51. Бемус 2019. године
Свечано отварање
Уметнички директор Бемуса, Бојан Суђић, и речима је поздравио наш најзначајнији музички фестивал, најављујући Јована Колунџију, који је био учесник Другог Бемуса пре педесет годинаи који га је после пар тактова одсвираних на свом дивном Гварнери инструменту отворио речима да никад није свирао краће ни на једном концерту.
Маестро Бојан Суђић интелигентно је одабрао ефектне оркестарске нумере за програм свечаног првог концерта (Шостаковича, Корсакова, Глинке, Равела), а звезда вечери Анђела Георгију, прелепог и гласа и стаса показала је да се може „пресвући“ и у Кармен и у Адријану Лекуврер и у Мими и у Ћо-Ћо-Сан, и у Јулију и у Вали и у Хану, што је својеврсни „ход по жици“, при мењању фахова, али је успешно и шармантно улазила у ове опречне ликове бојећи их јако лешпим pianima – што је одлика доиста великих певача. Њој се на сцени придружио изразито емотивни лирски тенор Чарлс Кастроново и не штедећи осећања убедио нас да је сјајан и као Мауриције и као Дон Хозе и као Родолфо и као Рикардо и као Ромео и као Федерико и као Данило. Дивни одломци из најлепших опера (и оперете) романтизма – Чилеа, Бизеа, Вердија, Пучинија, Гуноа, Каталинија и Лехара – потврдили су одушевљеној београдској публици да љубав према музичко-сценским делима неће усахнути ни у будућим временима.
Душко Гојковић и Стјепко Гут
Двојица наших великана, светски признатих џез трубача, Душко Гојковић и Стјепко Гут, који су уметничке каријере започели у џез-оркестру Радио-телевизије Београд давних седамдесетих година прошлог века, поново су наступили са овим ансамблом, који се сада зове Биг Бенд РТС, а који је и даље одржао висок извођачки ниво.
Душко Гојковић је једини наш џез-музичар који је ушао у све енциклопедије и кога називају „ходајућа енциклопедија џеза“ и „Mister Jazz“. Ових дана прославиће 88. рођендан. Његов 19 година млађи колега, Стјепко Гут, трубач, композитор, аранжер, диригент и музички педагог, коме су с правом дали надимак „српски Луј Армстронг“ показао је и овом приликом младалачки темперамент, огромну енергију, полет и страст. Свирали су музички експресивно, свеже, чисто, искрено, топло. Одличне музичаре Биг Бенда РТС предводио је Драгослав Фреди Станисављевић, на начин кршења свих правила дириговања (како је нас на Музичкој академији учио професор Душан Сковран – ударајући такт ногом, показујући дланове, тапшући и играјући), али су чланови оркестра и солистички и колективно досезали сјајне и високе уметничке домете.
Љубиша Јовановић и Камерата Сербика
Наш најпознатији флаутиста Љубиша Јовановић, који је одржао преко 1.500 концерата у 37 земаља и одржао више од 200 мајсторских радионица, прославио је 40 година уметничког рада концертом у Коларчевој задужбини, на Бемусу. Својим плодоносним радом он на најбољи начин потврђује Бахово гесло – „човек за своју уметност никад не сме да буде уморан“ – и четири деценије богатог извођачког и педагошког рада потврђене су и овом приликом. Позвао је у госте уметнике са којима је успоставио дугогодишњу сарадњу – диригента и виолинисту Игора Групмана и одличне кинеске флаутисте Гуолианга Хана и Јубина Кима, али и своје колеге, сараднике, бивше и садашње студенте – њих 73 из разних крајева света: четворо из Кине, а остали су дошли из Швајцарске, Француске, Словеније и многих српских градова који су нас подсетили на Бајагину песму „Моји су другови бисери расути по целом свету...“
Стваралаштво величанственог Јохана Себастијана Баха, који и јесте алфа и омега музичке уметности уопште – а и овог концерта – ишло је од најчистије манифестације његовог полифоног стила исказане кроз његов Четврти Бранденбуршки концерт за виолину, две флауте, гудаче и континуо који је својом дубоком озбиљношћу и техничким захватима прелазио оквире стереотипних партитура (настао је као и осталих пет по наруџбини маркгрофа Кристијана Лудвига од Бранденбурга, ујака пруског краља Фридриха Вилхелма I, кога је Бах сусрео у Карлсбаду - Карловим Варима 1720. године). У посвети геније барока понизно је молио наручиоца да „не суди преоштро о њиховој несавршености“. а ми смо се уверили у супротно у мелодијску лепоту и елеганцију лаганог става и изразито виртуозну виолинску деоницу (ради чега су га неки називали Баховим четвртим концертом за виолину). У завршном ставу појављује се чак петогласна фуга са интермедијима троје солиста.
