Златни 50. Бемус 2018.
Свечано отвааарање Јубиларни полувековни Бемус текао је од 10. до 20. октобра 2018, са чак два дана паузе и једним бесплатним концертом! Градски секретар за култруру Ивана Јевтић најавила је чувену примадону Радмилу Бакочевић која је сама више пута наступала на Бемусу а и била део његовог тима који је одлучивао ко ће наступити на Фестивалу - свечано га је отворила.
Најџел Кенеди Потом је наступио вечни „музички Петар Пан“ виолиниста Најџел Кенеди, један од првих светских уметника који је дошао у Београд после бомбар-довања, који (као и наш Јован Колунџија) не може да замисли дан без Бахове музике и који је редовно интерпретира и на концертима, али се у Београду врло брзо опростуо од ње, свирајући и електричну виолину и клавир и, у стилу правог „шоу-мена“ опширним најавама упознавао публику са нумерама које следе. Карте су коштале од 1.200 до 3.500 динара (и биле су најскупље на читавом фестивалу). Публика га је бурно поздрављала после сваке нумере. Било је пуно аплауза али и звиждања које је недефинисано јер се данас више не зна да ли је то знак одушевљења или негодовања. Није се знало ни шта је све у ову „руску салату од музике“ стало, од сопствених и Гершвинових композиција, кантри музике, инсерата из „Виолинисте на крову“, Бетовенове „Пете симфоније“, Менделсоновог „Свадбеног марша“... Притом, Кенеди је изврстан свирач, његова пијана су упечатљива, флажолети „чисти као суза“, музицира са крајњом лакоћом, као да се поиграва. Ипак, његов концерт пре би пристајао џез-фестивалу него свечаном отварању златног, јубиларног Бемуса, од кога су сви много више очекивали!
Концерт младих уметника Ма како да ови млади уметници имају неоспорнби велики талент и њихов (бесплатни) концерт у Скупштини града био је непримерен на 50. Бемусу. У време доиста златних дана Београдских музичких свечаности концерти младих уметника – које увек са радошћу поздрављанмо – одржавали су се у поподневним терминима, уз концерте ветерана у вечерњим часовима. Ово је био једини концерт у другом дану на Бемусу. Виктор Радић, 22-годишњи новосадски пијаниста интерпретирао је обимну четвороставачну Шубертову Сонату у А-дуру са великим сензибилитетом у динамичким сенчењима, поцртавајући њен тематски материјал који у почетном ставу подсећа на соло песму. У другом ставу остварио је дивне тонске оазе мира и спокоја, а у два завршна јасно профилисао карактере скерца и ронда. Чули смо и 24-годишњу Крушевљанку, сопранисткињу Милену Дамњановић, која је уз изузетно оплемењену пијанистичку сарадњу 35-годишњег доктора клавира Миливоја Вељића цео програм интерпретирала напамет, са великим унутрашњим доживљајем. Чули смо ретко извођен, а један од најлепших циклуса соло песама „Љубав и живот жене“ Роберта Шумана, који је извечла нежно, без динамичких форсирања, како и треба певати романтичарску вокалну лирику, а потом премијерно „Три Офелијине поесме“ Валерија Гаврилина које захтевају сасвим другачији сензибилитет и изражајност певања без вибрата, чиме је Милена Дамњановић показала да поседује велику скалу емотивности, потврђујући је и интерпретацијом славне Росинијеве арије „Una voce poco fa“ из „Севиљског берберина“ уз шарм, кокетност и сценичност.
Едвин Е. С. Ким и Наталија Младеновић И трећи концерт на Бемусу сасвим је изневерио фестивалска очекивања! Наступио је корејски виолиниста Едвин Е. С. Ким, уз изузетно продуховљену пијанисткињу Наталију Младеновић. Његов програм био је стандардни, Бетовенова „Пролећна соната“ и Сен-Сансова „Интродукција и рондо капричозо“ (коју је једино интерпретирао напамет), али без оног дивног Бетовеновог пролећног даха и Сен-Сансовог виртуозног бљештавила. Први део концерта био је програмски занимљивији: Јаначекова Соината са распоредом ставова као у тзв. црквеној сонати и кратким лапидарним мотивима, типичним за његову стваралачку палету и Шуманова „Фантазија у Це-дуру“ у Крајслеровој обради, но, корејски уметник све свира на сличан начин, стилски недиференцирано, ма колико да се Наталија Младеновић трудила да својом клавирском подршком сугерише уметничку разуђеност изведених дела.
