Викенд клавирских соната на Бетовеновом фестивалу у Бону
Поред пет последњих Бетовенових клавирских ремекдела сјајни мађарски пијанисти Андраш Шиф и Денеш Варјон интерпретирали су у пет концерата још десетак соната из периода романтизма и XX века. Велики маестро Шиф представио је и три последње сонате Франца Шуберта, настале у последњој 31. години живота највећег мајстора соло песме, када је коначно могао себи да приушти клавир, те створио ова исцрпна дела „небеске дужине“ – како их називају. У својој књизи „Музика рођена из тишине“ објављеној прошле године, у којој су сакупљени есеји, чланци и разговори које је овај врхунски тумач Бетовена водио са швајцарским музичким критичарем Мартином Мајером, сазнали смо да му је један приватни колекционар из Базела дозволио да прелиста последње три Шубертове сонате. Записао је: „У том благословеном часу осетио сам понизност, захвалност и читав низ емоција“.Управо тај „читав низ емоција“ пренео је маестро Шиф бонској публици која га је на сваком концерту поздрављала стојећим овацијама. У завршној трилогији Шубертових соната (це-мол, А-дур, Бе-дур) које је компоновао у септембру 1828. осећа се смиреност (нарочито у две последње), спокојство и озареност која је слична Моцартовим тестаментним делима. Шуман је о њима записао: „Те сонате необично се разликују од осталих, много су једноставније на плану инвенције... композитор у њима развија једну јасно дефинисану идеју“. Оне су права афирмација лиризма и хармоније. Вилхелм Кемпф је рекао: „Оне су испуњене Шубертовим најдубљим бићем, живим делом, као дрво које шаље животни сок у своје најудаљеније изданке.Маестро Шиф изузетно је уронио у њихову суштину, преносећи оазе мира, замишљености, ведрине, кроз прозрачност и баладичност. Брамс је у њима видео „успаванке бола“, но оне су и много више од тога, хофмановски фантастичне, распеване (на само Шуберту својствен начин), непосредне и једноставне.У Шифовој интерпретацији чули смо и чудесну Јаначекову Сонату „1. октобар 1905“ која кроз јасно вођене линије и тематску профилисаност и прегнантност (које су и уопште карактеристика његовог уметничког говора) доносе романтичарску атмосферу касног XIX века. Дело је инспирисано трагичним догађајем, уличним немирима у Брну. Два става названа су „Предосећај“ и „Смрт“, у суморном ес-молу и представљају у ствари херојски тонски епитаф страдалима. Захтевном пијанистичком изразу и овога пута маестро Шиф одговорио је са страственом експресивношћу.Чули смо и Бартзокову троставачну Сонату из 1926. која је настала паралелно са Првим клавирским концертом и била је посвећена његовој другој жени Дити Пастори. Шиф је јасно профилисао идеје сваког става: ритмичку прегнантност почетног, дубоку исповедност лаганог, средишњег и играчки народски финале у густим акордским блоковима. У интерпретацији Шифовог земљака и ученика Денеша Варјона издвојиле су се још две сонате: прва припада опусу Албана Берга: његов рани опус 1 из 1907/8. године. Сажета је у ригорозни сонатни облик, са страственим, екстатичним садржајем и „Тристановском“ напетошћу која проистиче из споја хроматике и целостепене дијатонике. Друга је ремекдело не само у опусу Франца Листа, него и у целокупној пијанистичкој литератури. Соната је такође у ха-молу, често називана „Фаустовском“ због велике емотивне и филозофске дубине и због блискости са „Фауст симфонијом“ која је настала у истом стваралачком периоду. Дело има аутобиографске корене. Посвећена је Шуману. Вагнер је написао: „Драги, вољени Франц... Соната је, без икаквог претеривања, дивна, величанствена, вредна обожавања, дубока и отмена – као што си и ти сам“.Управо те особине, отмености и дубине пренео је Денеш Варјон, афирмишући истовремено и речи Хемфрија Ширла, водећег ауторитета по питању Листовог стваралаштва, који је тврдио да је ова соната „композиторово сумирање самог себе“.