У аранжману композиторке Ингеборг Бугариновић, а у извођењу монументалног ансамбла од шездесетак флаутиста чули смо и Први контрапункт из грандиозног ремекдела „Уметност фуге“ које је настало као резиме читавог његовог стваралаштва у последњој години композиторовог живота, када је после две неуспеле операциоје остао слеп и ноту по ноту диктирао ову праву енциклопедију барокног вишегласја свом ученику Алтниколу, 15 фуга и четири канона заснованих на једноставној, прегнантној теми у де-молу (тоналитету и иначе тестзаментних дела, Моцартовог Реквијема и Бетовенове Девете симфоније).
Тhe Queen’s six
Шесторица изванредних вокалних уметника различитих гласовних особености (Краљичина шесторка) оживели су (у првом делу програма) дух древних времена ренесансе и раног барока са делима Вилијама Берда, Томаса Морлија, Хенрија VIII, Хенрија Персла... И композитори и извођачи оплеменили су дела новим мелодијским изразом, разбијајући конвенционалност полифоних модела духовитим обртима у којима се осећају световнији упливи. Оживели су нам дух Елизабетанске Енглеске (чије име и користе у свом називу, јер су основани 2008. на 450-годишњицу њеног крунисања).
У другом делу, изводећи традиционалне енглеске песме – одбацили су партитуре и са много шарма, духа и полета – динамично и пластично а прецизно до савршенства, са упечатљивим динамичким сенчењима, убрзањима, вокализама, готово инструменталним ефектима прескачући векове досезали су до музике Пола Макартнија, Мајкла Џексона, Стиви Вондера...
Ванеса Меј
Некадашње „чудо од детета“ Ванеса Меј је пре тринаесте године снимила виолинске концерте Бетовена и Чајковског што ју је уврстило у Гинисову књигу рекорда. Продала је преко десет милиона албума, који се прате у око сто земаља света, освојила четрдесетак међународних награда, обишла планету неколико пута. На Зимским олимпијским играма у Сочију 2014, представила се и као скијашица.
На београдском концерту (у до последњег места испуњеног у Сава центру) представила се спектакуларним концертом са бучним озвучењем и разноликим светлосним ефектима у сребрној хаљини као „Снежна краљица“ – мада њено музицирање није било нимало бајковито! Чак и када су се само иницијално појавили тактови Прокофјева („Капулети и Монтеки“ из „балета „Ромео и Јулија“) и ремекдело Баховог стваралаштва („Хроматска фантазија и фуга у де-молу) – она је на њих надовезивала нешто своје, прегласно и пребрзо, миљама и вековима удаљено од музике ових великана.
Ванеса Меј продала је све улазнице за свој концерт (карте су се кретале од 1.500 до 3.500 динара); на отварању фестивала (по истој цени) то није пошло за руком Анђели Георгију и концерт је премештен у Задужбину Илије Милосављевића Коларца.
Концерт младих уметника
У оквиру „Концерта младих уметника“ у Скупштини града чули смо двоје одличних уметника, виолинисткињу Милицу Зулус и виолончелисту Вука Оваскаинена. Милица је ћерка наше прослављене пијанисткиње Наташе Вељковић и као и она својевремено освојила је са ове две деценије живота за собом бројне престижне награде. Чули смо почетни лагани став Бахове Прве сонате у ге-молу који тече у експонирању преломљених акорада (штета је што нисмо чули и преостала три за соло виолину у којима је аутор дао четворогласну фугу, отмену сицилијанску игру и низ техничких проблема – двохвата и сложених акорада у завршном Prestu. Пролећни дах Бетовенове Сонате у Еф-дуру опус 24 у складу са својим „пролећним годинама“ Милица је интерпретирала са заводљивом љупкошћу, ведро и поетично. Суптилне дијалоге (посебно у лаганом ставу) успоставила је са изузетним пијанистом Укијем Оваскаиненом који јој је знатно помогао да кроз читаво дело, кроз штимунг народне игре (у Скерцу) задржи дух оптимизма, свежине и полета и елизијанске лирике. Милица је представила и Исаијеву Сонату у е-молу опус 27 „Фриц Крајслер“, композитора који се прославио управо са шест соната за соло виолину чиме је обновио жанр који је некада неговао Бах. И ова (као и осталих пет соната) обилује техничким проблемима, вишехватима и претешким виртуозним бравурама чиме је млада уметница потврдила и сопствени бујни темперамент.
