фестивалу, него и по такође сјајној организацији пропратног што треба да прати велике манифестације. У правом смислу за њега се може применити оно „светско а наше“. У седам фестивалских дана Неготин је по броју и квалитету концерата, предавања, промоција, изложби чак и премашио и највеће светске фестивале.
Радионица душе Почасни доктор ликовне уметности и почасни грађанин Русије, прави „грађанин света“ чија платна красе готово четрдесет музеја широм земног шара, Милош Шобајић, стигао је и лично и са својим великим и „силовитим и драматичним налетима на платно и бесним ударима четке“ (како га карактерише Драган Јовановић Данилов) и у Дом културе „Стеван Мокрањац“ у Неготину доносећи својим делима патњу, бол и мисао о сопственој недовољности осликаним палетом надекспресионистичког патоса.
Ехо музике Сутрадан је у Дому културе отворена десети пут изложба под називом „Ехо музике“ која је својеврсни визуелни одговор Мокрањчевом фестивалу. Претходних десет година ликовна колонија је деловала под називом „Вратна“. У дводеценијском раду прикупљено је прееко 430 ликовних радива. Од овогодишњих на мене су највећи утисак оставиле поетске визуелизације „Врт од пева – шљивина башта“ Слободанке Ракић Шефер, „Музика у пољу макова“ Гордане Милетић и, изнад свих, Мокрањчев портрет на кожи Татјане Пејовић.
Археоакустика Сакралну архитектуру средњовековне Србије и истраживање звука у неимарској баштини представили су троје научника различитих занимања: доктор архитектуре Зорана Ђорђевић, доктор електротехнике Драган Новковић и етнолог и антрополог Марија Драгишић. У српском средњовековном храму акустички захтеви били су одређени потребама богослужења, које је поред дидактичке имало и сакраменталну сврху, кроз молитву и појање. Задржали су се на певници и олтару, са посебним акцентом на куполу, коју сматрају најсмелијим градитељским захватом средњовековне архитектуре, доминантним архитектонско-акустичким обликом, који захваљујући конкавности доводи до специфичне рефлексије звучних таласа, чиме слушаоци добијају утисак да звук долази одозго, што додатно повечава мистичност обредне службе и још више доприноси духовном доживљају.
Натпевавање хорова Централни догађај ове манифестације која се одвија у част највећем српском композитору је „Натпевавање хорова“које је од ове године увело једну значајну и вредну новину: проглашава се само један победнички хор, без рангирања осталих, али се дају и утешне награде за најбоље извођење националне музике, за најупечатљивије тумачење духовне композиције, за најаутентичније представљање Мокрањчевог дела. Такво награђивање уведено је већ одавно на хорском такмичењу „Златна вила“ у Приједору, чиме сви учесници одлазе са понеком наградом и нико није ни обесхрабрен ни утучен. Јер, реч је о аматерским ансамблима у којима се музицира из љубави да се то чини и треба их подстаћи и похвалити. Мора да се ужасно осећао онај последњи на ранг листи одлазећи из Неготина! Сада је та неправда отклоњена и четворо учесника отишли су у своја места са дипломама које су вредновале њихов рад. Хор при храму Светог Ђорђа у Београду са диригенткњом Емилијом Милин похваљен је за интерпретацију духовне музике; Мешовити хор КУД Јевница из истоименог малог села са само хиљаду становника са диригенткињом Катарином Трчек Марушич награђен је за неговање националног репертоара; Пријатељи музике „Rozafa Expression“ из Скадра (у Албанији) на чијем је челу Зеф Чоба који је дипломирао хорско дириговање на Уметничкој академији у Тирани (у којој је данас тамо професор) били су најпрофесионалнији, са добро успостављеним балансом гласова, са одличном вокалном солисткињом и покретним хорским репликама – награђен је за успешно и тамним бојама осенчено тумачење Мокрањчевог ремекдела – „Тебе појем“, а победничку ленту понео је Омладински хор „Милка Стоева“ из Бургаса у Бугарској, који је сачињен од тридесетак девојчица које је водила Светла Стоева не форсирајући гласове и мудро бирајући програм, чиме је жири (у саставу др Соња Маринковић, мр Тамара Адамов Петријевић и др Милоје Николић) охрабрио овај најмлађи и најтемпераментнији хор да и даље радост и лепоту хорског слога преноси где год наступи.
