Доступно и на

© 2018 muzikaklasika.com

  • Facebook Social Icon
  • Twitter Social Icon
  • YouTube Social  Icon

Росинијев фестивал у Пезару

January 25, 2019

Једина могућност да сви љубитељи белканта, а посебно Росинијевих дела, виде свих његових 39 опера је да посете славни фестивал у родном Пезару, премда је нешто мање познат фестивал у немачком гарду Бад Вилбаду, такође посвећен Росинију. Пошто се сваке године поставе или обнове три представе, чак ако сте и највећи “aficionado”, потребно би вам било 13 година да видите цео опус. Ове године се обележава 150 година од смрти Росинија, па је фестивал припремио занимљив програм и поново позвао Хуан Дијега Флореза. Он је  своју метерорску каријеру почео управо у Пезару када је у својој 23. години ускочио у последњем моменту како би заменио болесног колегу у „Matildi di Shabran“. Његов земљак, такoђе из Перуа, Ернесто Палацио, некада и сам познати „tenore di grazia”, који је открио Хуан Дијега Флореза, постао је музички директор фестивала у Пезару после смрти, ван сумње, најпознатијег специјалисте за Росинија, диригенте Алберта Зеде.

И ове године, љубитељи опере који нису били у Пезару, моћи ће и сами да стекну утисак и дају суд  ако погледају на Јутјубу комплетне представе „Адине” и „Ricciardo e Zoraide” (https://www.youtube.com/watch?v=Z3i3B9NrJ9o). Немојте пропустити да путем овог медија, сами тако постанете и гледаоци и слушаоци.

 

РЕСИТАЛ ЛИЗЕТ ОРОПЕСЕ, 14. август
Успон овог америчког сопрана кубанског порекла, која данас има 35 година, био је невероватан од када је 2008. године дипломирала на „Lindemann Young Artist Developemnt Program“-у  Метрополитен Опере. У последњих десет година појавила се у Филаделфији, Мадриду, Риму, Монаку, Амстердаму, Паризу, Лозани, Глајнборн Фестивалу, Ковент Гардену, Метрополитену и у Лос Анђелесу. Њен реситал који је био богатији него што је уобичајено у Пезару су чиниле углавном улоге које је већ певала на светским сценама.

Било је довољно да се само на трен појави на сцени и да се одмах види колико је лепа. Својим физичким изгледом, подсећ на Лили Понс из младјих дана (надајмо се да ће јој и глас трајати исто толико дуго колико и  славној земљакињи француског прекла, које је и у својим 60-им годинама  имала одличне вокалне квалитете). Глас је потпуно уједначен у свим регистрима који иду великом слободом и пуним сјајем до треће октаве, што се може и претпоставити за сопрана који је освојио публику Ковент Гардена изузетно успешном Лучијом ди Ламермур. Када је ове године певала Лучију у „Театро Реал“, управо захваљујући њој је по четврти пут у 200 година ове чувене оперске куће изведен бис. То је, наравно, био секстет! Њена колоратура је беспрекорна, а ту технику смо најбоље могли да оценимо у вокализи „Le Rossignol et la rose“ Сенс Санса, каватини Аменаиде „Como dolce all´alma mia“ из „Танкреда“ и посебно у арији Фјориле „Squallida veste, e bruna“ из опере „Турчин у Италији“. И, као што се могло претпоставити, била је сјајна  када је на бис отпевала „Sempre Libera“ из „Травијате“ где је, као што то чине многи сопрани, посебно колоратурни, интерполирала високу ненаписну ноту на крају арије.
Као „lirico spinto“, што је заправо њен природни глас, певала је арије из опере које је тумачила на сцени: арију Леиле „Comme autrefois dans la nuit“ из „Ловаца бисера“, каватину Изабеле „Robert, toi que j´aime“ из „Роберта ђавола“ Мајербера, арију Амалије из Вердијевог „I Masnadieri“  и арију Илије „Padri, germani, addio!“ из „Идоменеа“ Моцарта.

