Како сам упознала Стравинског?
Ксенија Комљеновић, перкусионисткиња
Недавно је на званичном Јутјутб каналу перкусионисткиње Ксеније Комљеновић промовисан нови видео „Дуа Весна“, у чијем извођењу су пратиоци били у прилици да чују чувени балет Игора Стравинског - „Посвећење пролећа“. Специфичност ове музике јесте звук маримбе и клавира, инструмената за које је Ксенија Комљеновић урадила аранжман.
Који је био повод да се спот емитује баш 17. јуна?
Повод за то је била чињеница да је тај дан рођендан композитора Игора Стравинског, чију музику и свирамо. Тачније, тиме смо желели да обележимо 140 година од рођења овог ствараоца. Моја дивна дуо-партнерка Лијана Паилодзе Херон, која је пореклом из Грузије и ја смо желеле да тај дан обележимо на посебан начин.
Своју видео продукцију је добила музика са ЦД-а?
Тако је. Нас две смо још прошле године одлучиле да ћемо да снимимо цд и да ћемо истовремено да снимимо и видео, тако да смо имале велики изазов док смо то радиле. Зашто? Када се музика снима у студију то је процес који траје данима, извођачи су у врло удобној одећи и не морају да пазе на време, како изгледају и где је камера. Дакле, све је усмерено на саму интерпретацију. Потом се приступа снимању спота, где се свира на плејбек, а фокус је усмерен на визуелну димензију. Тада је уметник много опуштенији, јер не мора да мисли како ће звучати само свирање. Међутим, Лијана и ја смо одлучиле да ћемо све то да упакујемо у један дан. Албум смо снимиле током једног дана – и аудио и видео, истовремено, обучене у хаљине од штраса, које су биле део наше прославе дивне музике Стравинског.
Спот траје 35 минута, колико траје и „Посвећење пролећа“. Камера „лети“ заједно са нама.
Колико чланова броји тим који је реализовао овај пројекат?
Наш тим броји само четворо људи: нас две које снимамо, инжењер звука и сниматељ, фантастични Џастин Червони из Мајамија, и наш редитељ Антек Олешик, који је из Пољске, а и сам је перкусиониста. То је било веома значајно, јер је он знао целу партитуру напамет, што је резултирало специфичним начином како је спот снимљен. Слика је константно у покрету. Он је, слободно могу да кажем, направио кореографију целокупног визуелног кретања слике.
Био је то својеврсни маратон снимања. Трајао је девет сати, али је резултат више него сјајан! То је пројекат на који сам много поносна и баш ми је драго да смо успеле.
Где заинтересована публика може погледати спот?
Може се видети на мом Јутјуб каналу „Xendza“. Довољно је само да укуцају „Stravinsky’s The Rite of Spring by Vesna Duo“ и спот ће се појавити.
Сам спот за музику балета „Посвећење пролећа“ је визуелно и посвећење лепоти балетског покрета. Ово дело оригнално је компоновано за симфонијски оркестар, а Ви сте га преаранжирали за маримбу и клавир.
Да, у питању је мој аранжман. Почетку рада на њему претходило је истраживање. Наиме, осећала сам огромну одговорност према једном капиталном делу као што је „Посвећење“. Прочитала сам негде да је један критичар, поводом премијере овог дела, рекао да је оно веома ружно и да жртвује мелодију и хармонију зарад ритма, те је композитору сугерисао да је било боље да је композицију написао за гомилу бубњева, а не за оркестар. Тада сам помислила да дело жели да искусим у целости изражено у звуку перкусија.
Први пут сам учествовала у извођењу „Посвећења“ пре дванаестак година, можда чак и мало више, са Београдском филхармонијом. Свирала сам гонг и мале перкусије као део ансамбла. Тада ми се десило да први пут плачем на сцени док свирам. То је било прво модерније дело које ме је заинтересовало и које ми је побудило неконтролисане емоције – сузе, што је и мене зачудило, јер сам увек на сцени сасвим трезвена. У том тренутку сам, готово себично, пожелела да могу више тих нота да одсвирам.
Мој аранжман је настао из жеље да велики оркестарски звук преточим у звук два инструмента. Моја пијанисткиња има десет прстију и она може да свира десет нота у исто време, а ја имам четири палице и могу да свирам четири ноте истовремено – што захтева озбиљно свођење дела на суштину јер смо далеко мање од оркестра, али без лажне скромности могу да кажем да сам задовољна. Наравно да аранжман на много начина није успео, јер ја не могу да будем боља од Стравинског, али је испунио неку моју дубоку жудњу, а то је да ја руке гурнем дубље у ту музику.