Литургија У неготинској цркви Свете Тројице црквени хор је под управом диригенткиње одуховљеног геста учествовао у недељној Светој литургији, под сводовима храма сазданог 1874. године, за који се претпоставља да је дело познатог архитекте Александра Бугарског . Фреске је осликао славни сликар Стеван Тодоровић (који је насликао и предивни портрет Корнелија Станковића). Сматра се да је храм не само један од најлепших у Источној Србији, него и један од најакустичнијих у шта смо се уверили пратећи литургијске ставове од „Слава Оцу и Сину“ и „Свјати Боже“, до завршних, нежних и побожних „Тебе појем“ и „Оче наш“ и јубилусних расцветавања „Алелује“.
Класика у 11 У оквиру циклуса „Класика у 11“ поново смо били у прилици да на Тргу Стевана Мокрањца пратимо учеснике Натпевавања!
Дечји хор „Вивак“ Неготински дечји хор „Вивак“ са шармантном и музикалном диригенткињом Драганом Маринковић-Симоновић, која је анимирала и разиграла не само своје хористе него и дечицу која су као публика дошла да подрже своје другаре. Певали су на енглеском, српском и влашком језију а најлепше на музичком језику свог суграђанина Мокрањца, чија су дела певали и у Аустрији, Бугарској и у Румунији, а најречитије на „Мокрањчевом тргу“ у Неготину, где су представили делове из његове Пете, Шесте и Осме руковети и један од најлепших ставова из Литургије – Тебе појем - успостављајући духовну потку чак и више него код неких хорова одраслих учесника.
Хор при Уметничкој школи „Стеван Мокрањац“ Зналачки су изабрале програм за концерт на Мокрањчевом тргу сестре Ђукић, диригенткиња Александра и пијанисткиња Кристина, које су такође анимирале анимирале децу за Мокрањчева и световна и духовна дела. Чули смо Осму руковет у целини и прелепе одломке из Литургије („Тебе појем“ и „Свјати Боже“) у којима су млади хористи показали и стилску профилисаност између световних и духовних садржаја, бирајући права темпа и поштујући динамичке ознаке. Подсетили су нас и на јединствено духовито стваралаштво Константина Бабића, који је радо долазио у Неготин и заједно са одличном вокалном солисткињом Мелисом Ђорђевић и подстицајном клавирском сарадњом одушевљено отпевали (а и нас одушевили) композицијом Миње Суботе – „Лепа си земљо наша“. На крају концерта чули смо и одломак из мјузикла „Јалта, Јалта“ Алфија Кабиља.
Хор „Vox Dunaris“ Хор Средње музичке школе из Турн Северина са четрдесетак чланова показао је узорну увежбаност, синхроност, комуникативност. Њихов диригент Виорел Дорин Бала обучио је ученике да певају напамет; напамет је свирао и одлични пијаниста и солисткиња на пановој фрули, па и он сам. У двадесетак минута програма показали су да владају и националним репертоаром подједнако добро као и делима са упливима џеза.
Хор ОШ Вук Караџић, Неготин Претпоследњег дана Фестивала чули смо Хор Основне школе „Вук Караџић“ из Неготина који је други пут наступио на „Мокрањчевим данима“. Некада га је легендарно водила Драгана Пујић; сада је на њеном месту Тања Милосављевић, која је своје младе (и музички необразоване) певаче научила не само да певају на енглеском, немачком, латинском, старословенском и, разуме се, на српском језику, него и да успостављају осећајна динамичка сенћења и ехо-ефекте. Поред наших народних песама певали су и „Кочију“ из Индонезије и „Pur-par“ из Швајцарске. Чак су отпевали и два канона и једну џез-обраду, а и веома захтевну Моцартову „Чежњу за пролећем“.
Мала школа опере d’Iva У холу Дома културе у оквиру циклуса „Класика у 11“ наступили су полазници Мале школемопере d’Iva са одломцима из комада с певањем „Тако се то збило“ под менторством и за вокалну педагогију изразито талентоване Неготинчанке мецосопрана Иве Мрвош Анокић. Школа постоји већ пет година и 2018. је окупила двадесетак учесника, од којих је петоро наступило у овој представи (Јелена Драгомировић, Јаков Мицић, Давид Сурдановић, Марија Станојевић и Софија Лазић), уз одличне и веома музикалне пијанисте Миљу Виденовић и Предрага Грујића, који су и на клавинови успевали да осенче и динамичке валере и карактере појединих одломака. Личним примером Ива их учи не само лепом певању него и сценичности и детаљима јер све то чини чар оперске представе, упућујући их на праве бисере и соло песме (Биничког, Коњовића, Пребанде, Брамса) и опера Моцарта и Росинија.