Треба похвалити сценску појаву Оропесе: пошто је ово био реситал, она је, као и некада Марија Калас на свјим реситалима, једино држала руке преко својих груди и са минималним покретима дочаравала ликове. О њеној глуми ћемо говорити касније, у рецензији опере „Адина“. Треба похвалити и њену одличну дикцију на француском језику. С обзиром да јој је шпански матерњи језик, не треба се чудити доброј дикцији на италијанском. 

 

„RICCIARDO E ZORAIDE“, 14. август
Сва „dramma seria”, као и многа Росинијева дела, има тако невероватан и компликован либрето да је можда и боље не препричати га и оставити музици да каже све. Радња се дешава у време крсташких ратова, али су се витезови сада одједном нашли у Нубији где витез Рикиардо долази да спасе ћерку краља Иркана, коју је отео нубијски краљ Агоранте. Агоранте је прави каваљер и жели да освоји Зораиду својим чарима упркос љубоморној жени Зомири која не жели да се од апсолутне владарке понизи, спуштајући се на положај другоразредне конкубине. Рикардо је витез, који се  прерушава у пратиоца крсатшког амбасадора Ернеста. Јесте ли разумели? Ништа не смета ако нисте, јер је либрето пун апсурда. Важно је да се све завршава хепи ендом, нико не умире а, како и доликује добрим душама, злочинцима се прашта. 

Опера је доживела велики успех у Напуљском театру Сан Карло за кога је Росини написао бројне опере и чији је интендант Доменико Барбаја био љубавник Росиније прве жене, славног шпанског сопрана, Изабеле Колбран. Премијера је била пре тачно 200 година, 3. децембра 1818, и до 1846.  често је извођена.Тада је пала у заборав све  док је Пезаро фестивал није обновио 1990. године.

Као што је то већ обичај, Пезаро захтева и добија само најбоље певаче, оне који могу да задовоље велике вокалне захтеве композитора. Последњих година, све више се осећа стални успон талентованих уметника из Русије. То је огромно достигнуће ако се сетимо да их је до пре око 20 година руска школа, посебно сопрана, својим гутуралним звуком, осудила да се појављују скоро искључиво у словенским операма. Тај успон се пре свега види по чланству Академије Росинијане, о којој ћемо писати касније. Поново се појавио изврстан тенор Сергеј Романовски, који је постигао велики успех прошле године у „Опсади Коринта“ у верзији на француском језику и на реситалу „Три тенора“. Опера почиње, одмах после увертире, његовом аријом „Минацци пур“ у којој је Романовски показао све своје квалитете, укључујући пријатан тембар и лакоћу којом влада највишом теситуром. Руски мецосопран је била Викторија Јароваја као Зомира која се истакла како у својој арији „Piu no sente quest´anima dolente“ и у ансамблима.

Ова опера, као и Росинијев „Отело“ а такодје и „Армида“ има занимљиву поделу која захтева три тенора. Треба истаћи да је ХавијеАндуага, готово засенио највећу звезду, Хуан диего Флореза гласом који је испуњавао све тешке захтеве Росинија, са орнаментима, али и веома снажним гласом који је лако доминирао над свим осталим певачима у ансамблима. Успех младог  шпанског тенора из Сан Себастиана је утолико већи ако  се зна да се тек појавио пре две године у студентској прдетсви „Il Viaggio a Reims“ да би добио прву солистичку улогу Адрасте у „Опсади Коринта“ прошле сезоне. На премијери у Пезару, љубитељи су израчунали да је добио исто толико аплауза колико и сам Хуан Фиего Флорез.

Флорез је такође доживео огроман успех. Пезаро га сматра „својим” певачем, јер је ту у 23. години и почела његова светска слава. Његови највећи квалитети су управо савршени смисао за Росинијев вокални идиом, одлична дикција и на италијанском и на француском, способност да пева у највишој теситури са великом лакоћом, и да је одличан глумац. Његова арија „S´ella m´e ognor fedele“ је показала све те квалитете. И поред добре пројекције, то је ипак мали глас, сасвим довољан за „tenore di grazia“, што јесте његов фах, али можда доводи у опасност свој глас улогама попут војводе у „Риголету“ или Ромеа у „Ромеу и Јулији“ Гуноа. Такође, појавили су се певачи истог жанра са моћнијим гласовима који се са лакоћом дижу над оркестром и у ансамблима као што су Мајкл Спајрс па чак и Лоренс Браунли.

