54. Mокрањчеви дани у Неготину 2019. године
Натпевавање хорова
Овај врсни оркестар је основан пре 67 година, и успешно ко Наш највећи хорски композитор Стеван Мокрањац угледао је свет у Неготину, граду у који Сунце најпре уђе кад се упути у Србију и њему у част већ 54. пут огласиле су се фестивалске трубе са балкона његове родне куће најављујући (уз Смотру „Мермер и звуци“ У Аранђеловцу) наш најстарији фестивал. Пошто је подигнута застава са ликом композитора, положено цвеће поред споменика најмузикалнијем Неготинцу и упућена поздравна реч председника Општине Владимира Величковића, беседу је одржао диригент Бојан Суђић, а фестивал отворио министар културе и информисања Владан Вукосављевић. Потом су заједнички наступили учесници Натпевавања и хорови из Неготина интерпретирајући својеврсну химну града – најродољубивију Мокрањчеву Шесту руковет.
У Дому културе такмичило се шест хорова: Хор „Корикос“ из Њујорка са диригентом Алеком Галомбасом, који је прешао више од седам и по хиљада километара, „натпевао“ је остале хорове изузетно захтевним и потпуно чисто изведеним програмом освојивши статуету Стевана Мокрањца (рад вајара Небојше Митрића) и тради ционални целовечерњи концерт на наредним „Мокрањчевим данима“.
Жири у саставу Соња Маринковић, Тамара Адамов Петијевић и Милоје Николић доделио је осталим хоровима утешне награде: за неговање најбољих традиција у интерпретацији Мокрањчевих дела – Градском мешовитом хору „Абрашевић“ из Ваљева са диригентом Драганом Васиљевићем; награду за избор репертоара на трагу Мокрањчеве традиције Хору КУД „Станко Драгојевић“ из Подгорице, чији је диригент Илија Дапчевић; Хору „Девана“ из Амстердама (који је специјално оформљен за ово такмичење) и диригенткињи Јулији Шћепановић – припала је награда за неговање дијалога културе; Градски мешовити хор „Вардар“ из Скопља (најтемперамнтнији и по мом најмузикалнији ансамбл) под управом Јасмине Ђорђеске – награђен је за интерпретацију дела националног репертоара, а Камерни хор „Лавиринт“ из Зајечера, под управом (доктора медицине) Жељке Алексић за племенити камерни звук у „Херувимској песми“ Ирине Денисове.
Ја сам мишљења да је далеко лакше формирати хор са изванредним гласовима (вероватно и више чланова имају апсолутни слух) у вишемилионском граду какав је Њујорка, него у малом Зајечару (или Ваљеву) – који немају музичке академије ни факултете и где само чиста љубав према музици и хору подстиче и певаче и њихове диригенте да музицирају.
Литургија у цркви Свете Тројице у Неготину
Сутрадан, на Литургији у Цркви Свете Тројице у Неготину чули смо веома добро духовно исклесан хор Храма Свете Тројице из града домаћина који већ осам година сјајно води диригенткиња (родом из Украјине) Светлана Кравченко.
Камерни мешовити хор Музичке школе „Мокрањац“ из Београда
У цркви Свете Тројице у селу Мокрању (одакле је Мокрањчева породица потекла) чуо се Камерни мешовити хор Музичке школе „Мокрањац“ из Београда (која ове године прославља 120. рођендан) са диригенткињом Милицом Ђокић која је пластично извјала темпа уз префињена динамичка нијансирања.
Хор „Преподобног Рафаила Банатског“
На вечерњем концерту у неготинској цркви чули смо победника хорског „Натпевавања 2017. године“, Хор „Преподобног Рафаила Банатског“ који је са традицијом одличних зрењанинских хорова и сам представљен у том светлу: имају младе, свеже, неистрошене гласове, а млада им је и изразито музикална диригенткиња Сенка Милисављевић, која (као и легендарни Слободан Бурсаћ из њеног града) диригује у широким луковима а такве монументалне динамичке таласе успоставаљају и њени певачи, у сјајној међусобној комуникацији. Цео програм дириговала је напамет – а готово напамет, нетремице следећи њене интенције пратили су је и хористи. Српски и руски аутори XX века у својеврсном „натпевавању“ строфичних и кратких троделних компшозиција имали су предивне тренутке правог духовиног озарења. Запамтићу два изванредна композициона и хорска виђења „Вјечнаје памјати“ – Мокрањчево и Светлане Максимовић – коју је посветила свом незаборавном професору Василију Мокрањцу (братанцу великог Стевана Мокрањца) где су у краткој али упечатљивој композицији готово забрујале оргуље од људских гласова.