При изради аранжмана сам користила оркестарску партитуру и аранжман дела за четири руке. Иако је верзија за два клавира предивна, мени је сметала чињеница што два свирача који свирају на једном инструменту дају истоветну боју укупном звуку. Само она особа која познаје оркестарску верзију у звуку клавира може да препозна мелодије које доносе различити инструменти. А аранжман који сам ја наменила нашем дуу има ту предност да је писан за инструменте који имају различиту боју.
Колико дуго сте радили на овом аранжману?
Радила сам га три недеље. Волим да кажем да је то ковид-пројекат. Априла 2020. смо нас две биле букиране да свирамо у Карнеги холу као део већег камерног пројекта, али је то отказано због пандемије. Обе смо биле код куће – Лијана у Њујорку, ја у Тексасу. Размишљале смо шта да радимо, а онда је она рекла: „Хајде да урадимо нешто што је врло лудо, сада можемо себи да приуштимо чак и мегаломански пројекат“. Тада сам се замислила и себе питала: „Шта је то што бих волела да урадим пре него што умрем?“ И тада ми је синуло да је то „Посвећење пролећа“!
Аранжман је настао у првим данима ковида, када смо сви били у страху како ће се та ситуација развијати. Дани су ми се чинили врло дуги и ја сам одлучила да их искористим. Седела сам поред клавира и компјутера по цео дан, са ставом „Кад већ не могу да се видим са другим људима, хајде да се мало боље упознам са Стравинским!“ Сада са радошћу могу да кажем да је у питању аранжман који је изазвао велико интересовање међу перкусионистима да га свирају.
Лансирање албума у Њујорку је такође вредно помена.
Јесте. Крајем маја имале смо две дивне прилике да изведемо „Посвећење“, као својевесну претпремијеру. То су били салонски концерти. Имале смо прилике да на Менхетну уђемо у станове двоје великих љубитеља музике. Један концерт нам је био на 68. спрату, у згради поред Централ парка, која је имала невероватан поглед. Ми смо свирале, а мрак је падао и тај моменат је био толико магичан да сам ја, у једном моменту, између ставова, видевши шта се збива, за тренутак застала и била забезекнута том лепотом. Оно што ја волим код концерата такве врсте је то што су намењени мањем броју публике, од педесеторо до седамдесеторо људи. Посебно ми се свиђа што обично пре концерта они имају прилике да се упознају са извођачима и ми са њима. Такође волим када је публика близу мене.
Тада се остварује посебан контакт, који се продужава и после концерта, када потписујемо албуме.
Зашто се ваш дуо зове „Весна дуо“?
На руском језику се Посвећење пролећа каже „Весна священная“ (Вјесна свиашченаја), а између осталог, ја се у последње време веома интензивно интересујем за словенску митологију. Весна је паганска богиња пролећа и поновног рођења, плодности, тако да смо помислиле: „Ово јесмо ми. Ово је наш почетак, ово је наше рођење“.
Како планирате да изгледа промоција вашег компакт диска? Да ли ће се она одвијати само преко друштвених мрежа или ће она имати и концертну форму, као што је то било у Њујорку?
Њујорк је био наша централна локација за промоцију. И даље се фокусирамо на то да пројекат што више промовишемо дигитално и онлајн, зато што је наша публика прилично разуђена. Она је и у Грузији, и у Русији, у Србији, Америци. Међутим, ми већ имамо заказану турнеју за целу наредну годину. Свираћемо по разним универзитетима по Америци. Имале смо и предиван онлајн наступ на конференцији која се зове „Chamber Music America“ у јануару ове године. То је највећа организација која промовише камерну музику у Америци. Ми смо биле изабране међу двадесетак ансамбала да представимо свој пројекат. Добиле смо сјајне критике и одличне понуде за концерте. Такође, ићи ћемо на „Pecussive Arts Society International Convention“ – интернационалну конвенцију ударачких уметности, у Индианаполису, у новембру. Мени је изузетно драго што ћу бити део свега тога и што ћу бити у прилици да музику Стравинског, на нов начин, представим заједници ударача. To je конференција која окупи неколико хиљада перкусиониста, заинтересованих да слушају нова дела, тако да ће то бити сјајна прилика да поделимо музику са њима.
