Девето такмичење „Српска соло песма“ у Младеновцу (2019)
„Сељанчица“
У времену барока говорило се да двојицу највећих представника, Баха и Хендла, раздваја по местима где су рођени само један брег (ради се о градовима Ајзенах и Хале). Ипак, иако су рођени исте 1685. године – они се никада нису сусрели.
Слична паралела могла би се извући и између Велике Иванче и Младеновца, које такође раздваја венчачка планина Космај. У Великој Иванчи свет је угледао наш „трубадур у опанцима“ како су називали песника Милорада Петровића, са надимком „Сељанчица“, јер су му пасторалне лирске скице написане у народном духу мирисале на сено, поља и воће: „Ноћ мирише... Чини не чини по месечини...
Јесен стиже дуњо моја...“
Писао је идилично:
„Све док је твог благог ока и усана својих сласт, небо је моје плаво, а живвот вечно млад...“
И доиста, „Сељанчица“ никад није остарио; умро је са 45 година, а готово читав век касније, 12. јула 2013. његова биста постављена је у Градском парку у Младеновцу. А многи од његових стихова својом музикалношћу су компоновани и ушли у народ. Управо у Младеновцу у Музичкој школи ,, Стеван Христић“, где је основао две класе соло певања паралелно 25 година промовишући и снимајући српску уметничку соло песму, Мр Славко Николић је био идејни творац и основач Такмичења Српска соло песма и Такмичења Српска традиционална песма. Као извандедни организатор и визионар директорка Музичке школе Нада Торбица Ђокић је здушно подржала ту идеју јер је то једино такмичење такве врсте у Србији желећи да се не забораве ови прелепи стихови и ноте из XIX и XX века јер је то време давно прохујало. Како је говорила књижевница Нада Маринковић – „са годинама не мењамо се само ми него и наши сензибилитети...“ Никад више неће се родити ни Змај ни Бранко (ни Радичевић, ни Миљковић), ни Десанка (Максимовић) ни „Сељанчица“, са својим романтичарским римама, нити ће ико као Бинички, Христић, Милојевић или Маринковић имати исти сензибилитет да их са тако пуно душе осети и стави у ноте.
„Отргнути од заборава“ – било је њихово гесло.
Обављено је на стотине разговора са колегама да упуте своје ђаке на ове крајње романтичарске изво ре лепоте. У почетку – било је много мање такмичара и из града домаћина који има само једну основну музичку школу. Али „сваки почетак је тежак“ – и доиста је најтеже не само почети него и одржати се и задржати притом и квалитет извођача. Такмичење се ширило не само по броју учесника него и по идејама; из школских клупа проширило се и на академске грађане, а „Српска соло песма“ – ове године одржана у највећем једноцифреном броју – девети пут – добила је млађу сестрицу трогодишњу.
„Српску традиционалну песму“ са чак четрдесетак учесника који су дошли са златним грлима и са кавалима да све нас, који смо публика и сведоци њиховог умећа подсете на наше корене, на песме свадбене, радне, шаљиве, обичајне, на старију и новију сеоску традицију, на праве бисерне ниске са Косова, из Срема, из Шумадије, у којима је, као и у песмама „Сељанчице“ замирисало српско село са својим опојним мирисима, отворила се „На вајату врата“, зачарлијао „Ветар дува са Мораве“, заиграло „Коло на ливади“. Такмичари су дошли из једине музичке школе са женским именом – „Невена Поповић“ (по легендарној пијанисткињи и клавирском педагогу) из оближње Гроцке, али и чак из Субортице одакле су пошли још пре зоре, а устали „у мрак“ да исплету кикице и обуку се у ношње и обују опанке... И домаћини су их дочекали – баш домаћински, још на ходнику – не само доручком него и срдачношћу свих који у школи раде, од „теткица“ и рачуновође до директорке!
Све функционише потпуно беспрекорно: прецизно је испоштована сатница, али и сваки такмичар и председница жирија др Сања Ранковић у завршној беседи рекла је да су они као прави амбасадори на најлепши начин представили своје градове песмом и музиком, али их подсетила и на древну кинеску мудрост да једног дана, док буду јели укусне и слатке плодове свог рада не забораве оне који су воћке посадили, на своје педагоге који су их вредно учили не проводећи само овај викенд са њима (а не са сопственом децом) него и многе сате и дане да би их научили посебној техници дисања, отварању грла и гласа, остављању треме код куће и много чему другом. Нека „дечица“ су се тек „испилила“, тек ушла у другу деценију живота, тек пар месеци суочила се са народном традицијом – а већ је заволела! И што је најлепше – сви су били за све – помно слушали, навијали, тапшали „конкурентима“. Нико није изашао из сале украшене ћилимима, ручно везеним јастуцима, ношњама, за шта су се такође постарали домаћини. И сви су били победници без обзира да ли су добили прву или неку другу награду јер су победили и километре и фудбал и игрице и губљење времена по кафићима зарад праве добре домаће музике. Већина је добила преко 95 поена, а било је неколико који су освојили „чисту стотку“: Милена Петровић и Сандра Стојићевић (из Смедерева), Дора Мако (из Суботице), Вера Столић и Мушка певачка група (из Краљева).