Иако публика и даље скандира и лупа ногама по поду када се појави Флорез поносна што је он постао градјанин Пезара, највећу пазњу је привукао изузетно талентовани јужноафрички сопран Прити Јенде. О њој смо већ писали у суперлативима као Амири у „Киру у Вавилону“ 2016. године. Пре свега, то је „lirico spinto“ са лаким продужењем у трећу октаву. Некада, прича ми, плашила се да отпева и Це у трећој октави, а сада за њу не предстваљају  никакав проблема ни Мари у „La Fille du Regiment“ ни Лучија ди Ламермур. Каже да јој је у сопственом развоју највише помогао баш Росини: што га више пева, то, мисли, може боље да се носи са сваким вокалним изазовом. У то смо могли да се уверимо слушајући  је у арији „Salvami il padre almeno“. Глас је потпуно уједначен у свим регистрима, прелепог, мало баршунастог тона који подсећа на Леонтин Прајс. У само неколико последњих година, овај млади сопран, која је дебитовала у опери у Риги као Микаела у „Кармен“, певала је већ у Ковент Гардену, Скали, Метрополитену, Париској опери, Дојче Опер и „Statsoper“ у Берлину, Лицео у Барцелони и у Опери у Цириху. Припрема и Виолету у „Травијати“, сматрајући да њена тамна пут више није препрека да пева Виолету или Лучију. Сетимо се како су великој звезди, контра алту, Мерион Андерсон, тек буквално на самом крају њене каријере дозволили да се појави као прва црнкиња у Метрополитену. Прити Јенде чије има знаци „лепа” прича да јој је било непријатно ради тог имена, јер се никада није сматрала лепом: ипак, погледајте њене слике, она је права лепотица, па су дуги пољупци Дијега Флорез, који су трајали толико дуго ради бурног аплауза после дуета „Ricciardo …. che veggo“ били сасвим убедљиви. 

За оне читаоце који би желели да сами стекну утисако овој представи, управа фестивала је љубазно дозволила да се представа одмах после премијере појави на Јутјубу. Потражите, па пресудите и сами како музику тако и извођење. Такође, избор могу бит и три ЦД-а: један из 1990. године са Брусом Фордом, Џун Андерсон и Вилијамом Матеуцијем под палицом Рикарда Шаија, великог стручњака за Росинија, други из  1995. године са Брусом Фордом, Нели Миричуоју и опет Вилијамом Матеуцијем, на снимку куће Опера Рара, и коначно ове године појавио се нови ЦД са Рандал  Блисом и Максимом Мироновим.


„ILVIAGGIO A REIMS“, 15. и 17. август
Ово дело, више кантата него опера, је позната по томе што има ни мање ни више него 14 солиста, са чувеним „Гран пеззо цонцертато а 14 воци “Ах! А тал цолопо инсаспетато”. Управо зато је маестро Зеда одабрао ово дело као литмус тест, дакле да пружи могућност члановима своје Академије Росинијане, коју сваке године чине најталентованији певачи из целог света, да дебитују. Увек се одиграју две представе са различитим певачима, па сам овога пута одлучио да видим обе и  тако чујем гласове од којих ће се многи појавити на светским сценама, а пре свега у самом Пезару, за само неколико година. 

Пошто је селекција за солисте тако ригорозна, сви уметници су веома талентовани. Ако бисмо пробали да предвидимо кога чека светла будућност и славна каријера, издовијили бисмо неколико певача. Мариа Баракова је дама рубенсовог кова, па се можда не може замислити као Кармен, али је њена маркиза Мелибеа открила мецосопран прекрасног тембра, потпуно уједначен у свим регистрима, са таквим високим регистром да бисте пожелели да је чујете као Адалђису. Има одличну техника у „цанто Фиорито“. Она ће врло брзо бити Амнерис и Ацучена, а можда и Ортруд и Ерда на великим оперским сценама. Уосталом већ је певала Петровну у „Царској невести“ у Бољшој театру 2017. Ако ни због чега другог, вредело је доћи на представе само ради ње.