Вадим Руденко Најзад један прави уметник какав и треба да има концерт на Бемусу! Не зна се да ли је веће дивљење изазвао бриљантном виртуозношћу или речитим, једва чујним пијанима, стилском чистотом или мелодиозношћу којима је богатио сваки детаљ. У Баховој Другој (од укупно три) партити у це-молу сачувао је играчки карактер у ритмичкој окосници и метрици кроз монументалне акордске блокове, континуирану комплементарност, медитатвне плохе piano и forte динамике, племениту експресивност. Префињено и прелепо интерпретирао је Моцартову „Сонату у Де-дуру“ KV 311 у бриозности почетног, лиризму средњег и лепршавом хумору завршног ронда. Доиста смо уживали (како то редовно поручују невидљиве особе преко звучника уз напомену да се искључе мобилни телефони) у маштовито (и написаним и изведеним) „Варијацијама на Паганинијеву тему“ Јоханеса Брамса (који и јесте највећи мајстор тзв. карактерних варирања), у сјајном споју поетског и виртуозног, бриљантнбим пасажима, прецизним скоковима, моћној акордици. И избор „Музичких момената“ Сергеја Рахмањинова био је зналачки: префињеним и дубоким руским болом одзвонио је и одјекнуо кроз расуте пасаже и драматски моћну и сугестивну акордику. И најзад, сликовита маштовита и бајковита „Свита из балета „Крцко Орашчић“ Чајковског (у клавирској транскрипцији Михаила Плетњова показала је врхунско мајсторство сјајног руског пијанисте!
Шарун ансамбл Шарун ансамбл, основан пре 35 година од чланова Берлинске филхармоније извео је на Бемусу два камерна ремекдела: најпре смо чули Моцартов „Квинтет са кларинетом у А-дуру“ KV 581 (Штадлер), једну од најлепших камерних композиција са кларинетом која је уопште написана у готово идеалном извођењу, са Larghettom који спада у најлепше лагане ставове у комплетном стваралаштву генија из Салцбурга. Било је изванредно и музицирање самог гудачког квартета (у првом молском Трију из Менуета), а и предивна, пулсирајућа музичка слика у финалу са варијацијама. У другом делу програма представили су Шубертов „Октет у Еф-дуру“ са којим је овај импресивни ансамбл и дебитовао 1983. године, показујући одлично познавање партитуре, владање формом, простудираност сваке инструменталне деонице овог обимног шестоставачног дела, у коме се композитор угледао на свог великог земљака и претходника Волфганга Амадеуса Моцарта и његова дивертимента. И овде је кларинету дат посебан значај јер је Шуберт писао дело по поруџбини, а на првом извођењу Шупанциговим музичарима придружио је кларинетиста – гроф Фердинанд Пројер, који је и поручио ову композицију 1824. године
Бродски квартет Један од најбољих гудачких квартета на свету – „Бродски квартет“, који је основан 1972, овенчан почасним докторатима, увеличао је овогодишње Бемусовско славље сјајним музицирањем са делима различитих стилских епоха, чији су аутори различитих националности, дајући сваком од њих посебне уметничке карактеристике. Уметници свирају стојећи, што такође утиче на њихову звучност. У „Седмом квартету у фис-молу опус 108“ Дмитрија Шостаковича потпуно су остварили медитативни ток композиторових музичких размишљања. Ово дубоко интровертно дело, са дивним, тананим дијалозима две виолине на почетку другог става и развијањем без прве виолине у тамној боји дубоких гудача завршава без ефектних финалних тактова, са примесом болне и опоре меланхолије. Чули смо и најкраћи, али један од најлепших Бетовенових квартета у еф-молу опус 95 – „Озбиљни“ (Quartetto serioso) са сјајним унисонима свих инструмената који су такви не само у нотним ознакама у партитури, него и у истомишљењу свих извођача, што води невероватном складу и осећају да је у питању један, а не четворо уметника. Бродски квартет био је озбиљан не само у Скерцу овог квартета него уопште у начину осмишљавања дела, показујући динамичност у фугираним одсецима, лакоћу у хроматским кретањима, енергичност у синкопама, моћ тријумфа у завршним тактовима коде. Плод размишљања о Бетовеновом „Гудачком квартету опус 18 број 3“ је „На Бетовеновом гробу“ Карен Танаке, својеврсни савремени омаж непролазној лепоти првих гудачких квартета генија из Бона. На крају програма маестреално су интерпретирали Менделсонов „Шести квартет у еф-молу опус 80“, са сплетом умилних мелодија које су потврдиле колико је Шуман био у праву када га је слушајући његове камерне композиције назвао „Моцартом XIX века“. Бродски квартет свирао је и поетски и епски, и вилински и са дозом уметнички профилисане патетике.
