Омаж Мусоргском Наташе Јовић Тривић
Најлепши глас Београдске опере – Наташа Јовић Тривић – приредила је на сцени Раша Плаовић омаж Модесту Мусоргском, генију словенске историјске опере, откривајући не само ликове из његових сценских поставки (Марине из „Бориса Годунова“ и Марфе из „Хованшчине“) него и предивне странице из опуса соло песама, за које је с правом Владимир Стасов рекао: „Какве су то романсе? То су праве сцене из крупних опера које свој сиже широко и дубоко захватају са свом својом сценичношћу и драмати-чношћу...“ Рељефно и вишедимензионално уронила је најпре у свет дечјих ситуација, искрених и интензивних емоција („Дечја соба“), а потом је представила два најтуробнија и најмрачнија циклуса соло песама по стиховима његовог пријатеља Арсенија Голенишчева Кутузова које су незаборавно интерпретирали Николај Ђауров, Борис Христов, Дмитриј Хворостовски, Мирослав Чангаловић, Ирина Архипова... Наташино име с правом се може додати уз њихова! Композиторово безнађе, горчину заборава и суза, тескобу после празничног дана, пустош у души преточен у циклусу „Без сунца“ она је надградила читавом скалом најтананијих емоција, а још потреснији циклус „Песме и игре смрти“ тонски је осликала узбудљивијим и морбиднијим потезима. Одличан пијаниста и изванредан камерни сарадник соло певачима Миливоје Вељић пренео је својим инструментом и чедни звук готово налик на челесту и широку баладну потку и сабласни традиционални мотрив смрти „Dies irae“.
