Трагајући за неоткривеним идејама у музици
Владимир Глигорић, пијаниста
Почетком јуна, у Великој дворани Коларчеве задужбине, одржана је концертна промоција новог компакт диска клавирске музике Василија Мокрањца, који је објављен у издању немачке издавачке куће Це-Пе-О (CPO). На њему се налазе снимци одабраних дела овог композитора у извођењу пијанисте Владимира Глигорића.
Многи домаћи и инострани извођачи, који су имали прилику да се сусретну са опусом Василија Мокрањца, кажу да је то један од најзначајнијих српских стваралаца литературе за клавир. Шта је то што Вас је определило да се његова дела нађу и на Вашем репертоару?
Управо то што сте поменули, значај стваралаштва Василија Мокрањца за клавир, снага његове музике, али и дужност да изводим музику наших стваралаца. Кренуо сам с једним од најзначајнијих. Додао бих да бих волео да је више иностраних извођача који на репертоару имају музику Василија Мокрањца.
Kако је на Мокрањчеву музику реаговала публика Коларца?
Мислим да је концерт у целини био добар, уметнички набојит, неоптерећујући у трајању, рекао бих да су људи отишли са концерта задовољни. Уосталом, радило се о промоцији диска са музиком Василија Мокрањца тако да су дошли они који поштују његово стваралаштво.
Поред дела Василија Мокрањца на концерту сте свирали и композиције Јосипа Славенског, Фредерика Шопена и Александра Скрјабина. Зашто баш ових композитора?
Зато што су ти композитори утицали на класко стваралаштво Василија Мокрањца, наравно не само они. Узмите „Сонату Романтику“ од Мокрањца и упоредите је са „Другом сонатом“ Шопена, или „Првом сонатом“ Шумана. Има доста и од Шумана код Мокрањца, чак више него Шопена. Можда сам погрешио, требало је и Шумана да додам на програм. „Вода звира“ од Славенског уписана је у уводу „Интима“. Зар последња стваралачка фаза Мокрањца по колориту, хармонском језику, просто самом звуку није блиска Скрјабиновој музици?
Када сте се први пут сусрели са музиком Василија Мокрањца?
За Василија Мокрањца сам чуо током најранијег школовања. Са његовом музиком сам се срео доста касније. Могу рећи да ми је пажњу на „Интиме“ скренуо Властимир Трајковић, професор композиције са којим сам тад нешто сарађивао, рекавши да је то дело „изузетне лепоте, али тако запостављено од стране пијаниста“. Касније сам проширио репертоар другим делима Василија Мокрањца. Данас су ми најдражи и најближи „Одјеци“ из његовог опуса.
Компакт диск је објавила немачка издавачка кућа Це-Пе-О (CPO). Како је дошло до ове сарадње?
Врло лако. Це-Пе-О је пре неколико година издао компакт диск са камерном музиком Василија Мокрањца. Ја сам тада планирао да снимим диск са клавирском музиком истог композитора. Видевши да су заинтересовани за његов опус, послао сам им понуду коју су они моментално прихватили. И заиста све је прошло невероватно лако. Снимао сам у студију Југозападног радија у Баден-Бадену, велики студио, концертна сала/студио са местима за публику, иначе тај студио је познат, снимају стално, многа позната имена. Снимање смо обавили у три дана у фебруару 2017. Монтажа се чекала скоро десет месеци, тек смо монтирали у децембру 2017. г. Диск је изашао крајем децембра 2020., (pre order), односно 1. јануара 2021.
У којој мери је снимање другачије од концертног извођења?
У великој мери. На концерту не бринете ако се догоди некакав лапсус, идете за изразом, темпераментом. На снимању стално мислите да се не догоди лапсус, зато што то углавном значи прекидање снимања, а нико то не воли, поготово извођач, јер се прекида мисао. Ту је такође и фактор времена, замор после више сати снимања. Снимали смо три дана осам сати са једном паузом. Другог дана смо прекинули снимање, јер се инструмент раштимовао, а штимер није више био доступан. Цео диск је тако снимљен за два и по дана.
Какав је Ваш утисак у вези са интересовањем домаће публике да овај ЦД купи?
