Доступно и на

© 2018 muzikaklasika.com

  • Facebook Social Icon
  • Twitter Social Icon
  • YouTube Social  Icon

„Седра“ Мирољуба Аранђеловића Расинског

Био је у праву пољски књижевник и сатиричар из прошлог века Станислав Лец када је тврдио да „неке ствари не видимо баш зато што су огромне“.
Тако је и са људима!
Највећи музички геније свих времена – Моцарт – сахрањен је у заједничкој гробници сиромаха; највећи немачки оперски геније – Вагнер - био је протеран из Немачке; највећи италијански мајстор сцене – Верди – није био примљен на милански Конзерваторијум (који данас нпси његово име)!
Са нашим музичарима је још горе! 
Они су имали двостуку смрт јер су умрли и у забораву потомака.
Станислав Бинички – творац прве (изведене) српске опере („На уранку“), данас је готово заборављен, а како вијетнамска пословица каже – „кад уживамо слатки плод, требало би да се са захвалношћу сетимо онога ко је засадио воћку“. Али „судбина генија далеко је тежа од судбине медиокритета“ – констатовао је Тин Ујевић; он нема утабане стазе, него их сам крчи својим делом као сопственим штитом о који се ломе копља свакодневице, сурова копља често умочена у отров, управо од медиокритета који сами немају стваралачку искру.
У нашој скромној и малој музичкој историји, која тек започиње док су се романтичарски духови Запада бујно расцветавали – мало је било тих заљубљеника у звук са жељом да га забележе, запевају, засвирају. Још је мање оних који су имали знања и смелости да се упусте у стварање опере, која је најсложенији облик музичког деловања уопште: треба исписати на хиљаде нота, а притом и објединити широка предзнања о опсегу гласова и инструмената, који од њих најбоље може да одрази одређено психолошко стање и расположење; треба изабрати добар либрето са којим се комуницира на сличној емотивној равни; треба имати у виду и који вокални солисти могу да уђу на прави начин у ту оперску чаролију; да ли је баритон довољно „таман“ за херојски карактер? тенор – у стању да рефлектује емоције? сопран – да буде и нежна и заљубљена и алтруистичка и лепа?
Исидор Бајић са „Кнезом Ивом од Семберије“, Петар Коњовић са низом од пет музичко сценских остварења („Женидба Милоша Обилића – Вилин вео“, „Кнез од Зете“, „Коштана“, „Сељаци“ и „Отаџбина“), Светомир Настасијевић – са чак осам опера („Међулушко благо“, „Ђурађ Бранковић“, „Зачарана воденица“, „Први устанак“, Антигона“, „Немирне душе“, „Чари трапеза“, „Срећан случај“), Стеван Христић са музичком драмом „Сутон“, Миховил Логар са „Сабластима у долини Шентфлорјанској“, „Кир Јањом, „Покондиреном тиквом“, „Четрдесет првом“, „Паштровским витезом“, Дејан Деспић са „Поп Ћиром и поп Спиром“, Петар Крстић са „Зулумћаром“, „Женидбом Јанковић Стојана“, „Снежаном и седам патуљака“, Душан Радић и „Љубав, то је главна ствар“, Станојло Рајичић и „Симонида“, „Карађорђе“, „Дневник једног лудака“, „Беле ноћи“, Златан Вауда и „Јежева кућа“, Миленко Живковић и „Дечја соба“, Петар Стојановић и „Тигар“, „Љубавници на крову“, „Војвода од Рајхштата“, „Блажена заклетва“, Мирослав Штатић и “Ленка Дунђерска, „Теодора“, „Бој на Косову“, Александра Вребалов и „Милева“, Растислав Камбасковић и „Хасанагиница“, Стеван Дивјаковић  и „Владимир и Косара“, Иван Јевтић и „Мандрагола“ Светислав Божић и „Меланхолични снови грофа Саве Владиславића” Исидора Жебељан и „Зора D“, „Две главе и девојка“, „Maратонци“, Ања Ђорђевић и „Нарцис и ехо“ Рудолф Бручи и „Гилгамеш“ – прескакали су векове у којима је европска опера сазревала и стасавајући од комада с певањем – стигли до историјско-херојске националне музичке драме, чак и до дечје опере и опере бајке.
Сваком од тих наших музичких великана требало би дати орден (чак и за храброст) што су се упустили у велики рад знајући да можда неће ни доживети да га виде оживљеног на сцени, у костимима, под рефлекторима. Они се задовољавају чак и са концертном поставком, јер су заправо најзадовољнији док оперу пишу, живе са њеним јунацима, проживљавају и саосећају са њиховим судбинама.