Српска соло песма
Као у бајкама где је најмлађи брат бољи од старијих, и трогодишња „Српска традиционална песма“ показала се хомогенија од деветогодишње „Српске соло песме“. Оно што је постало одлика свих такмичења, чак и међународних ван Србије – нико никог не слуша – сви притом не желе да сазнају како неко пева чак и из њихове етапе, а о некој будућој и да не говорим! А много тога могло би се научити слушајући друге, но ту врсту слуха смо изгледа сасвим изгубили не само на соло певању него и у свему осталом. Оно што рекламирају фризерски и салони лепоте – постало је најважније; професори и клавирски сарадници „боре се“ – да их доведу до Младеновца, да их „упевају“, а они – мисле да се не саплету у својим дугим „балским“ хаљинама и са високим штиклама на које су се попели после фармерки и патика. И како онда у тим чипкама и воалима да остану у сали и слушају друге? Морају да пожуре да се пресвуку, да не назебу, јер је глас –„најосетљивија биљка“ и танана стабљика лако се преломи...
Од најранијег до најстаријег узраста, од основне музичке школе до мастер студија пропозиције налажу да у сваком програму буде бар једна српска соло песма, и то је (углавном) испоштовано. Разуме се, „што ближе крају – све БОЉЕ (а не мање) знају“ и студенти основних и мастер студија донели су праве бисере – али у публици није било готово никога. Отпевавши своје – повлачили су се у своје (униформне) фармерке и патике и враћали у своје градове, уверени да су певали најбоље на свету, јер друге нису ни чули. А они и јесу заправо певали најбоље до чега су у том тренутку стигли – без обзира на трему, температуру, дуг пут (а увек је доиста „још много миља до циља...“) и увек треба и даље радити на себи имати „циљеве као покретне мете“ и померати их чим се једни освоје...
Певали су, на пример прави бисер Чика Јове Змаја из збирке „Ђулићи“ – „Ала је леп овај свет“ у музичком руху Јосифа Маринковића и учесници четврте и учесница шесте категорије; сви су добили преко 90 бодова и прве награде; али ниједна кандидаткиња није запрево стигла до оне усхићене задивљености која подједнако избија и из текста и из музике; уосталом, до једноставности је у свему па и у музици најтеже и стићи! На том путу знатно могу да им помогну педагози а и клавирски сарадници, уз сопствени дар, вредноћу и посвећеност које треба да су звезде водиље. Били смо сведоци да нису не само слушали друге, него чак ни саме себе, не друге такмичаре него и корепетиторе који су често били речитији за клавиром од певача (такав је случај са Владимиром Глигорићем, који је био и читав оркестар и дискретна и подржавајућа инструментална боја сваком студенту са Факултета музичке уметности у Београду)! Разуме се, није нимало лако певачима; они певају на разним језицима (па би требало и да их знају), а некад ни сопствени им није дикцијски јасан; и што је још горе, никад не знају да ли ће имати глас следећег јутра када се пробуде! Живе без сладоледа и шприцера, опасан је чак и ветар и пливање, и разгивор и скијање, оне ситне мале радости које људи других занимања без размишљања себи могу да приуште... Па чак и кад све то испоштују, нађу преводиоца и за француски и за немачки, једноставно – не осване „њихов дан“, нажуљила их је ципела или заболео зуб... а публика, жири, колеге, критичари – неумољиви су... Ретко су спремни да награде, да похвале; брзо заборављају како им је било кад су се и сами „пресвлачили“ у Тоске и у Кармен или ако то нису и не размишљају колико је тешко отргнути се од себе саме и бити неко други изложен суду јавности, често неправедном, злонамерном и неуком...
Ко ће зауставити (као Христос) да се баци камен на „грешницу“? И ко ће, уопште, дефинисати њихове грехе? Како је мудро говорио наш велики диригент Живојин Здравковић – „често нас критикују они који много мање знају од нас!“
То се никако не односи на младеновачки жири, председнице су биле зналци и посвећенице у свом послу – Валентина Ташкова, незаборавни девојчурак у једној од најтежих и најзахтевнијих Моцартових рола из „Тако чине све“ (Cosi fan tutte) и dr Виолета Панчетовић Радаковић која је управо знала да уђе у суштину једноставности лика Станке из прве изведене српске опере „На уранку“ Станислава Биничког. Са сто поена наградили су Ружицу Милетић (из прве категорије), Ану Гвозденовић (из треће), Мину Николић (из четврте) и Сару Ристић (из шесте) проричући им блиставу певачку каријеру.
Али никад се не зна!
Чак и ако се ти све бројнији из године у годину лепи гласови отисну у неке друге воде, ако постану правници (као Марија Поповић) или флаутисти (као Зора Грбовић) или пијанисти (као Ненад Пауновић) – лепо би било да се врате у Младеновац, у школу где су стицали знања и чак и ако их животне стазе одведу на неке сасвим друге путеве, далеко и од Србије, да никад не забораве мали град Младеновац у коме су се такмичили где су дочекани срдачко и са добродошлицом, где су их загрлили када су им предавали дипломе. Ја верујем да неће! Јер ни прве учитељице, ни први пољупци, па ни прве награде – не заборављају се.