Нити традиције У част 60-годишњице Другог програма Радио Београда одржан је концерт у порти цркве Свете Тројице у Мокрању на коме су се смењивале етно-групе и инструменталисти на фрули, гајдама, хармоници, усној хармоници и дудуку са фолклорним групама културно-уметничких друштава „Мокрањац“ из Неготина и из Мокрања. Посебним квалитетом и сензибилитетом издвојио се вокални солиста Драгољуб Фируловић Фирул, који је певајући влашке песме на начин псалмодичког сола учинио да чујемо и инструменталне одјеке и играчке ритмове и да сред раног поподнева готово видимо како се „Са брега месец јави“ и осетимо у свој овој лепоти нетакнутог села на крајњем истоку земље колико је „Свете драги свете“ затреперио трилерима и осећањима његовог гласа.
Collegium Musicum Catholicum Камерни мешовити хор из Суботице Collegium Musicum Catholicum представио је у цркви Свете Тројице законитости грегоријанског коралног и антифоног певања, композиције XVII века Берда и Јелића, дела хрватских композитора XX века... Бљеснула су два музичка ремекдела: Мокрањчев нежни, пасторални „Акатист Богородици“ и Моцартов „Jubilate Deo“ са дивно извајаним ехо-ефектима и силазним мелодијама широког даха.
Омаж Петру Стојановићу Трећег дана Фестивала у Мокрањчевој родној кући постављена је изложба о животу и стваралаштву Петра Стојановића, захваљујући ентузијазму кустоскиње Наташе Шпачек, која је одржала и краће предавање из кога смо сазнали да је отац Евгеније говорио шест језика, да му је пореклом са Метохије, а да је под Арсенијем Чарнојевићем стигао до Будима. Талентовани будући виолиниста и композитор био је један од седморо његове деце. У кући су се одржавале „Музичке вечери“ којима је присуствовао и Корнелије Станковић, кога је Евгеније подучавао контрапунктској вештини. У првој деценији прошлог века Петар Стојановић је био најизвођенији српски композитор у Бечу. Створио је преко 130 опуса, а у наставку вечери, у биоскопу „Крајина“ Клавирски квинтет „Altro senso“ представио је његов Клавирски квинтет опус 9 који је први пут изведен у Бечу 1906. године. У то време композитор је свирао другу виолину у чувеном Ондричек квартету. Дело је написано у Брамсовом камерном позноромантичарском стилу, у мелодијским линијама широког даха у гудачима над густо оформљеним хармонским говором са успостављеном равноправношћу инструменталних деоница.
Мјузикл „Боливуд“ Одлична шеточлана глумачка екипа и исто таква трочлана инструментално- музичка представли су мјузикл „Боливуд“ по тексту и у режији Маје Пелевић и музици Ање Ђорђевић. Ево једне од строфа: „Наше шуме – хербаријум, наше сунце – соларијум, наше море – акваријум, наша земља – розаријум“.
Радионица звука У оквиру научне трибине „Радионица звука“ представљена је радиофонска поема „Велики камен“ Иване Стефановић, која је прошле године освојила награду „Prix d’Italia“ и која се ослања на поетски драмски текст Љубомира Симовића према балади „Хасанагиница“ чијој су се лирској лепоти дивили и Гете и Јаков Грим (који су ради ње пожелели да науче српски језик) и Пушкин и Мицкијевич... Ивана није цитирала одређене стихове, него је пренела емоције којима зрачи драмски текст: осуду, немоћ, кривицу, суровост, стид, усамљеност, узалудност, смрт... Музиколог и музички критичар мр Ана Котевска и сама је добила више признања за радиофонско стваралаштво. Суштински познавајући не само ово дело него и целокупни стваралачки опус Иване Стефановић, она је сјајно представила његов унутрашњи музички потенцијал којим је композиторка препознала емоционални тонус драмског текста, застајући на њему у три наврата, образујући 12 акустичких слика у форми слободно обликоване троделне песме и звуку електронике и конкретне музике са пуно импровизација.