Виолончелиста Вук Оваскаинен, чији су родитељи пијанисти, завршава Математичку гимназију и већ је студент друге године на београдском Факултету музичке уметности. Интерпретирао је финални, трећи став из Кодаљеве Сонате за виолончело соло који је препун бравурозних техничких захтева, а које је он сјајно савладао, поигравајући се брзим скоковима, пицикатима, ритмичким и агогијским променама, полифоним преплетима, мењањима регистара, извођењима читавих серија савршено чистих флажолета, двохвата и глисанда.
Камерни оркестар Словеначке филхармоније
Основан 1993, Камерни оркестар Словеначке филхармоније наступа без диригента, бирајући најугледније светске солисте. На почетку свог концерта у Београду интерпретирали су троставачну Сонатину за гудаче из 1956. истакнутог словеначког композитора Уроша Крека, у којој се осећају утицаји неокласичног узора Сергеја Прокофјева, како у прегледној формалној структури, тако и у мелодијској комуникативности са слушаоцима.
Солисткиња на њиховом концерту била је британска виолончелисткиња Натали Клајн, којој је часопис „The Times“ дао епитете „очаравајућа“ и „врло емотивна“ што је (донекле) показала и на београдском концерту, свирајући први (од два) Хајднова концерта за виолончело у Це-дуру, тоналитету за који је Вагнер тврдио да је „ведар као јулски дан“, што је британска уметница својом интерпретацијом и потврдила, свирајући га са племенитом једноставношћу, ведрином и полетом, са којима је дело и написано. Мада су у оркестру изостављене две обое и две хорне, то се није много осетило с обзиром да је оркестар одлично увежбан, а солисткиња је (нестрпљива да што пре наступи) свирала и оркестарске експозиције (сва три става написана су у сонатном облику). Хајдн га је посветио свом дугогодишњем пријатељу Јозефу Вајглу, који је био први виолончелиста у оркестру принца Николауса Естерхазија. Дело је стекло велику популарност; својим бриљантним фигурацијама које бујно доминирају у финалу; изводили су га сви велики челисти света, од Жаклин ди Пре, преко Мстислава Ростроповича до Јо Јо Ма, а често се изводи са каденцама које је написао Бенџамин Бритн.
На крају концерта музичари из Словеније одсвирали су Серенаду за гудаче опус 48, једно од најпопуларнијих дела Петра Чајковског, у споју романтичарске присности, елеганције и свежине руских фолклорних мотива (други став – Валцер – је на премијери октобра 1881. године био поновљен на бис). Композитор је писао Надежди фон Мек:
„... Серенада је преплављена топлим осећањима и ја се надам да има и уметничке вредности...“
Дело је доживљавао врло емотивно; свом издавачу Јиргинсону је написао:
„Толико сам заљубљен у ово дело да не могу да дочекам његово извођење!“
Ту „заљубљеност“ и „преплављеност топлим осећањима“ ипак нисам осетила у крајње коректној интерпретацији Камерног оркестра Словеначке филхармоније.
Дмитриј Синковски и La Voce instrumentale
Оно што нисам осетила на концерту словеначких уметника – „заљубљеност“ и „преплављеност топлим осећањима“ – било је у изобиљу на концерту руског уметника Дмитрија Синковског и камерног ансамбла La Voce instrumentale (Инструментални глас)! У првом делу програма интерпретирали су најпознатија „Годишња доба“ у музичкој историји Антонија Вивалдија. Ауторство четири сонета који су инспирисали композитора за овај јединствени циклус из 1723. године такође се њему приписују. Синковски је комплетно у служби музике, има жар извођаштва, а све изводи са крајњом лакоћом, кречући се по сцени (као Роби Лакатош и Гордан Николић). Успоставља притом небеска piana, вихорна Allegra и Presta у оквирним ставовима, лирске кантилене у лаганим. Чуле су се и песме птица и жубор потока и удари гртома (у почетном ставу „Пролећа“), кукавице и грлице (у „Лету“, чији је завршни Prestо изведен на бис), песма и игра пијаног сељака (у „Јесени“), ледено подрхтавање при ужасном ветру (у „Зими“). „Годишња доба“ пбјављена су око 1725 у збирци „Il Cimento dell’ Armonia e dell’ Inentione“ (Искушење хармоније и маштовитости). Управо тако – у складу хармоније и готово чаролије која је на моменте подсећала на импровизацију – толико је у њој било личног шарма и индивидуалности – расуле су се у „новом читању“ свима знане ноте ових партитура – крајње допадљиво, укусно, иновативно. Своје одушевљедње за дело Синковски је сјајно пренео и на публику.