Али, опера је комплетна музичко-сценска уметност, она вапи за сценом, за костимима, за посебним светлом, за глумом, за плесом, за микромимиком, па и за аплаузом после успелих одломака. Отуда је и децембарско концертно извођење „Седре“ Мирољуба Аранђеловића Расинског у Коларчевој задужбини тек наговештај његових идеја, његових проживљавања Срба – страдалника од епоха под Турцима до „Великог рата“ и такође великих ратовања и прогона. Више смо наслучивали шта је у том готово двочасовном трајању (без паузе) композитор желео да каже, ма како да су извођачи били за сваку похвалу, музикални и саживљени са делом; диригент Радан Јовановић и Београдски симфоничари, уз Београдски вокални ансамбл (који је припремила Олага Милићевић) и доиста изузетни квартет вокалних солиста, међу којима је главни терет понела Тања Андријић, која је уткала своје умеће у готово сваки сегмент ове сложене музичке драме. Била је и Вила Даница и Марија и Верослава; Наташа Јовић Тривић имала је мање иступа али не и мање захтевних осликавања карактера – била је и Смиљана и Надира и Душанка; Вања Бисерчић је био и Иван и Бранко, Вук Зекић и Јован и Стеван и Ђука и Петар. Чули смо и дикцијски јасне, сјајне нараторе: Небојшу Дугалића и Бориса Пинговића... Штедело се не само на костимима, него и на броју извођача; пијаниста Миливоје Вељић претварао је звук клавира и у звона и добоше.
Композитор Расински, који је написао музику за готово три стотине позоришних комада и оперу „Лазерово обретеније“ снажно је осетио дамаре векова и музички их овековечио својим делом, вешто дочаравајући хришћанску веру кроз меандрирање псалмодичких сола над исоном и респонзоријалним певањем, кроз оазе духовног (а cappella) мира, у споју световног (музике себра, са лименим дувачима) и богобојажљивих духовних начела (молитве Тање Андријић са јубилусним преплетима у вокализама подсетили су на нит срме провучене кроз меку скупоцену тканину). Мушки солисти звучали су као на најбољим страницама музичког реализма Јаначека и Коњовића, у сегментима блиским озвученој декламацији, веома удањених од мелодијских белкантистичких расплињавања. У протоку времена снажна ритмичка окосница није јењавала; све је било у знаку исконске, дубоке вере и још упечатљивије и речитије патње и молбе. Хор је као у античкој драми био једноставан, често и унисон, како би се што речитије истакао смисао текста. 
Ово је доиста велика музичка епопеја о вечном страдању, ратовању, проливању крви... „Зажеле се земља мира“ – каже се у једном тренутку, али узалуд, овде се увек ратовало и гинуло... Црвени божури никли су од крви јунака на Косову пољу, Дрина је текла крвава... „Ма сви смо ми у рату и добри и лоши само се душа не мења“ пева Тања Андријић по тексту др Владе Батножића и ауторке либрета Миланке Берковић.
После четири године ратовања жена не препознаје мужа, али га мајчино срце препознаје. Као и Пучини и он сјајно обликује женске ликове, мада се уопште не служи техником белканта (што би у овом опором садржају и било сасвим непримерено)! Чак и ритмови кола са даирама са прапорцима немају сасвим химнични набој. Гудачки интермецо осликава краткотрајни мир између ратова. Чују се и одјеци крајишких ојкача. Крај нуди зрачак оптимизма, наду, светло на крају тунела, али је тунел ужасно дуг – а светло сувише слабашно. 
После премијере следи коктел. Они који су обликовали ово дело не долазе на пријем. Није им ни до јела ни до пића... још су у седри... застала им је у грлу, у души, у срцу, у телу које носи терет предака...

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

  • Facebook Basic Black
  • Twitter Basic Black
  • Black YouTube Icon
Поклон ЦД
Награда Музика Класика
Фестивал
Музика Класика Light
This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now