Да ли се перкусионисти одређују као извођачи који свирају све ударачке инструменте или се фокусирају на један?
Ја сам професор удараљки. Снебивам се да кажем да све ударачке инструменте свирам, јер не могу све ни да именујем све инструменте који спадају у породицу удараљки. То је истовремено и срећа за све нас који свирамо удараљке, јер тај број инструмената ове врсте иде у недоглед. Свака култура има своје ударачке инструменте и изузетно је тешко да се то сумира. Што се тиче западноевропске концертне праксе и шта се ту подразумева под удараљкама – све свирам, али маримба је за мене срце тог скупа, то је мој инструмент, који сам пронашла да ми души највише одговара. Ја га чујем као један „земљани“ инструмент. Он је направљен од природног материјала - дрвета. Пре тога сам била клавиристкиња, а маримба је најсроднија клавиру и вероватно је то био разлог што је данас у центру мог емотивног збивања.
У којој мери се данас млади људи интересују да свирају удараљке и која је њихова идеја – да ли себе виде као оркестарске музичаре или је концепт „бити перкусиониста“ другачији? Можемо ли говорити о високо образованим бубњарима, на пример, рок бендова?
Сигурно! Када погледате неке од најпознатијих бубњара у њиховим биографијама пише да су завршили конзерваторијуме. Мислим да је интересовање за удараљке велико, зато што су перкусионисти прилично флексибилни. Иако перкусије, кроз разне културе, припадају једним од најстаријих изражајних инструмената, оне су међу инструментима, најкасније дошле, да тако кажем, на центар бине класичне музике. Оне су се развиле тек у последњих сто година, односно на себе су скренуле пажњу и добиле су интересовање композитора за њихов звук.
Обзиром на то да водим и поткаст о перкусијама, па много људи познајем, данас имате универзитетски образоване перкусионисте који имају мастере и докторате, а свирају, на пример, са хип хоп легендама, као што је једна моја другарица из школе постала део бенда Чајлдиш Гамбина (Childish Gambino). Оно што је дивно је то што се ми не ограничавамо на један музички жанр, јер, између осталог, и немамо довољно музике. За нас нису писали Моцарт и Бах. Зато и правимо транскрипције. Али, мислим да је то разлог што смо отвореног ума. Волимо све што се догађа у популарној музици, односно нисмо ограничени само на класичну музику. Све ово је младим људима веома привлачно.
Предајете и живите у Тексасу, у Америци. Какво је интересовање за удараљке?
У Тексасу су удараљке религија! Тексас има велику културу играња и гледања америчког фудбала, а део сваке универзитетске и средњошколске фудбалске утакмице је марчинг бенд у чијем је центру - драмлајн. Драмлајн демонстрира својеврсни атлетски и пиротехнички приступ инструментима у циљу забављања велике публике.
Стога, популарност удараљки има да захвали чињеници да је неизоставни део изузетно популарног спорта и томе што људи не морају чак ни да имају развијену навику одласка у концертне сале да би искусили удараљке. Удараљке су тамо где су људи – на фудбалском терену.
Имате свој поткаст о удараљкама, који има велики број пратилаца. Како сте дошли на идеју да га направите?
Поткаст је сјајан начин да се проведе време. Ја сам ушла у поткаст који је већ постојао. То је био мој омиљени поткаст за слушање, јер сам ја као перкусионисткиња много учила. Једном недељно би изашао интервју са перкусионистом из другог дела света, који има другачији фокус – да ли је на Бродвеју, да ли је рок бубњар, професор… Приче које се могу чути отварају велики број тема које су у вези са удараљкама. Кад сам упознала оснивача поткаста, а то је Кејси Канџелоси, један од десет најпознатијих перкусиониста у свету, он ми је, после мог интервјуа, рекао: „Знаш шта? Мој отац је слушао овај поткаст и рекао ми ти мораш да позовеш ту Европљанку да прича!“ За мене је то била велика част. Осећала сам се као да улазим у филм, а и био је одличан изговор да једном недељно упознам нову особу и да причам о удараљкама, да будем у току са новим спознајама и да се не затварам у својој чаури или да мислим да све знам. Оно што је предивно је да је поткаст бесплатан. Могу да га слушају људи из целог света без додатих финансијских препрека.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