Од две Корине, јединог солисте у опери који има два арије, најбоља је била још једна Рускиња, Александра Сеникова, не само због веома привлачног гласа, већ и зато што је такође прелепа млада жена. У јуну ове године, појавила се као солиста на концерту Монтсерат Кабаље у Кремљу. Занимљиво откриће, био је тенор индијског порекла који је студирао у Аустралији, Сханул Шарма. Почео је своји каријеру као солиста y хеви метал групама, да би касније развио интерес за класичну музику, посебно белканто. Росини даје грофу Либескофу читаву серију високих нота и Шарма их је све отпевао са савршеном сигурношћу, свака нота погођена право у центар, и одличном техником, премда глас нема посебно пријатан тембар. Већ је дебитовао у Италији као Ернесто у „Дон Пасквалеу“. Шарма је певао Либенскофа у обе представе, баш као и руски баритон, тридесетогодишњи  Пјотр Соколов као Дон Профондо. Соколов је импресионирао и забавио публику одличном гулмом у арији „Medaglie Incomparabili“ где имитира све путнике у бањи “Златни Крин”. С обзиром да има веома привлачну сценску појаву, уз веома добар лирски баритон, и о њему ћемо сигурно доста чути у наредних неколико година. Уосталом, он већ пева од 2016. године у Станиславки Даченко театру у Москви као Томски у „Пиковој дами“ и Тадео у „Италијанки у Алжиру“. Такође се  појавио у другим театрима као Генерал Полкан у „Златном петлићу“, Ескамиљо и Шарплес. Био је полуфиналиста на Опералиа такмичењу, а добио је посебно признање на такмичењу „Neue Stimmen“ 2017. године. Сигуран сам де ће ускоро бити одличан Оњегин. 
Иако су сви  таленти вредни пажње, треба издвојити оба тумача улоге грофице Фолвил, италијанку Клаудију Мускио и рускињу Ларису Стефан (можете је чути на ју тјубу као Краљицу ноћи и Лакме) као и власнице крчме Златни Крин, мадам Кортезе, јерменку Лусину Макариан и рускињу Милу Михову.

Као што видите, Академија Росинијана бира заиста само најбоље! Уз предстве „Il Viaggio a Reims“, ови млади певачи такође имају више реситала у групама од три или четири певача названи „Concerto de Balcone“ где уметници, уз клавирску пратњу, певају на балкону Росинијеве родне куће.

 

„ADINA“, 15. август
Ово је једно од Росинијивих дела са најинтерсантнијом историјом. Компановао је са позориште Сао Карло у Лисабону по наруџбини Дијега Игњација де Пина Манике, суперинтенданта позоришта. Наручено је 1818. године, али је премијера одржана тек осам година касније. Пошто уговор није тражио увертиру, Росини је, на велико изненађење, уопште није ни написао: скоро незамисливо када се има у виду да су му увертире темељ његове славе, поготово као изврсног оркестратора. То је опера семи-сериа, описана као фарса, са темом отмице из Сараја, популарна широм Европе коју је можда најуспешније илустровао Моцарт у истоименој опери. Опера је једночинка, па се, са својих  девет музицких тачака, изводи без паузе. Росини је написао само четири, три позајмио из своје друге опере „Сигисмондо“, а две су му написали непознати сарадници.

То је можда једно од најмање познатих дела Росинија, и после премијере, поново је изведена тек после скоро 137 година, 1963. у Сијени. Ипак, ако се ово дело узме чак и као скица, а не дело равно  његовим најбољим, мајстор никада не разочара, а то се види пре свега у његов познатој арији за Адину: „Fragolette fortunate“.

