Отварање сезоне војвођанског симфонијског оркестра
С великм занимањем смо очекивали први концерт Војвођанског симфонијског оркестра у новој сезони, посебно што је пред ансамблом први пут стајао, бурно поздрављен, шеф диригент Опере Српског народног позоришта Ђанлука Марчано, познат и као симфонијски диригент који музицира са светски познатим солистима и саставима. И тај његов први сусрет с новосадском публиком у тој улози акламитивно је поздрављен иако су, а и то је, чини се новина, у аудиторијуму били неки нови посетиоци, што је као вероватни показатељ растуће репутације оркестра, добар знак и за наше музичаре и градске културне посленике. Чар програмског раритета донела је, стављена као увертира, Свита из балета „Зеленашева смрт“ таџикистанског композитора Толиба Шахидија (1946), ученика Арама Хачатурјана, која је својим, и поред контраста, преовлађујућим лирским расположењима и маштовитом оркестрацијом необично изабраних инструменталних боја и тембровских комбинација, па и оријенталним „мирисима“ чинила пандан чувеној симфонијској свити „Шехерезада“ Николаја Римског Корсакова, изведеној у другом делу вечери. Интерпретација четири кратка става Шахидијеве занимљиве композиције изражених тематских супротности, нанизана без паузе, с пуно одсјаја боја и светлости, али и мука тишине, смена „старинских мелодија“ и ритмова са звуцима природе захтева низ специјалних вештина од сваког оркестарског музичара понаособ, а сви они су показали да владају сваком од њих. Оквирни одсеци у којима до израза долази цео ансамбл, с обиљем крупних и ситних удараљки (с шест перкусиониста, чак и клавиром као накратко употребљеним облигатним инструментом) и веома ангажованм лименим дувачким корпусом, централни делови мирнијег темпа и пластично креираних мелизматизираних мелодија дрвених дувачких инструмената (с водећом, лепо испеваном деоницом енглеског рога), али и кантабилних гудачких линија, који целој свити дају у суштини преовлађујућу сетно носталгичну ноту, акцелерирајући долазак до краја, заокруженог снажним ударом добоша и тимпана, донели су у Синагогу неку другачију, опијајући звучност што су слушаоци веома лепо примили. Највише очекиван и френетично поздрављен и крунисан с два прекрасна „биса“, био је наступ белгијског виолинисте млађе генерације и респектабилне међународне каријере, Лоренца Гата, као солисте у Првом концерту за виолину и оркестар у Де-дуру Сергеја Прокофјева, делу 26-годишњег аутора из 1917, писаном у неокласичном стилу, али и с обиљем лирских елемената романтичарског карактера, уочљивих посебно у оквирним ставовима. Ово још младалачко композиторово дело, ретко присутно на концертном подијуму изведено је управо перфекционистички и потпуно контролисано, али и уздржано у изразу. Недостатак ипак, јаче „ватре“, надокнађен је у средишњем, каприциознијем Скерцу у којем смо чули и ефектнији контраст. Ново време доноси и нове укусе. Тако, по нашем, можда традиционалнијем, или романтичнијем, упркос беспрекорној интонацији и техници, лакоћи свирања и виртуозности оплемењеној финоћом и вибрантношћу тона мајсторског Страдиваријевог инструмента „Joachim“ из 1698. године (који је у завршници звучао попут еолске харфе), као и промишљености и умећа Лоренца Гата па и пуној подршци оркестра (нарочито солистички издвојених кларинета и фагота) који је звучао неокласичарски прозрачно, и усредсређеног диригента, остао је утисак о дистанцираности, али и о слушању музике кроз прозирно стакло. Овацијама је потом испраћена и Корсаковљева егзотична, али и руским штимунгом обојена музичка прича „Шехерезада“, једна од најпопуларнијих програмских симфонијских композиција, инспирисана причама из „1001 ноћи“, па према томе испуњена и источњачким призвуцима. Диригент Ђанлука Марчано је мајсторски водио Војвођански симфонијски оркестар кроз све ставове тог ремек-дела пуног сугестија и сликовитости, а резултат је било извођење снажне виталности, „медитеранског“ темперамента и звучне лепоте, како у дубоко проживљеној импресивној целини, тако и у појединим солистичким наступима. Надасве је зрачила позитивна енергија која струји обострано између вође, који је сигурношћу геста, страственошћу и енергичношћу, као и изврсним познавањем партитуре очигледно придобио ансамбл с једне, и понесеног лепотом музике и ауторитетом диригента, концентрисаног и прецизног оркестра, предвођеног изванредно подстицајним и музикалним концертмајстором Флоријаном Балажем, друге стране.