У другом делу Марија Кристинска и Ерозин Графенауер извели су Вивалдијев Концерт за виолу д’аморе и лауту, а у кантати „Cessate, omai cessate“ (Престани, сада престани) упознали смо Дмитрија Синковског и као изванредног контратенора са обимним регистром, хитрим јубилусним нотама, блиставим висинама, који саосећа и са разумевањем преноси текст. По завршетку захтевних арија узимао је виолину и давао исто тако музикалне и доживљене инструменталне реплике, пуним срцем, не штедећи емоције.
Сигурна сам да ће публика запамтити овај концерт као један од најупечатљивијих на Бемусу!
Ниу Ниу
Jедини клавирски реситал на овогодишњем Бемусу приредио је 22-годишњи кинески уметник Ниу Ниу опчињавајући публику фасцинантном техником и великом музикалношћу, држећи јој све време пажњу изванредним лагама pianо одсека. Свира потпуно зрело, промишљерно, са великом концентрацијом, беспрекорно.
Имао је чудно конципиран и прилично испремештан програм са делима романтичара и то не оним најпознатијим и најчешће извођеним, него онима која се ређе чују и на концертним подијумима. Као својеврсни лајтмотив провукла се музика највећег песника клавира, Фредерика Шопена (коју је свирао и „на бис“ уз Листову „La Campanellu“ и „Жуту реку“ Ланг Ланга). И поред задивљујуће технике његови пасажи у прозрачни, а трилери као од пене, не свира грубо чак ни у гроздовима октава. Уз својеврсну Шопенову „лабудову песму“ – једину његову „Баркаролу“ у Фис-дуру опус 60, чули смо и Трећи Скерцо у цис-молу опус 39 (Шуман је с правом забележио:: „Какве боје преостају за озбиљност када се шала заодева у тако тамно рухо?“) и три емпромптија. Слушали смо и три Шубертова емпромптија, Листов Валцер капричо „Бечке вечери“ и једино дело генија класике, Лудвига ван Бетовена, које поетично антиципира романтизам – Сонату у цис-молу опус 27 број 2 коју је композитор посветио својој ученици Ђулијети Гвићарди у коју је био заљубљен. Првобитно је била названа „Сеница“, а касније јој је песник Релштаб дао назив „Месечина“ по флуидној атмосфери почетног става у коју је Ниу Ниу уронио без имало патетике, озарено и са неопходном једноставношћу.
„Коштана“ и „Сабор у пет слика“
Истог дана у исто време догађала су се два програма на Бемусу (16. октобра) а наредна два дана били су „нерадни“ јер се није догађало ништа. Било је предвиђено да концерт изворне музике буде 17, али је то без икаквог обавештења померено.
Ја сам се определила за оперу – и грдно се разочарала јер нисам видела нејаснију „Коштану“, двојну особу – малолетну Циганчицу из српске провинције с краја XIX века – она за тако нешто вероватно није ни чула! Ову Коштану играле су две, и обе су у свом фаху одличне: млада Евгенија Јеремић је отпевала своје арије базиране на народној традицији, а онда се повлачила у дно позорнице, седела и гледала заводљиву и чаролику игру Олге Олћан! Толико је била статична да је по непокретности више подсећала на (певачки одличне) старе Хаџи-Тому (Драгољуба Бајића) и Миткета (Миодрага Д. Јовановића). Нигде оног „супротности се привлаче“, старо и младо, игра и чемер „црног дерта“, жала за младошћу што мине...
Редитељ Југ Радивојевић осмелио се да мења Бору Станковића, тог јединственог барда наше поетске прозе, чије месечине подрхтавају од јужњачких страсти, па и од Петра Коњовића, који се свим силама свог северњачког темперамента трудио да ухвати те врањанске дамаре и добрим делом и успевао у томе, стављајући у ноте песму и игру, жудњу и жал безпреболну. Диригенткиња енормног талента и велике изражајности – Ана-Зорана Брајовић ухватила је те ритмове чежње и знала да их пренесе и инструменталистима и певачима. Једино је Југ Радивојевић био мимо тога, уз „некод другог филма“, далеко од „Коштане“!