Да би Адина успела као опера, потребна је занимљива резија и сценографија и то смо управо добили у овој поставци Розете Куки. Читава сцена је била у облику свадбеног колача у којој је на врху био затвор, на првомспрату соба Адине а у приземљу собе и хамам калифа. Млади и младожења су пред крај представе „оживели” и почели и сами да глуме, а сви чланови ансамбла су се понашали као у „Алиси у земљи чуда”, са пуно хаоса, у коме су се чак нашли и акробати и уметници кабареа. Наравно то и доликује компликованом либретуу коме је Адина, мислећи да је њен љувавник Селим мртав, прихватила понуду калифа да се уда за њега, док се Селим изненада појавио запослен као вртлар. У покушају љубавника да побегну, ухапшен је Селим и осуђен на смрт. Ипак све се добро завршило, јер се показало да је Адина заправо калифова – ћерка!!!

Већ смо помињали велики таленат сопрана Лизет Оропесу, пошто је ову главну улогу тумачила после свог изузетно успешног реситала у Пезару. Као и на реситалу, показала је уједначени глас у свим регистрима, као и сјајну колоратурну технику. Мора се још једном истаћи да њена велика лепота помаже да се разуме зашто је калиф био толико заљубљен, и да буде убедљива као јунакиња  у свим другим улогама које тумачи. Ова извршна млада  уметница ће сигурно наставити свој метеорски успон на великим позоришним сценама. Леви Секгапане, тенор из Јужне Африке, био је Селим мало танког гласа, али добре технике и одличне сценске појаве. Вито Прианте као калиф је био исто толико добар глумац колико и певач. Била је то изузетно успешна поставка опере која се ретко може видети на сцени.

 

GRANDI SCENE ROSSINIANE: NICOLA ALAIMO, 16. август
Бас баритон Никола Алаимо је стални посетилац Пезара са савршеним стилом за Росинија. То није велики глас, али је веома моћан и лако доминира хором који га је овог пута пратио уз „Орцхестра Синфоница Г. Россини“. Публика га веома цени и популаран је у Пезару где се већ много година често појављује. Поштује се његов моћни горњи регистар, али истовремно и ниске ноте из фаха баса и, наравно, његова сјајна техника.

Програм је био веома кратак. Поред увертира за „Торвалда и Дорлиску“  и „Семирамиду“, чули смо само арију војводе „Cedi….Indietro. Ah cual voce d´intorno rimbomba“ из „Торвалда и Дорлиске“, каватину „Sorgete, sorgete“ Маомета из „Maometto II“, милорда „Invan strappar dal coreiz Il Viaggo a Reims“, и коначно сцену са хором из „Семирамиде“: „Il dia gia cade  Deh…ti ferma...teplaca“. 

На бис је отпевао „Sois immobile“, арију Виљема Тела из истоимене опере, оригиналне верзије на франуском језику, лабудову песму Росинија. Публика је тражила још једну арију и тако смо добили маестралног Дон Мањифика у „Sia qualunque delle figlie“ из „Пепељуге“. Ту је баритон постао бас и, премда је ово био реситал, показао је беспрекорни смисао за глуму и то више гласом него покретима. Показао је и бесперкорно владање парландо певањем. Пре арије, знао је да ће публика тражити још, али је он са великим осмехом, најљубазније рекао: „После овога: Basta!“

Треба напоменути да се уз Алаима на сцени насао и Ремо Ђироне који је пре сваке арије давао коментар о Росинију и његовим делима из којих је Алаимо са хором певао арије и сцене. Тако смо добили не само реситал одличног певача већи бројне коментаре и податке које многи нису знали.


„IL BARBIERE DI SIVIGLIA“, 16. август
О „Севиљцу“ сви већ све знамо, мозда и сваку ноту ове, популарне опере. Да би пробудила нашу радозналост, да се изненадимо неким фрагментима славне увертире, откријемо нову нијансу у либрету, потребан је велики мајстор. Ове године, Пезаро је пружио такав изазов и заодовљио нас ван свих очекивања.

Режија, сценографија и костими били су у рукама ветерана, осамдесетосмогодишњака Пјер Луиђија Пиција. У првом чину, видимо да је гроф Алмавива изнајмио кућу тачно преко пута дон Бартола, па су тако сцене и у првом и у дургом чину имале много више смисла и биле убедљивије. Сценографија је била минималистичка, све боје кијароскура са повременим додатком других боја попут пастелне хаљине Розине и црвеног огртача Алмавиве. Све је било подређено музици, па треба пре свега похвалити одличног канадског диригента Ива Абела и „Orchestra Sinfonica Nazionale della RAI“, који су били изврсни већ од првих нота прослављене увертире.

