Сећањена живот и дела Фрање Штефановића, композитора из Петроварадина
На самом измаку 2019. године појавио се компакт-диск с музиком шире не много познатог, а у многоме и заборављеног композитора Фрање Штефановића (1879-1924) који је објавило Хрватско културно-просвјетно друштво „Јелачић“ из Петроварадина, на челу са својим председником Петром Пифатом. Штампање овог носача звука представља без сумње поштовања вредан подухват, јер се ради подједнако, о с једне стране петроварадинском, југословенском и хрватском музичком прегаоцу, и с друге, можемо рећи, локалном продуценту и издавачу.
Чињеница је да шира културна јавност, па и многи професионални музичари скоро ништа или сасвим мало знају о учитељу, композитору, наставнику певања, хоровођи и оргуљашу Фрањи Штефановићу. Иако су наше студије музикологије својевремено доста пажње посвећивале композиторима који су деловали у некадашњој Југославији, посебно акцентујући заоставштину словеначких, хрватских и српских аутора, Штефановићев опус је већини оних који се данас на различите начине баве музичком уметношћу остао недовољно познат. Свечаност промоције овог без сумње врло значајног издања, и то не само за поштоваоце петроварадинске културне и уметничке, односно музичке традиције, одржана је 7. децембра у конгресном простору Хотела „Леополд I” на Петроварадинској тврђави која је привукла леп број знатижељних посетилаца искрено заинтересованих за све оне области деловања којима се Штефановић, првенствено као аутор дечје, хорске и сценске музике бавио. Поред тога, и за, по многим истраживањима, творца прве дечје опере код нас и у свету, у којој као извођачи суделују искључиво само деца. Аутора овог написа је остварени издавачки првенац Мешовитог хора „Јелачић“ под диргентким вођством Весне Кесић Крсмановић пријатно и с поштовањем асоцирао на тесну уметничку, колегијалну и пријатељску спону између пијанисте Ђуре Рајковића и свестраног музичара Станислава Препрека, јер су обојица, сваки на свој начин, допринели чувању од потпуног и неправедног заборава свега оног што је њихов старији претходник и узор, Фрањо Штефановић остварио. Препрек, као 21 годину старији учитељ, непосредни сарадник и потоњи редактор његових дела, као и први и дуго година једини Штефановићев биограф. Рајковић, као извођач и музички писац који је оставио и највише објављеног музиколошког штива о обојици композитора, а о Препреку написао и објавио и опсежну и врло садржајну монографију. У том смислу, овај компакт-диск видимо и као омаж свој тројици музичких уметника из Петроварадина, међу којима су најсвежије успомене везане за Ђуру Рајковића кога се многи, па и његови најмлађи савременици сећају као сјајног пијанисте, изузетног клавирског сарадника бројних младих уметника, већине тада веома талентованих и обећавајућих студената, нарочито гудача, с којима је, пратећи их на највећим такмичењима и концертним наступима, освајао високе награде и признања. Као солиста и камерни музичар изванредно се исказивао и у клавирском дуу са својим колегом и другом Ђулом Галом. О њиховом концерту поводом десетогодишњице заједничог рада писано је у новосадским новинама „Дневник”. А кад је реч о домаћој музичкој сцени и омажу знаменитим петроварадинским музичарима, неопходно је споменути и композитора и диригента, једно време и музичког уредника у Радио Новом Саду, на крају каријере и професора на Академији уметности, врсног познаваоца опера и оперског критичара Еугена Гвоздановића, рођеног у Петроварадину, који је писао приказе и о Штефановићевој Шумској краљици. Међу неколицином музичких педагога који су после Другог светског рата с дечјим хоровима изводили Штефановићеве хорске композиције издваја се професорка Михаела Гргинчевић која је поред њих интерпретирала и његове соло песме на приредбама Књижнице и читаонице „Владимир Назор“, а после ње, посебно, наставник музичког васпитања и издавач музичког часописа за децу и омладину „Цврчак“, Тихомир Тапавица. Он је и на концертном подијуму представљао, и у штампаном издању објављивао Штефановићеве дечје композиције, а на његов подстицај, настала је и целовита Препрекова редакција „Шумске краљице”, па и ново извођење ове опере и њено штампање у двоброју поменутог „Цврчка“, 1972. године у Новом Саду. Захваљујући ангажовању Тихомира Тапавице који је анимирао поштоваоце Штефановићевог дела, подигнут је и надгробни споменик поводом 90. годишњице композиторовог рођења. Данас „Шумска краљица” поново живи захваљујући сарадњи Друштва „Јелачић“ и Музичке школе „Исидор Бајић“ и њених ансамбала и вокалних солиста под вођством Ане Ковачић као диригента „Бајићевих славуја” и Сенке Недељковић као вокалног педагога, која припрема младе певаче. Представљају је уз клавирску пратњу, како је и оригинално написана, у Новом Саду и другим местима у Србији, али и на успешним гостовањима у Осијеку и Загребу, задржавајући јој обол до данас и најизвођенијег и најпопуларнијег Штефановићевог остварења.