Двери Светог Саве У оквиру трибине „Радионица звука“ чији је иницијатор био `1985. године уредник Драмског програма Ђорђе Малавразић, а данас га води мр Предраг Стаменковић, представљена је емисија „Студеница – Двери Светог Саве“, којом је обележен троструки јубилеј: 800 година подизања овог манастира, српске државности и црквене аутокефалности. Коришћени су етно-материјал и аудио-записи ауторке Тање Радујевић која их је снимала од 1984. до 1989. године, прикупљајући грађу за дипломски рад. Како наводи ауторка исцрпног и стручно урађеног каталога – Маја Чоловић Васић – „лајтмотив емисије је популарна митолошка песмап ‘Бела вило с неба сиђи, овде су ти Намњићи’- која је посвећена стрељанима у Краљеву у Другом светском рату, чија је премијера била 25. фебруара ове године, а представљена је и на 25. Духовној академији у Студеници у јулу месецу“. Мр Предраг Стаменковић је концизно и јасно представио историјски развој „радионице звука“, која се бави звуком и тоном у контексту драмског програма, а ауторка је од 52-минутне емисије издвојила двадесетак минута у којима су се чули звуци са ливада и пашњака, клепетуше, мекетања, фруле, фијук ветра, поздрав Оцу и Сину, Божићу, уз духовно певање, гусле и црквена звона.
Ансамбл „Метаморфозис“ Под вођством сјајног виолисте и уметничког директора Саше Мирковића оркестар „Метаморфозис“ делује од 2005. године, интерпретирајући углавном дела савремених аутора али и познате композиције у новом виђењу и „новом руху“, од Баха до Пјацоле. На концерту „Мокрањчевих дана“ представили су пет савремених дела написаних (или аранжираних) за виолу и гудаче, у којима су виртуозна речитост, али и племенито изнијансиран тон – дошли до пуног изражаја. Чланови ансамбла свирају стојећи, ведро и динамично описујући „Заљубљену дворску луду“ Добринке Табакове, али и са суморном нотом „Врт ружа под месечином“ која подсећа на Шенбергову „Преображену ноћ“. Чули смо и Сарабанду из музике за позоришну представу „Прљаве руке“ Исидоре Жебељан и Други концерт за виолу Аирата Ичмуратова, „Годишња доба“ Драгане Јовановић и најупечатљивију композицију ове вечери „Панонију бескрајну“ Александре Вребалов, која је пренела не само лепоту војвођанске равнице, него и чежњу за њом која расте сразмерно са раздаљином која нас од вољених места удаљава.
Вечерња серенада „Вечерњу серенаду“ својим огромним умећем у свирању на виоли – подарио је посетиоцима „Мокрањчевих дана“ у „најмузикалнијем дворишту на свету“, у атмосфери „осутог неба звездама“ - као у његовој Другој руковети – што је и мото овогодишњег Фестивала - Саша Мирковић, који је и овом приликом интерпретирао дела српских аутора за соло виолу. На почетку вечери слушали смо „Svitu in D“ Драгане Јовановић, која је била инспирисана генијалном Баховом Другом свитом у којој је комбиновала моторични ритам барокних игара (алеманде, сарабанде и жиге) са роком, севдахом и чочеком што је у темпераментном виђењу Саше Мирковића дало још речитију изражајност. На иницијативу виолисте Драшко Аџић је софтверски трансформисао Бахову Свиту за виолончело у Ес-дуру. У једночасовном Сашином музицирању „под сјајем звезда“ чули смо и „Spell Nr 7“ Александре Вребалов који је инспирисан Баховом Свитом за чело и петоставачни „Списак бр.1“ Зорана Ерића чије су пет варијација подстакнуте Шестом Баховом свитом. Изванредан импровизаторски квалитет виолисте дошао је до пуног изражаја.