Пошто је опера драма са музиком, да почнемо пре свега од глуме. Сваки певач је био маестрални глумац, а пре свега дуо басова Пјетра Спањолија као Бартола и Микела Петрусија као Базилија. Спањоли се већ скоро 30 године појављује у Пезару, а Петруси 25, па није ни чудо да се на сцени осећају као код куће. Спањоли је извукао зеца из шешира када је одлучио да последњи део своје арије „A un dottor della mia sorte“, када цитира Розину, пева у фалсету као сопран. Публика је са огромним ентузијазмом поздравила овај подвиг. Петруси је био сценски савршени Базилијо, чији је сваки мишић на лицу илустровао речи славне арије „La Calunnia“.  

Аја Вакизоно је већ просле сезоне као Клариће у „La Pietra del  Paragone“ показала изврстан смисао са глуму у комичним операма, па нас није изненадило да је као Розина била исто тако успешна: пуна пркоса у сценама са Бартолом, лукава лисица са Фигаром, посебно док се претвара да се боји да напише љубавну поруку Алмавиви да би одједном извадила писмо из груди „Un Biglieto? Eccolo qua!“ и кокетна са Алмавивом. Миронов је по изгеду био савршен романтични јунак. У сцени где се појављује као Дон Алонсо, тобоже ученик Дон Базилија, дошао је клечећи, али са ципелама прилепљеним на колена тако де је изгледао толико мали тако да већ растом не би могао да пробуди сумњу Дон Бартола: био је то изванредан позоришни трик. И на крају, маестрални Фигаро Давиде Лучиана. Пошто Росини Фигару даје много прилика да глуми у најразличитијим ситуацијама, Лучиано је разумео да ће постићи већи ефекат ако не буде претеривао поркретима: максимални ефекат минималном радњом, скоро све се тумачило покретима мишића на лицу. Фигаро му је иначе једна од најдражих улога и већ је пева ове године и у Торину и у Берлину, а у последњих неколико година и у Ла Фениће, Севиљи, Глајнборну, Терме ди Каракала и Дрездену.

Вокално, представа  је била, такође, био прави ватромет: некада Бартола и Базилија певају басови пред крај своје каријере, али су Спањоли и Петруси имали вокалног адреналина на претек у обе арије, а Спањоли је такође показао велики дар за парландо певање. 
Миронов је отпевао „Ecco ridente il cielo“ као прави „tenore di gracija“, али и са довољно метала у високом регистру. Праве бравуре показао је у арији која се некада интерполира у последњем чину „Cessa di più resistere“ са позајмљеним рондом из „Пепељуге“. 

Ваикозоно је још једном показала како је напрвила велики напредак од како је пре само неколико година певала Мелибеу у Академији Росинијани. Прошле године је показала и одличну колоратурну технику, добро владање Росинијевим волкалним идиомом и наравно, што је посебно важно, таленат за глуму: то што је уз све то још и велика лепотица само помаже да разумемо зашто је Алмаваива био толико заљубљен. Не треба заборавити ни одличну Елену Ћилио као Берту чији је моћни мецо у ансамблима чак „покривао” и мушке гласове и саму Розину.

Ипак, вокални јунак вечери је био Лучиано Давиде: наравно, пошто је ова улога његова вокална и глумачка „визит карта” био је апсолутно убедљив у сваком погледу. Можете га и видети и чути у овој улози у каватини „Largo al  factótum della cita“ на Јутјубу, али са још бољим звуком у другој арији из „L´Inganno Felice“, такође на Јутјубу.

За све нас који смо се помало бојали да не добијамо још један „deja vu“ sa hiljaditog „Севиљског берберина“, ова представа је била једно пријатно изненађење, велико откриће, сјајна забава и радостан доживљај. Било је лепо видети како бројна публика у Арена Адриатико излази са великим осмехом на лицу Ако се појави на ДВД-ју, немојте је пропустити.


