Уметничка и рок музика као једно
Јулија Бал, пијанисткиња и композиторка, завршила је нижу и средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у Новом Саду под менторством Биљане Дабић. Године 1990. постала је чланица групе за талентоване извођаче на Академији уметности, подназивом „Група 0“. На Академији уметности у Новом Саду уписала је студије клавира, затим 2009. године магистрирала. Приликом извођења њених транскрипција за клавир на такмичењу „IBLA Grand Prize“ у Италији, привукла је пажњу јавности и музичких критичара. Као лауреат такмичења и победник, освојила је специјалну награду „Виља Лобос“ и наступила у Карнеги Холу. Направила је серију значајних концерата у Србији, Италији, Немачкој, Грчкој, Пољској и у Сједињеним Америчким Државама. Од 2004. до 2011. радила је у Музичкој школи „Јосип Славенски” у Новом Саду. Почев од 2011, предаје упоредни клавир на Академији уметности у Новом Саду. Пред крагујевачком публиком је наступила завршне вечери фестивала „Convivium Musicum“, у оквиру „Клавирског ансамбла 5+“, заједно са Јеленом Бајић, Јованом Радовановић, Стеваном Спалевићем и Немањом Егерићем.
Имали сте многобројна извођења у Србији, Италији, Грчкој, Америци... Колико Вас нове средине мотивишу?
Обожавам путовања и волим да се сусретнем са различитим земљама и врстама музике. Једно од највећих искуства које ме обогаћује сваке године јесте чланство жирија у Италији. Ту се скупља око 250 музичара из целог света који долазе са неким својим репертоаром и са различитим начинима извођења. То је за мене велико искуство, да видим како се то ради у свету, где сам ту ја, где се котирам и какве се идеје појављују.
Талентовани људи често одлазе из земље. Да ли је лакше остварити каријеру извођача у иностранству?
Ја сам имала прилике да започнем своју каријеру и у земљи и у иностранству, због чега сам јако срећна. Један мој велики пројекат који је добио неколико међународних награда је „Дванаест етида” Еитора Виља-Лобоса, које су оригинално писане за гитару, а ја сам прерадила за клавир. Од самог почетка рада на пројекту, подржала ме је Асоцијација гитариста Војводине, која ми је и организовала концерте. Договор је био и да се објави нотно издање компакт диска, које је пре неки дан доживело и другу едицију. Врло сам срећна што ме је Асоцијација подржала од самог почетка пројекта, а у међувремену су ми се десиле неке међународне награде. Била сам лауреат у Италији на једном престижном такмичењу које ми је донело награде. Међу њима је концерт у Карнеги Холу и турнеја по Америци. Јако је занимљиво како се то шири по свету. Понекад добијам позиве на основу мојих концерта у Америци, да свирам, рецимо, у Банкоку. Врло је интересантно што после толико година рада на том пројекту врата се и даље отварају.
Поред тога што радите на факултету, изузетно сте активни на пијанистичкој сцени и великим светским такмичењима. Како успевате све да ускладите?
Можда је то сада мало неуобичајено, али пре мање од једног века то је била сасвим нормална појава да неко компонује, изводи и бави се педагошким радом, тако да ме та чињеница држи да на мом путу истрајем. Мене те ствари обележавају и то је управо због тога што сами композитори пијаниста и могу да кажем да много учим паралелно једно од другог. На пример, пошто сам била у ситуацији да сама одлучим да ли ће у мојој партитури стајати форте, пијано, стакато или легато, имам специфичан емотиван однос према ономе што је написано у партитури другог композитора, који можда не бих имала да се нисам бавила композицијом.
О чему уобичајено размишљате пред излазак на сцену?
Јао, какво питање! Врло често се то дешава да су ту неке сцене, да ли смо добро наместили клавире, да ли смо све добро одрадили, да ли смо нешто заборавили, да ли ћемо изводити… Тако да би се људи изненадили када би видели шта се све пред сцену „мота“ по глави. Међутим, тај излазак на сцену је једна посебна концентрација и оног момента када седнем за клавир, кажем себи: „То је то, сада нема назад, не могу да изађем са сцене и морам да дам све од себе”. Онда „премотам“ цео тај емотивни звучни план који сам желела да постигнем и трудим се да се то стварно чује.
Шта мислите шта треба мењати, што се тиче уметности, коднас?
Ми имамо врло занимљиве уметнике-ентузијасте и то је јако лепо. Ја сам се изненадила у каквим условима ми радимо и имамо много воље да се одређени концерт деси на такав и такав начин, да се организују велики фестивали. Као што је и овај фестивал „Convivium Musicum”, који је по мени сјајно протекао, организација је била на јако високом нивоу. У суштини, верујем да уметност треба више подржати у финансијском смислу. Младих и талентованих људи ми имамо много и тиме треба да се поносимо.
Постоји ли композитор са чијим стваралаштвом имате посебан однос?
Тренутно је то Еитор Виља-Лобос, због тога што сам на пројекту његових ,,Етида,, радила дуго и желим и даље да се бавим промоцијом његове музике. Кроз проучавање његове музике, открила сам разноликост музичког стила које јеон, као Бразилац, а који је неко време живео у Европи, имао. Тај јединствен спој бразилских хармонија и европске технике компоновања мене фасцинира. Поред тога, део мог докторског пројекта су клавирске транскрипције Феруча Бузонија. Он ме такође фасцинира, као композитор, филозоф и као човек који се стално питао шта он то заправо ради, шта је музика, зашто он то свира... Тако да се тренутно тиме бавим и то су моји омиљени композитори.
Ваш клавирски дуо са Јеленом Бајић започет је за време студија у Новом Саду. Како видите своју сарадњу са Јеленом?
Ми смо управо прославиле десетогодишњицу нашег дуа. Све је почело док смо биле студенткиње. Пратиле смо једна другу на клавирским коцертима, где су наши професори констатовали како имамо заједничка размишљања што се тиче фразе, артикулације, темперамента… Саветовали су нам да почнемо да свирамо као дуо и мени је јако драго што смо их послушале. Наше пробе су изузетно креативне и занимљиве. Једном бих волела да снимим како изгледају наше пробе и шта све ми откријемо у музици за време њих. Ми вежбамо заједно, понекад, сатима и сатима, израђујемо фразе да би ишле заједно. Да, желим још десет и још десет и још десет – много година сарадње.
(Комплетан текст можете прочитати у штампаном издању ревије)
