Прво „браво“ на Бетовеновом фестивалу (2019)
Тек на трећем концерту „Академије за стару музику из Берлина“ чули су се први узвици „браво“ на овогодишњем Бетовеновом фестивалу. Уздржана и музички однегована бонска публика није скривала одушевљење слушајући изванредно, аутентично музицирање берлинских уметника на старим инструментима (флауте и обое доиста су им дрвене), који су на сцену ступили десетак минута раније како би се наштимовали са чембалом. Свирали су стојећи, без диригента, чију је функцију сјајно преузео конвцертмајстор. Чембало је у симфонијама Карла Филипа Емануела Баха задржало функцију континуа. Динамика се кретала (углавном) у светлу мецопијана, али су свирали (у оквирним ставовима) веома брзо, у духу данашњег времена. Велики део гудачког корпуса чине жене (само су двојица виолиниста и један виолиста). У троставачним симфонијама Баховог сина, који је у своје време био више слављен од оца – чули смо филигрански истесане мотиве у ставовима који су се кретали атака, са поцртаним драматским патосом и наглашеним лиризмом. У почетним ставовима он је поставио темеље сонатне форме са две теме, у средњим, лагним ставоивима давао је експресивна мелодијска решења у духу италијанске кантилене, а у финалним ставовима уносио је духовите и неочекиване ритмичке обрте.
Бетовен је увек наглашавао да су клавирске сонате Карла Филипа Емануела Баха извршиле већи утицај на његово пијанистичко стваралаштво од остварења Хајдна и Моцарта. Али, неоспорно, утицао је и на његово почетно симфонијско стваралаштво и берлински уметници су то јасно показали интерпретирајући прву и другу Бетовенову симфонију. Гроф Валдштајн (коме је геније из Бона посветио предивну клавирску сонату (Це-дур опус 53) тврдио је да је Бетовен „примиуо Моцартов дух из Хајднових руку“ али код 21-годишњака било је ту и других уплива. Прва симфонија, у Це-дуру опус 21 изведена је тек девет касније, 2. априла 1800. у Бечу (Бетовен је већ имао десет клавирских соната). Врло необично, њен лагани увод почиње септакордом (што је била новина на крају XVIII века), а и главна тема је била маркантна и оштро профилисана. Било је доиста право уживање у слушању двопева обое и флауте у другој теми почетног става! Други став испунили су племенитом осећајношћу, трећи (који се већ приближава скерцу мада носи назив менует) – сангвиничношћу, а у финалу ефектно су звучале трубе и тимпани.
Друга симфонија (у Де-дуру опус 36) настала је 1802. године у исто време кад и Хајлигенштатски тестамент. Она већ наговештава пут ка правом Бетовеновом симфонијском изразу који ће у пуној снази проговорити у Трећој симфонији, а и њен увод такође наговештава његове будуће велике уводе, које ће величанствено разрадити у VII и IX симфонији. Привидна једноставност лаганог става управо је резултат његове дубоке садржајности; из њега као да израњају речи из Хајлихенштатског тестамента: „... Блаженство, ти видиш моје срце, ти га познајеш, ти знаш да у њему постоји љубав према ближњем и чежња за добрим делима... О провиђење, дај ми један дан, један једини дан праве радости...“
Из атмосфере која одговара онима из романси за виолину и оркестар он је (као и у каснијим симфонијама) стигао до раздраганости. Први пут у историји овде је менует заменио скерцом. По речима Берлиоза, „Друга Бетовенова симфонија је пример отмености, љупкости, елана, нежности и ватрености кроз које провејава типично младалачка плаховитост“. Ромен Ролан је констатовао: „Бетовен жели да буде срећан; он не пристаје на помисао да је његова судбина неумитна“.
Што се тоналног тока програма ове вечери тиче, он је следио основни каденцирајући процес: у првом делу изведене су две симфоније у Де-дуру (К. Ф. Е. Баха и Друга Бетовенова) – као носиоци субдоминантне функције, а у другом делу Ге-дур симфонија Баховог сина (што означава доминантна кретања) и Прва Бетовенова у Це-дуру као повратак у тоналну стабилност (за који је Вагнер тврдио да је светао као ведри јулски дан).