У сагласју са Мокрањцем Књига поезије Власте Младеновића и овога пута је комуницирала са највећим српским композитором. У једној од ранијих књига пишући под насловом „Величаније Мокрањцу“ написао је следеће стихове: „Живот му беше заносом испуњен, пун сјајних нота, са горким укусом сталног банкрота. Данас се његовим ликом, то на нас личи дичи банкнота“. Власта је рођен у Шаркамену, у коме су живели римски императори, тачно сто година после Мокрањца (1956), а живео и живи у Неготину где свако ко у овај град макар и на који сат дође – буде инспирисан Мокрањчевим хорским стваралаштвом које је у вечност пренело лепоту наших народних мотива. Власта је проговорио и на начин највећег јунака неготинске Крајине, а и на свој песнички начин, стихом: „Књигу издајем , Крајину не дајем!“ Мене је посебно импресионирала песма „На Мокрањчевом броду“ – једина коју знам да је посвећена једном музичком критичару – др Бранки Радовић – која завршава речима: „На Мокрањчевом броду селекторица умилнога лица, стално у ходу, одржава равнотежу, хармонију земље и неба. Слава Господу!“
Промоција монографије 80 година Факултета музичке уметности у Београду Извсанредно речито доктор музикологије Ивана Перковић, која је и једна од аутора, представила је монографију поводом 80 година рада Музичке академије односно Факулетта музичке уметности, наше најстарије високообразовне институције у земљи, основане 1937. године. У обликовању књиге помогло јој је двадесетак професора и сарадника Факултета, који су нас подсетили на преко 630 реномираних професора и више од 6.200 академских музичара. Књига је подељена у три дела: први је историјски, други говори о садашњем тренутку Факулетта, а трећи наводи све оне који су радили (и као студенти и као наставници, сарадници и ваннаставно особље) током протеклих осам деценија. У првој генерацији било је 39 уписаних „слушалаца“ (сада их је преко 1.050) и девет наставника (а данас их је 202).
Руковедање у хорским делима Мокрањчевих наследника друге половине XX века Др Саша Божидаревић, редовни професор Универзитета у Приштини (Косовској Митровици) представио је концизно, јасно и речито „Руковедање у хорским делима Мокрањчевих наследника друге половине XX века“, са одлично инкорпорираним музичким илустрацијама. Он (с правом) сматра да је Мокрањац парадигма за све оно што је настајало после њега. Присетио се притом да је од професора Бингулца у Врњачкој Бањи слушао о „Руковедању“. Са одушевљењем, али и аргументованом научничком потком, говорио је о Мокрањчевим Палестријанским размишљањима, о његовим „стилизованим фолклотрним строфама“, о његовом визионарству. На Мокрањчево стваралаштво надовезао је и дела Душана Трбојевића, Љубице Марић, Александра Обрадовића, Радомира Петровића и Димитрија Големовића.
Песмо моја У вечери српске соло песме насловљеном „Песмо моја“ троје изузетних уметника представили су најлепше примере српске соло песме, од најстаријег Јосифа Маринковића, који је рођен средином XIX века до најмлађег Неготинца Оливера Бенића, који је тек прешао четрдесету годину. Била је то прилика да се упознамо и са нашим најпознатијим песницима (Змајем, Десанком, Лазом Костићем, Војиславом Илићем, Милошем Црњанским, Душком Радовићем, Алексом Шантићем, Добрицом Ерићем). У сваку од ових бисера соло песме својим лепим, чистим изражајним гласовима Ива Мрвош Анокић и Снежана Савичић Секулић унеле су много емоција, обликујући их као самосталне и речите музичко-језичке целине, од молитвених сазвучја (Јосифа Маринковића), преко раздраганих (Вере Миланковић), до сетно-хуморних (Константина Бабића). У обликовању ових дивних вокалних минијатура Снежана и Ива су имале сјајну клавирску сарадњу младог новосадског пијанисте Страхиње Ђокића, који је поред мастер студија клавира завршио и соло певање у средњој музичкој школи; отуда је његова „пратња“ доиста била у речитости равноправна певачком слогу. На крају вечери чули смо их заједно у „Јутарњој песми пчела“ (по стиховима Десанке Максимовић) Љубомира Николића, у којој су уметнице показале и велике сценске квалитете. Цео програм обе су певале напамет.
Вокална група ,,Constatine,, Вокална група „Constatine“ из Ниша која је основана пре десет година најпре као октет сада броји једанаест певача. Квалитетом остављају утисак да их је много више. Певају стране и домаће ауторе, етно, поп, рок, џез, филмску и духовну музику – и све што певају – певају дивно, изражајно и изосећано! Свој програм започели су са (ретко извођеном) Мокрањчевом Првом руковети, једином која је нѕписана за мушки хор у аутентичном извођењу, а потом „Што се боре мисли моје“ Корнелија Станковића, насталој по загонетним стиховима најромантичнијег српског владара, Михаила Обреновића (по којима је први школовани српски композитор написао најлепше варијације у нашој музици). Чули смо и „Зајди, зајди“ у речитом псалмодичком солу над дискретним фоном исона мушких гласова; за сва времена Гершвиново музички оживњено лето (Summertime); „Карузо“ – чиме су показали да могу да певају и на оперски начин, мада су превасходно ансамбл одличних вокалних солиста. На крају су кроз „Снагу љубави“ показали и снагу љубави према музици и снагу деловања лепих гласова које је клавиром подржао њихов хоровођа и аутор аранжмана Далибор Марковић.
