Mузика ми штимује душу
Оливер Томић, историчар уметности
Проф. др Оливер Томић, историчар уметности је ванредни професор на београдском Факултету за уметност и дизајн и предаје на Академији техничких струковних студија у Београду.
У њему као ерудити 21. века, живи и ренесансни и барокни духовник, научник, естета, приповедач. О раскошној баштини средњовековне историје уметности преноси генерацијама студената своја знања и спознаје готово као да је у то време живео. А музика је део његовог сензибилитета, естетике и етике која га надахњује за нове подвиге на уметничким скалама вредности.
Која уметност Вас је прво привукла и зашто?
Још у предшколском узрасту, током путовања на море, родитељи су ме водили у манастире Сопоћане, Жичу, Милешеву, у Призрен, Пећ. Док сам као трогодишњак јахао каменог лава у Студеници или се пео на игумански престо у Дечанима, нисам о свему томе знао скоро ништа, али све то се дубоко угнездило у моје срце и душу и у моја чула. На благу српског средњег века се изградио мој доживљај лепоте. Током школовања, међутим, трајни утицај на мене имало је то што је моја мајка била уредник у Телевизији Београд за класичну музику, те је код куће преслушавала сва могућа ремек дела. Сећам се како сам као мали плакао када клавир „умире“ на крају другог става Бетовеновог Ес-дур концерта, а потом се радовао што је у наредном ставу оживео.
Да ли слушате музику кад пише те стручне теме и коју музику најчешће?
Током студија историје уметности сам често знао да учим са позадинском музиком, на пример „Добро темперираним клавиром“ Јохана Себастијана Баха или уз енглеске вирџиналисте, које је изводила моја тетка Оливера Ђурђевић, наша прва чембалисткиња. Али, ипак више волим да пишем у тишини, а да се повремено „пуним“ музиком, углавном класичном, којој бих се тада сасвим посветио.
Колико је музика утицала на историју ликовне и примењене уметности?
Не знам да ли је „утицај“ права реч, мада је повремено и тога бивало, већ се пре ради о међусобном усклађивању. Класичне грчке лествице сигурно имају аналогију у архитектонским редовима и пропорцијама античке скулптуре, као што је то случај са односом између источњачких музичких мелизама и уметношћу исламских арабески у рукописима. Дух времена и сензибилитет једне културе или цивилизације нису строго научне категорије, али одувек постоје и постојаће заувек, а на том пољу се такви утицаји врше.
Који инструмент бисте радо научили да свирате?
Флауту, рекао бих. Пошто сам завршио нижу школу клавира, прешао сам својевремено на обоу, чији ме је тон највише очаравао, али сам прекинуо због служења војске много пре него што сам овладао вештином прављења писка. Флаута нема тај проблем, а може се носити са собом у природу, где се њен звук савршено уклапа у амбијент. Миодраг Азањац који изводи Дебисијево „Поподне једног фауна“ у шуми је нешто што никада нећу заборавити.
Има ли међу познатим сликарима некога ко је био и музичар или обрнуто?
Вероватно је у средњем веку било случајева да су појединци исказивали таленте и за црквену музику и за живопис, али због преовлађујуће скромности (до анонимности), они нису били „познати“. У ренесанси тога има више. Леонардо да Винчи је током службе код миланског војводе званично био прво на челу некакве музичке академије (а знао је и да прави инструменте), па тек онда ликовни уметник. У модерној уметности има занимљивих случајева, као што је пар Арнлод Шенберг – Василиј Кандински, који су се обојица бавили и музиком и сликарством (резултат су атоналност и апстракција), а Ив Клајн не само што је компоновао своју симфонију „Монотон-Тишина“ пре него што је почео да слика, него ју је касније на перформансима комбиновао са својим „Антропометријама“.
Чиме се сада бавите професионално?
Последњих четврт века сам унверзитетски професор који предаје различите предмете из области Историје уметности, мада су ми научна специјалност остварења српског средњег века и Византије. Поред тога, повремено учествујем у телевизијским пројектима („313“, „Пут у будућност“). На наговор бивших студената добио сам и лиценцу туристичког водича, мада се тиме бавим релативно ретко, када то има дипломатско-мисионарску димензију.
Да ли бисте Ви радо снимили неку песму и која би то била да је Ви певате?
Још 1970. снимио сам са глумицом Љиљаном Перош сингл плочу „Зелене парице“, а 1978. (са Галом Виденовић, тада девојчицом) и лонгплеј плочу „Наши песници“, која је пратила истоимену серију за децу. Ту су наши истакнути композитори написали музику на антологију дечје поезије, коју је са тим циљем саставио Љубивоје Ршумовић, а у нумерама су учествовали Ђуза Стојиљковић, сестре Велетанлић, браћа Лаковић, хор „Колибри“ и многи други. Имам чак и дует са Оливером Драгојевићем у некој песми о ластавицама. У то време ме је глас служио, па сам могао да имитирам како Елвиса Преслија и Леонарда Коена, тако и Барија Гиба и Џимија Сомервила. Покојни Војкан Борисављевић ми је по завршеној плочи рекао: „Е, сада да од тебе направим новог Чолу!“ Одбио сам, међутим, каријеру певача, као и глуму пре тога. Уосталом, Чола и четрдесет година касније пева, нема потребе за новим.
Које класичне композиције и композитороре волите?
Барокна музика уноси у моју душу ред и склад којима тежим, највише немачка (Бах и Хендл) и енглеска (која је такође немачка – Телеман и опет Хендл), мање италијанска, а понајмање француска. Све што хронолошки следи емотивно ме више ангажује, на неки начин више „троши“ него „пуни“. Импресионизам је последњи стил са којим могу да се ускладим, али се у њега превише не уносим. Што се тиче модерне и 20. века, они у мени не изазивају никакав одјек, а повремено чак нелагоду и одбојност, мада има изузетака. Од домаћих стваралаца, нека дела Ивана Јевтића или Милоша Петровића радо слушам, а од страних ми прија филмска музика Мориконеа, Бадаламантија, Гласа, Најмана и Вилијемса.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