Дечји хор „Младост“ из Москве
Дечји хор „Младост“ из Москве са диригенткињом Дунајевом Јекатерином Александровном и изврсним концерт мајстором на хармоници Јевгенијем Јершовим приредили су са својих тридесетак чланова (од којих су само седморица дечаци) у живо обојеним стилизованим народним ношњама концерт у Дому културе у ударном термину са делима из руске музичке традиције, „Песмом о срећи“ Петра Чајковског која је најлепше осликала радост њихових младих година; започели су са „Мојом Русијом“ Георгија Стујшвеа, а закључили најпопуларнијим руским песмама („Подмоковске вечери“, „Каћуша“, „Калинка“). У дочаравању лепота њихове велике земље помогла им је Светлана Јонова. Њихови нежни гласови постизали су упечатљиве ехо ефекте и филигранске градације, без форсирања ни висина ни динамичких ознака. Публика је овацијама поздравила њихов „бис-додатак“ – „Тамо далеко“ – који су, као и читав програм интерпретирали напамет.
Vox Dunaris
Хор Vox Dunaris из Турн Северина који води искусни диригент Виорел Дорин Бала и ове године приредио је концерет на Градском тргу у оквиру циклуса „Класика у 11“. Формирани су у оквиру Музичке школе „Јон Стефан Паулијан“ и цео програм (и диригент и солисти) интерпретирали су напамет, постижући синхроност и у брзим пасажима и антифоним смењивањима и дисциплину и поштовање одличног диригента. Чули смо чак две панове фруле, а најдопадљивије су извели (у вокализи) Моцартов популарни „Турски марш“!
Градско певачко друштво „Стеван Мокрањац“ из Зајечара
Последњег дана фестивалоа чули смо такође на Градском тргу Градско певачко друштво „Стеван Мокрањац“ из Зајечара, које је основано при позоришту „Зоран Радмиловић“ пре годину дана и које је (у женском стаставу) са диригенткињом Мајом Миленковић. Она је завршила Средњу музичку школу у Неготину и уз помоћ врсног уметника на хармоници Душана Ђорђевића, приказала је веома разноврстан програм који је обухватио Три византијска напева са Kyrie eleisonom, јединим ставом из православног богослужења, који је касније ушао у ординаријум мисе, са упорним исоном и са божанским „Радујсја невесто“. Чули смо и предивну композицију „Што се боре мисли моје“, чији је текст написао кнез Михаило Обреновић, а у клавирске варијације пренео Корнелије Станковић, родољубиву „Српкињу“ Исидора Бајића, пар руских народних песама и предивну косовску песму „Густа ми магла паднала“.
Шта се још чуло и видело на фестивалу Мокрањцу у част
Сећање на Константина Бабића
Била је добра намера организатора да се обележи десетогодишњица од смрти композитора Константина Бабића, уметника крајње оптимистичког духа, чија музика врви од хумора, мелодијске изражајности, виртуозности тонске палете без обзира да ли су дела посвећена гласовима или инструментима. Међутим, нису пронађени прави интерпретатори за његове соло песме; Драгана Поповић и Љубомир Поповић уз клавирску сарадњу Милана Шуменковића – немају ону неопходну луцидност духа која би их повезала на прави начин са аутором (какву је имала потпуно незаборавна Милена Китић, чије ћу захуктало, токатно извођаштво његове „Шашаве песме“ памтити док живим). Упорне остинантне фигуре у песми „Врана и орао“ (по тексту Огдена Неша) деловале су усиљено не досежући брзину својеврсне вокалне етиде. Ни у спорим, неоромантичним песмама (у првом делу програма) није досегута ширина и лирика кантилена, а у јубилусним нотама вокализа недостајала је раскош вокалне технике.