Хор полазника диригентског семинара Од традиционалног ка иновативном Диригентски семинар водили су и ове (као и претходне године) др Милоје Николић (из Крагујевца) и мр Тамара Адамов Петијевић (из Новог Сада), Учествовало је 26 дириогената разноврсног састава из 12 градова. За само два дана ефектног и интензоивног рада они су успели са полазницима да приреде одличан и разноврстан уметнички програм почињући са (духовним) композицијама Стевана Мокрањца али су дотакли у квинтету посвећеном Богородици (поводом празника Мале Госпојине наредног дана) и дело митрополита Дамаскина по IV гласу „Осмогласника“ и афричку песму „Кумбаја“, која говори о љубави и коју је веома темпераментно, укључујући и својеврсну кореографију хориста дириговала Снежана Раковић Ђелић из Шапца. Др Милоје Николић је рекао да никада није видео и чуо хористе који са толико љубави интрерпретирају изведене композиције. То је осетила и публика у холу Дома културе. Верујем да своју љубав и према певању и према музици уопште са истим жаром преносе и на своје ученике.
Влатко Стефановски трио Широм света прослављени македонски гитариста Влатко Стефановски, препознатљив по специфичној техници свирања и звуку свог инструмента, оснивач групе „Леб и сол“ са којом је снимио 14 албума са бројним рокенрол хитовима) али и упливима поп-музике и џеза дошао је први пут у Неготин и поздравио публику са „Немате другу шансу да оставите први утисак!“ Овај добитник почасног доктората Универзитета „Свети Ћирило и Методије“ у Скопљу, са својим колегама, бас гитаристом Ђоком Максимовским и бубњаром Дином Милосављевићем, пренео је публици и своју радост што управо свира „на даскама које живот значе“, дивећи се позорници са дрвеним подом, рекавши да стално свира на бинама са таписонима или по бетону. Публику је одушевио 7/8, 9/8 и 11/8 ритмовима које осећају исконски, срцем и душом преносећи лепоту „Македонског девојчета“, „Калајџијског ора“, „Јовано, Јованке“, „Циганске песме“ из филма „Циганска магија“ и свог главног града – „Скопја“ – којом нумером су завршили официјелни део програма.
И камен и звук Чак и поред изузетно богатих и разноврсних програма у оквиру „Мокрањчевих дана“ организују се и додатни садржаји; права је штета што „Посвета белом господину“ у Ноћи за сећање на уметника Мирка Петковића који је преминуо пре две деценије није ушла у фестивалски оквир. Изврсна неготинска новинарка Зденка Голубовић Томић добила је бронзану медаљу на Интернационалном фестивалу репортаже 1990. године у Сомбору: преслушали смо ову получасовну сјајно урађену емисију у Атељеу Фирул у дворишту Мокрањчеве родне куће, у дивном амбијенту књига, слика, фотографија, уметнички сложеног камења, кистова и палета који просто маме и тон и реч. Чули смо да је овај уметник свестраног талента „веровао у невероватно, у веселу дружину глумаца, у повезаност уметности и игре, у сликање и писање („увек сам нешто шкрабао“), у Хемнгвеја, Сартра и Киша, Лоренса Оливијеа и жене... У Ниш, Нови Сад и у Београд и њихова позоришта која су била и његова радна места... Сматрао је да глумци свој рад воде до укопа... да су они као вашарско шаренило: свако воли да их види, али нико да их има у кући... да они имају краткотрајност расутих речи и избледелих слика... Цркве Чикага, Цириха, Неготина сликао је и излагао 43 пута. Насликао је и свих десетак фрушкогорских манастира, увек поштујући људе који верују, јер се уздижу кад одлазе у храм, а њега је то опијало иако је тврдио да је био атеиста. Радио је пуно и католичке цркве, али ту „није био сасвим код куће“ – како је тврдио. Сматрао је акварел безобразним, да он сам за себе плови, да има један живот дању, а један ноћу. За себе је говорио: „Ја сам зрно туге, ја сам талас соли, ја сам вода без бунара, ја сам туђа играчка, ја сам сенка неког трећег, ја сам светло из кога се тама рађа, ја сам нећу-хоћу, ја сам само оно што остаје од мене...