Хор РТС и Хор ХРТ
И најзад, после два дана паузе (заправо три, и 14. октобра био је слободан дан) – велико свечано финално вече београдског фестивала! Диригент Бојан Суђић водио је два професионална хора, Радио-телевизије Србије и Хрватске радиотелевизије кроз ремек дело православне музике – „Свеноћно бденије“ Сергеја Рахмањинова! Већ је у више наврата наш маестро показао изузетну моћ у вођењу великих ансамбала па је то и овог пута био случај, мада духовна музика не вапи за монументалношћу, него за мирном контемплацијом која испуњава ноћ бдења пре Христовог васкресења. Било је доиста дивних тренутака у овом мору тонске лепоте које је маестро Суђић извајао својим сугестивним гестом преферирајући кроз петнаест ставова ове изванредне партитуре драматски речите химничне „Хвалите имја Господње“, „Благословен јеси“ и „Васкресеније Христово“ у другом делу вечери. Удовољавајући публици (која бескрајно воли паузе, нека ради њих и долази на концерте) а и певачима – да се одморе (а шта је са Бахом који је пешачио на десетине километара да би слушао Буксдехудеа како музицира на оргуљама, који је говорио да „човек за своју уметност никада не сме да буде уморан“, који је чак и када је изгубио вид свом ученику Алтниколу диктирао последње странице „Уметности фуге“) – а ми се уморимо после пола сата и разбијамо речитост целине која иде у једном огромном градационом и емотивном луку, од атмосфере етеричности, тајанствености и молитвености, преко одјека звона, која се готово увек чују у делима Рахмањинова (чак и клавирским) до свечаних ускршњих тропара и акатиста који уводе у чудесну атмосферу Христовог васкресења, спасења света и слављење Божјих дела.
„Свеноћно бденије“ је премијерно извео Московски синодни хор 15. марта 1915. године, а приход са концерта дат је руским војницима који су пострадали у Првом светском рату. И ми смо у више наврата имали прилике да га чујемо у Београду: далеке 1987, такође на Бемусу, два става извео је са диригентом Георги Робевом одличан бугарски Хор „Обретенов“, а две године касније, потпуно незаборавно интегралну верзију представио је најбољи хор на свету, лењинградски Хор „Глинка“ са фасцинантним диригентом Владиславом Чернушенком чије тонске боје небеских piana ми још данас, чини ми се, одзвањају у ушима, пуни прелива и лирике. И Бојан Суђић је, као сасвим млад, четири године после победе на Југословенском такмичењу у Загребу 1993. дириговао са тадашњим члановима Хора Радио-телевизије Београд у овој истој сали, дворани Коларчеве задужбине, „храму музике“, која је отворена 1932. године, показујући велики дар будућег маестра.
На крају, какав би то концерт био да нема бисева (како је говорио пијаниста Артур Рубинштајн) – уметници су нам подарили чак три; прва два била су као у дипломатским преговорима – да би се одала почаст гостима! Непримерено садржају свечаног завршног концерта руски basso profondo Михаил Круглов извео је „12 разбојника“, кога је публика наградила овацијама (и опет не могу да се не сетим сјајног Владимира Милера, такође дубоког баса из Хора „Глинка“, који је као и сваки члан њиховог ансамбла потрпуно изванредан)! Други бис био је најпопуларнија хорска минијатура Јосипа Славенског „Вода звира“ који је такође читавог живота правио компромисе и са родним Међумурјем и са Београдом, где се оженио, а највише је био признат у немачком Донауеншингену! После трећег биса – а била је то најдужа Мокрањчева Пета руковет (сачињена чак од десет нумера) публика је у знак одушевљења почела да урла и звижди (како се некад негодовало на фудбалским утакмицама, када би изгубио тим за који се навијало)!
Имали смо још један Бемус без физиономије, са одличним извођачима који су нам подарили прегрште дивних нота – за сваког по нешто – за сваког који је одвојио време и новце да их не потреоши у кафићима (или се чак одрекао и да испуни тзв. „потрошачку корпу“) да би обасуо душу лепотом, „напунио батерије“, „уживао“ (како су нам увек пре концерта поручивали невидљиви људи са звучника)!