Мислим да нашу публику ова музика мало занима. Не верујем да је већа заинтересованост у иностранству, али потребно је да ова музика буде доступна ван Србије, за оне које би могла да занима, а није била доступна до сад. Не постоје чак ни ноте за ова дела у продаји. Да ли та музика онда постоји? Уосталом, ја нисам желео да издам диск за домаћу издавачку кућу. Због тога, и због наше изолације која и даље траје на неки начин, овај диск није могуће купити у Београду што је апсурдно. Ипак, постоји могућност да се чује на разним сајтовима за стриминг, на готово свим заправо, а диск може да се поручи онлајн.
Често се у иностранству говори о „егзотичности“ српске музике. У чему је, по Вашем мишљењу, та „егзотичност“?
Хармонски језик, мислим пре свега. Хармонске везе, акордска прогресија што би рекли у Америци. Мислим да је то део нашег фолклора. Ритмови који су необични, тога је било и код Бартока и Стравинског, акценти, полиритмија. Међутим, има доста наше музике која није егзотична, која је у складу са западном традицијом.
Да ли афирмација српске музике у свету треба да се своди на појединачне иницијативе извођача који су позвани да свирају у иностранству или би то требало да буде државни пројекат?
Мислим да наши извођачи нису позивани често у иностранство. Пројекти афирмације српске уметничке музике морају бити и индивидуални, али и подржани од државног апарата. Такође, тај програм мора бити врхунски осмишљен и приказан. Не знам да ли ми за то имамо снаге. Код нас, а и у региону питање професионализма је на готово свим нивоима врло упитно поредећи са светским појмовима о професионализму.
Каква је тренутна улога медија у афирмацији српске музике? Каква су Ваша искуства, конкретно и на примеру промоције овог ЦД-а?
Улога медија је умерена, као и свугде у свету. РТС у својим програмима на радију и телевизији још увек одваја доста места за програме са класичном и новом уметничком музиком. Поједини штампани медији објаве понекад нешто о неком догађају. Политика редовно, има и других. Што се тиче промоције диска, пар штампаних медија је најавило концерт, или писало осврт на концерт. То је сасвим довољна пажња за један догађај овог типа. Ипак, недостаје радио класичне музике, телевизијски програм са класичном музиком, делимично РТС 3 то покрива, али и разни други елементи који чине основу музичког бизниса као што су сале, инстурменти, публика, продаја карата, менаџери, критичари, просто не могу ни да замислим да тако нешто постоји код нас колико смо далеко од тога.
Где компакт диск може да се купи у Србији?
Нажалост нигде, осим да се наручи онлајн. Немачки издавач тог диска има дистрибутивну мрежу широм света, али у Србији није наишао на интересовање када је понудио сарадњу.
Препознати сте као извођач који на репертоару негује дела домаћи стваралаца. Колики је за вас изазов сама сарадња са савременим композиторима?
Зависи од композитора. Са Властимиром Трајковићем то су биле уметничке сеансе. Са другим композиторима мање. Углавном су инструкције уписане у нотама и композитори на томе инсистирају. Ипак, потребно је да заједно радимо на утиску, на звуку, на балансу звука, некад се претера, или га је мање него што је замишљено, или је начин свирања другачији од оног како је композитор замислио, некад је наравно све добро. Сећам се да ми је једном Исидора Жебељан похвалила снимак њеног „Il Circo“, али је рекла да сви акценти морају бити драстични. Моји су били фини, умерени. Нажалост, та инструкција од композиторке, која суштински мења идентитет композиције, дошла је након што је диск са њеном композицијом већ био издат.
Да ли постоје дела која су Вама лично посвећена?
Од скоро постоје. Станко Симић ми је посветио своју композицију „Пет медитација за клавир“. Светлана Максимовић је написала једну лепу кратку композицију медитативног карактера и рекла је да ју је написала за мене. За сада још увек незванично.
Постоје бројна дела домаће клавирске литературе која нису изведена. Како анимирати пијанисте да их врате на концертну сцену, сниме?
То долази из школе, од малих ногу се обраћа пажња на домаће стваралаштво. Ако то не постоји, ако се све што је наше тумачи као мање вредно, ако се трпа у некакав гето, онда смо у великом проблему. Знате, средина обликује личност. Не знам како анимирати пијанисте. Ја у себи имам довољно ентузијазма, а готово никакву, или никакву материјалну корист. Ако немате љубав у себи, све је узалудно. Не мислим романтичну љубав, мислим да морате волети оно што радите, шта год то било. Онда постижете резултате.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