“ Све се догађало у време „Мокрањчевих дана“ па и овај сомборски интернационални фестивал. И овогодишње сећање на Мирка Петковића збило се такође у данима неготинског фестивала, окупивши нас заљубљенике у уметност. Како је избројао највећи песник Крајине, Адам Пуслојић, његов обожавалац од гимназијских дана – „овде нас је тачно 13, као на ‘Тајној вечери’; подсетили смо га се с љубављу, а он је имао и љубав и душу за цео народ. Уморио га је тај огромни терет. Записао је: „Уморан сам пријатељи, уморан од кафане и од вина уморан, и од песме и од људи уморан, као да ми је триста година...“
Carmina burana Једино је Мирко Петковић говорио у Неготину кроз Зденкину емисију о умору, нико други није! На затварању Фестивала у част великом Мокрањцу Хор и Симфонијски оркестар РТС и Дечји хорови из Неготина, са солистима Александром Јовановић, тенором контратенорских висина Александром Толимиром и баритоном велике изражајности Драгутином Матићем, на челу са маестром Бојаном Суђићем који надахнуто води управо овако монументална и захтевна дела премијерно су у Мокрањчевом родном граду извели једно од најмоћнијих и најпопуларнијих вокално инструменталних дела XX века, сценску кантату Carmina burana, која је заправо први и најуспелији део трилогије „Тријумфи“. Инспирисана је магијом и мистероијом стихова из XII и XIII века, пуним ведрине и животне радости, пронађеним у једном бенедиктинском манастиру недалеко од Минхена 1803. године. Не зна се шта је у овој последњој фестивалској вечери било импресивније и величанственије: сама музика Орфове кантате која је надмашила лепотом сва икада написана дела у овој форми (чак и Бахову „Кантату о кафи“),; Хор РТС који већ осам деценија представља најбољи хорски ансамбл у Србији и који се одлично чуо мада је био сасвим у дну позорнице, здружени дечји хорови из Неготина који су текстове на латинском певали са сигурношћу и напамет, оркестар са појачаним бројем удараљки који је брујао и носио полетом и остале извођаче и публику или маестро Суђић који их је водио са осмехом, маштовито, подижући температуру и међу извођачима и у публици. А у Неготину се на све мисли да буде перфектно: чак су и преводи песама исписани великим жутим словима уочљивим и из последњег реда балкона Дома културе, за разлику од тешко видљивих превода у београдској Опери и још ситније исписаних у новосадском Српском народном позоришту. И светло у сали је нормалне јачине (за разлику од „мрачног Коларца“) тако да се лепо виде и извођачи и текст у програму.
Затварање Фестивала Селекторка и уметничка директорка Фестивала Соња Маринковић рекла је на затварању да се „хиљаду нових звезда уткало у Мокрањчево сазвежђе“, а Владимир Величковић, председник Општине, да је „Мокрањац за сва времена прогласио Неготин стециштем културе“. На крају Фестивала плакете су добили (готово) сви који су у 53. „Мокрањчеве дане“ уткали и део свог рада: млади Андрија Милошпевић који је дао изузетно поетично ликовно решење за плакате и програме овогодишњег фестивала користећи звездано небо којим је и Мокрањац озарио своју Другу руковет (а што је Андријин дипломски рад), новинаре који су писали о збивањима, оне који су хранили и дивним опојним винима појили извођаче, финансијски помогли да „Мокрањчеви дани“ доиста буду наш најбољи, најбогатији и по уметничким догађањима најсадржајнији домаћи фестивал. Неки дивни људи су окачили фестивалске заставе дуж Трга и у Мокрањчевој родној кући, неки су пуштали на тим местима његове руковети, неки су вас нудили соковима и кафом, неки – насмејани за доручком пожелели првои „добро јутро“ и сви су такви остали и до краја брижни и неуморни да вам угоде, да из Неготина понесете најбоље могуће утиске. Они су, као и њихов велики претходник и суграђанин стварали (својствено својим даровима) неке нове руковети пријатељства и срдачности.