Симфонијски оркестар и хор РТС У завршици Бемуса чула су се оба наша оркестра! Најпре је Симфонијски оркестар и хор РТС обележио стогодишњицу рођења једног од највећих америчких композитора и диригената Леонарда Бернштајна посвећујући му први део програма. Интерпретирали су на челу са Бојаном Суђићем „Чичестерске псалме“ уз дечака Јаковца Фиреза који је (као и хор) интерпретирао своју деоницу на хебрејском језику, на коме је инсистирао и композитор. Језик је (некако) савладан, али нису сви они остали квалитети дела (ритам 7/8 у почетном делу, недовољна поцртаност две харфе у другом делу које уз дечака осликавају шофаре – јеврејске харфе), дисонантну трагичност финала. Наш (некада) најбољи хор сада и бројчано умањен није одразио ону разноврсност на којој је Бернштајн инсистирао, спој снажне драматичности и скрушењне побожности којом дело и завршава. у молитвеном унисону „Амен“ свих гласова. Изведене су и симфонијске игре из Бернштајновог мјузикла „Прича са западне стране“ чија је екранизација из 1961. добила чак десет оскара. Мада је маестро Суђић уложио максималан труд да ритмички оживи ову захтевну, плесну партитуру музичари су остали троми и све време прегласни. Или се то мени учинило да је несавршено, јер сам 1989. слушала лично Бернштајна који је ова дела дириговао на Бетовеновом фестивалу у Бону где је (годину дана пре смрти) био почасни гост. У другом делу програма (ради кога су дошли многи љубитељи оперске литературе) наступио је славни тенор из Мексико Ситија Рамон Варгас интерпретирајући дивне одломке из Моцартовог, Доницетијевог, Чилеовог, Вердијевог и Гуноовог стваралаштва. Певач задивљујуће широког даха (са помало несигурним висинама и донекле тромим колоратурама) највише је одушевио публику са два биса: „Е lucevan le Stelle“ (Звезде су сјале) из Пучинијеве „Тоске“ и чувеног шлагера „Бесаме мучо“ (Воли ме много), која му је приредила стојеће овације.
Концерт изворне народне музике Поново се вратио у Народни музеј концерт изворне народне музике где су традиционалне групе из свих крајева тадашње Југославије и први пут наступале на Бемусу. Др Димитрије Големовић сада се концентрисао на Србију, приказујући обиље разноврсне фолклорне грађе која се негује (одувек) по селима, али у новије време све више и по градовима, коју су раније углавном преносили старији мештани, а која се сада, срећом, пренела и на младе који су је прихватили са одушевљењем. Обућени у сликовите народне ношње били су лепи и за гледање – не само за слушање. За разлику од прошлогодишњег концерта на коме су наступили ученици са музичким образовањем (нашминкани) и са наученим певањем – ове изворне групе са села пружили су праве драгуље традиционалне баштине, од ојкача и балада, до песама из вика и на глас, од паганских веровања на нивоу култа (вода, мртвих) влаха из Црне Реке до пет културно уметничких друштава (два градска и три сеоска) који су песмама и играма из Шумадије, Баната, са Кордуна, са Косова и из југоисточне Србије свиреајући на свиралама, кавалу, гајдама и гуслама пружили публици која је у великом броју, чак пола сата пре отварања врата жељно очекивала сусрет са нашим коренима и исконима.