Свечаност посвећена Фрањи Штефановићу, односно промоцији компакт-диска с његовим хорским композицијама прилика је и за иницирање озбиљнијег проучавања разноврсне делатности овог културног посленика и компетентно, стручно вредновање његовог композиторског опуса. Такође и за предлагање организовања научног скупа на ком би се осветлио контекст његовог рада, приказале све активности, говорило о извођењу и рецепцији његових дела, изнеле рефлексије оних које његово стваралаштво инспирише у педагошком раду, најзад приказао и Штефановићев однос према фолклору.
Томе бисмо додали још неколико опсервација које се највише тичу промовисаног издања. Младост Фрање Штефановића пада у време припремања заједничке државе Јужних Словена, у време тежње „периферних народа“ да се равноправно укључе у токове европске културе, а то је управо и морало утицати на употребу народних напева као елементу и делу композиторовог сопственог музичког говора. Као аутор који пише на раскршћу векова, логично је што је још под утицајем романтизма, да би захваљујући каснијем школовању у Хрватском глазбеном заводу у Загребу, непосредно пред Први светски рат, почео да слободно трага и за сопственим људским и уметничким идентитетом. При том га је, верујемо, сигурно водила и тежња (иако компонује претежно за потребе свог просветитељско – педагошког рада) да се приближи токовима европске културе на почетку 20. века, али и да, ослањањем на народну музику покаже одмах ко је и одакле је. А у то време, у хрватској и српској музици, као и у музици осталих словенских народа, национални правац је био доминантан, па се и тако уклапао у актуелне стилске токове. С друге стране, Штефановићеве композиције су тесно повезане с потребама амбијента у ком је живео. У том смислу треба посматрати и компат-диск његових световних и духовних композиција за глас које интерпретира Хор „Јелачић“ чије је извођачко поље, поред осталих аутора везано и за Штефановићев вокални опус. Стога је и новонастали це-де управо резултат тог опредељења и рада, али и приказ зацртане уметничке праксе у којој би оживљавање музике знаменитог Петроварадинца могло постати и превасходна интерпретативна специјалност овог певачког колектива. Зато је и разумљиво што снимљени материјал представља избор из композиторовог хорског стваралаштва, а чињеница да га оживљава петроварадински ансамбл даје му посебан квалитет у домену резумевања самих композиција, њихових ритмичких, метричких и мелодијских карактеристика. Весна Кесић Крсмановић се овим издањем представља као диригенткиња која са својим певачима дубоко и с поштовањем размишља о делима која тумачи, стручно их анализира, те донету интерпретацију краси фино фразирање, прецизна ритмика и темпераментна осећајност за узорно остварене фолклорне боје и духовно богато обојена расположења, приказујући их као искусни тим који се у потпуности разуме и допуњује. Називи одабраних нумера обједињени под заједничким насловом „У коло браћо”, који је и некадашња химна Хрватског певачког друштва „Невен”, најчешће недвосмилсено указују на стваралачку инспирацију Фрање Штефановића, његово својеврсно уметничко путовање које је ауторски изразио у домену световне и сакралне музике. Све записе тонске, краси једноставна, непретенциозна музикалност и певна мелодиозност, и сваки од потоњих 9 снимака ауторових животних и свежих световних композиција представља синтезу уметничких осећања присно доживљених и инвентивно спојених у овим невеликим хорским минијатурама које се могу слушати како самостално, тако и као својеврсни циклус, у коме се нижу различите вокалне слике. Проосећане песме „Прогнаник“, „Море ми је љубав твоја“, „Роса“, „Спомен лист“, „Устај, вило“, „Имам пјесме“, „Коло“, „Вјенац пјесама“ и „Молимо се, Ладо“ показују међусобну повезаност, као и додир с простором у ком су настале, а можемо рећи да су оне и производ правог „друштвеног” човека, којим композитор изражава не само себе него и своје слушаоце, па се и из тог разлога, као и из уметничког и интерпретативног аспекта, овај диск може препоручити за слушање у свакој прилици и намени.
Други део свог првог компакт-диска издања с називом „У славу светог срца” (преузетим од кратке уводне песме) „Јелачић” посвећује сакралној музици, коју је Штефановић такође студирао, дајући јој потом и значајан удео у свом опусу са 5 миса за мушки хор, двогласни хор уз пратњу хармонијума на латинском и хрватском језику, те неколико хармонизација. У његовој црквеној заоставштини најуспелијом се сматра управо петоставачна миса „На глас звона” за мешовити хор, написана у цецилијанском духу и с призвуком народног тона, коју је, како читамо у рукопису Штефановићеве монографије угледне историчарке Иване Андрић Пенаве, и сам композитор често дириговао у Петроварадину, а између два светска рата и Станислав Препрек. Данашњи Хор „Јелачић” је на забележеном снимку пева у редакцији Ђуре Рајковића и уз оргуљску сарадњу Власе Покас Маестрачи, прилагођеној савременој литургијској употреби, усклађеној и с другачијом сензибилношћу и једним новим разумевањем духовности њене универзалне религиозне поруке. Посебну атмосферу даје јој и амбијент Капеле Госпе од мира у Сремским Карловцима у којој су забележена сва Штефановићева остварења одабрана за први носач звука вредних, и музици посвећених чланова, петроврадинског певачког колектива.