 CABARET ROSSINI, 18. август
Ово је био музички  коктел у коме су учествовала четири певача, али главну улогу је „играо” клавир. На програму су били искључиво дела из последње фазе Росинијевог живота, такозвани „Peches de Viellesse“ (грехови старости), кратки клавирски комади или вокалне сцене, често велике виртуозности. Истини за вољу, свет музике не би био сиромашнији да ова дела нису написана, али су јасни доказ да и онда, када је инспирација пресушила, Росини је био способан да забави па и изненади.

Сама музика не би била довољна да није било мноштво коментара пројектованих на платну који су ишли и у такве минуциозне детаље о његовом здрављу, уз анализу крвне слике чак из времена када је престао да компонује. И наравно, остаће и даље једна велика мистерија зашто је овај, у то време један од најславнијих композитора на свету, престао да ствара пре него што је напунио 40 година. Најчешће објашњење је да су једноставно нестала његова креативна моћ и умеће да компонује читаву партитуру опере за две недеље. Друго објашњене је његово лоше здравствено стање, а трећа теорија је да су у време када је он компоновао „Виљема Тела“, своју последњу оперу, у Паризу, па и у Италији, били модерни већ други стилови: такозвана „grand opera“ са Мајербером у Паризу и романтизам у Италији. 

Од четири солиста, највише се истакла мецосопран Ана Бонитатибус. Њена специјалност је барокна опера, па је први њен велики успех било снимање за дискове Вивалдијеве „Гризелде“, а у Пезару се већ појавла са Росинијевим духовним делима. Остали певачи су били сопран Софија Мчедишвили, италијански баритон Даниеле Антонанђели и  руски тенор Рузил Гатин, а такође и напуљски  глумац и певач Масимо Раниери (себе зове „cantattore“ и то је управо најбољи опис његове уметности). Његове најбоље тачке су биле наполитанске песме „Cannatella“ и „Finesta vascia“ на наполитанском, који се некада сматрао посебним језиком на коме су чак писана либрета за опере.

Јунак вечери, без сваке сумње, био је пијаниста Антонио Балиста, који се појавио у Пезару после паузе од 38 година! Он је већ, (како да то каземо љубазно?), у позним годинама, али му је техника и даље беспрекорна, скоро да смо пожелели да га чујемо да свира Листа! Наравно, њега већ прати велика слава и можете добити додатне податке са његовог вебсајта.

Треба истаћи и да су, као што је и ред код кабареа, представу пратили занимљиви визуелни ефекти који су, наративом на платну, допуњавали коментаре за разна дела.

Иако је ово био кабаре Росини, изведена су и кратка дела његових савременика, музичке вињете које су одговарале његовим кратким композицијама из „Peches de la vieillesse“: Густав Надо, Кристоф Веијсе, Исак  Штраус и Мишел Федерик Пије -Вилл.

Осим комичног дуета „Две мачке”, (кога многи памтимо са снимка Викторије де Лос Анхелес и Елизабет Шварцкопф) ниједан од одломака није било дело за памћење, За оне који, међутим, дођу у Пезаро да чују ретко извођене опере, овакви концерти допуњују слику о композитору, као што су прошле сезоне биле транскрипције за две оргуље Росинијих увертира.

Већ је најављен програм за нову сезону, 2019. На  сцену ће бити постављени премијера „Семирамиде“ (још један изазов за ранију учесницу Академије Росинијане, грузијски сопран Салому Јицију), „L’equivoco stravagante“ у режији славног дуа Моше Леисера и Патрисе Коријеа и реприза „Demetrio e Polibio“. Уз то се припрема гала концерт, 21. августа са 15 супер звезда: од Ервина Шрота до Лоренса Браунлија, Џесике Прат и Хуан Дијега Флореза.
 

 

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

  • Facebook Basic Black
  • Twitter Basic Black
  • Black YouTube Icon
Поклон ЦД
Награда Музика Класика
Фестивал
Музика Класика Light
This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now