Београдска филхармонија Финално вече „Златног Бемуса“ поново је, после вишегодишње паузе, вратило на подијум Коларчеве задужбине Београдску филхармонију (која ове године бележи 95. рођендан) са Хором Словеначке филхармоније, вокалним солистима из иностранства и шефом-диригентом Габријелом Фелцом. Свој програм они су прилагодили и прослави Ослобођења Београда која је била управо на дан њиховог концерта, 20. октобра а и прослави Златног јубилеја Бемуса, изводећи најпре Поему „Београд“ Драгутина Гостушког, композитора, музиколога и доктора историје уметности, критичара и музичког писца. „Београд“ је његов дипломски рад из 1951. и премијерно га је те године извела управо Београдска филхармонија под управом Крешимира Барановића. Дело започиње у демфованим трубама, подсећајући на звуке древног аулоса, а наставља у читавом хору дувача, са трагичним ознакама, попримајући потом наративно-историјски ток, уз лирску игру дрвених дувача, прелудирања харфе и легата гудача која звуче неоромантичарски. Разнолико музичко ткиво „Поеме“ (каква је и сама историја Београда) оживљено је сјајно уз поцртавање епског, али и поетског карактера дела. Централни догађај у завршици Бемуса било је извођење Бетовенове „Девете симфоније“ коју је изванредни берлински диригент интерпретирао напамет. Ипак (макар мени, навикнутој на маестралне поставке овог ремекдела на Бетовеновом фестивалу у Бону) остала је нејасна концепција Увода (са недовољним пијанисимом у покрету чистих квинти а и у пијанисиму виолончела и контрабаса у рађању теме радости у финалу)), са недовољно профилисаним контерастима, на којима почива концепција почетног става, прожетог фаустовским сумњама. Од вокалних солиста истакао се амерички баритон Маркус Ајхе, који на светским оперским сценама тумачи водеће роле из Вагнерових опера који нас је доиста убедио у почетне речи: „О, пријатељи, не ове тонове; запевајмо умилније и радосније“, а такође и у Вагнеровим размишљањима: „Последња Бетовенова симфонија представља искупљење музике од њених сопствених елемената и пут ка општој уметности. Она је јеванђеље уметности будућности, општа драма, за коју нам је Бетовен исковао уметнички кључ“.
Бемус – Post festum Бемус траје краће и мање (што није плеоназам) од многих мањих и млађих наших фестивала! Чак и када је јубиларни! Има и два дана паузе и управо то је једно од питања: зашто? У декади од 10. до 20. октобра било је пар концерата који би садржајима сасвим одговарали фестивалском програму: Сопран Миомира Витас и пијаниста јединствене уметничке харизме Константин Богино са својим синовима и пијанистом Ловром Погорелићем приредили су „поетско јутро уз покрет и музику“ у оквиру недељног променадног концерта у Коларчевој задужбини. Овим концертом Миомира и Константин обележили су 40 година заједничких уметничких наступа; она је са великом вокалном експресијом интерпретирала соло песме Римског Корсакова и Булахова, а он је потпуно незаборавно, божанствено – какво и презиме носи – извео „Прелудијум у цис-молу“ Сергеја Рахмањинова, сачекавши да одзвоне аликвоте последњег (трећег) акорда – и онда најнежније испевао даљи след композиције у дуализму патње и лирике. Било је задовољство и чути Ловру Погорелића и његово маштовито виђење Скрјабинове „Фантазије“. После пет дана догодио се слободан дан на Бемусу! А управо тада у Галерији Артгет пијанисткиња др Јасмина Јанковић која се и научнички и примењено бави српском заоставштином проналазећи и интерпретирајући заборављене клавирске ноте. Премијерно је извела веома захтевну Прву шестоставачну „Сонату“ опус 58 Петра Стојановића, са ставовима у старом стилу која је написана у густом акордском склопу, Вагнеровско-Малеровски, маестозно и апасионато, са много енхармонских промена. Партитура више подсећа на транскрипцију оркестарског дела, него на оригинално замишљену клавирску композицију. Са гошћом, виолинисткињом Едит Македонском интерпретирала је и „Романсу“, која је сасвим другачије, поетски осмишљена, подсећајући на Сен-Сансовог „Лабуда“ из „Карневала животиња“, где се у деоници виолине осетило колико је композитор владао овим инструментом.
Цветне декорације Остало ми је нејасно и коме је пало на памет да (премијерно) у цветној башти која је уоквирила подијум Коларчеве задужбине убаци и бундеве, тиквице и тикве. Мене су оне асоцирале на роман „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића и шаљиву изворну песму из Источне Србије „Расле тикве на буњишту“! Откуд тикве на Бемусу?