Изложбе
Изложба о Момчилу Ст. Мокрањцу
У Мокрањчевој родној кући постављена је изложба поводом 120-годишњице од рођења његовог сина Момчила (Аге) Ст. Мокрањца, хемичара, првог професора Токсиколошке хемије на Фармацеутском факултету у Београду и дописног члана Париске академије фармације. Он је доживео да види прве „Мокрањчеве дане 1966“, али се упокојио већ следеће године.
„Отисак времена“
У Галерији Дома културе представљен је део из графичке збирке Модерне галерије у Суботици која броји преко пет стотина листова, а са графикама насталим у Графичком атељеу Галерије – збирка се увечава за око две стотине отисака. Први експонати стигли су у Модерну галерију 1964. године.
„Ехо музике“
Такође су у (другој) Галерији Дома културе представљени радови са 21. ликовне колоније под насловом „Ехо музике“. Она је из Вратне преко Рогљева стигла до Неготина (пре три године), а у последњој деценији носи назив „Ехо музике“ што јасно упућује на повезаност са Мокрањчевим данима“. Колекција броји преко четири стотине радова различитих генерација уметника из земље и из иностранства. Ове године учествовало их је осморо, а мени су посебно „запале за око“ две студије зеленог – Зелене композиције 1 и 2, акрилике на платну Београђанке Марије Здравковић.
Промоције
Музичка ходочашћа Гордане Крајачић
У Галерији Дома културе музиколог Александра Паладин представила је три књиге (којима је рецензент) које су објављене ове године, своје колегинице Гордане Крајачић: „Музичке светлости позорнице“ (у којој је обухбваћено 195 опера), „Музичке арабеске“ ( у којој се ауторка задржала на 74 балета) и „Музичке илузије“ где су приказани критичарски осврти са различитих фестивала и такмичења, уз приказе дванаест прочитаних књига и осам путовања по Србији и по иностранству.
„Звуковези“ Мирољуба Аранђеловића Расинског
У истом простору промоцију троструког компакт диска са дивним називом „Звуковез“ имао је и крушевачки композитор и кларинетиста Мирољуб Аранђеловић Расински, који је преко њих представио своју 35-годишњу делатност у којој су ипак заступљени само делови његовог плодног и жанровски разноврсног рада који обухвата преко три стотине дела за позоришне комаде, уз бројне и традиционалне и оркестарске композиције. Из примера који смо чули – стекли смо утисак да се код њега музика рађа лако, спонатоно и незадрживо као бујни горски кључ.
На првом компакт диску је вокална лирика и хорови, уз изврсне вокалне и инструмен талне уметнике, у јединству древног и народног. Служио се и архивским снимциманаших уметника – великана (виолинисте Трипа Симонутија, харфисткиње Милице Барић, мецосопранисткиње Александре Дуде Ивановић.
У другом „Звуковезу“ дошло је до драматургије инструменталног звука. Сам композитор урадио је и његову електронску обраду. Овде је приказао и неколико меморијалних програма, за које је Расински (по поруџбини) исписао сјајну музику, одлично прилагођену садржају – древном, херојском или комичном, у зависности од захтева тзв. примењене музике. Др Соња Маринковић, музиколог, која је зналачки представила ова звучна издања, запазила је и да су наши највећи композитори, Енрико Јосиф и Василије Мокрањац, такође писали ову врсту музике, која је понекад тешка као и историја коју су озвучили.
На трећем компакт диску су најпопуларније композиције из позоришних комада и музика за децу, Врцаво, хуморно и допадљиво низали су се стихови и ноте:
„Ти мислиш, река је само вода,
а река је велика, мушка слобода“.
Чули смо Жељка Лучића и Оливера Њега на првом снимку који је Жељко начинио у животу, у Бечеју, по стиховима Мирослава Антића, нашавши добар баланс између говорених и музичких делова. Оживели смо и сећања на (легендарног) Мићу Татића преко Нушићева „Два раба“ и сазнали да – „туђа зубобоља никог не боли - исто је тако и кад се воли“!
Научна трибина
Утицај Мокрањца на стваралаштво Владе Милошевића
Деканица Академије умјетности Универзитета у Бањалуци др Санда Додик представила је утицај Мокрањца на стваралачке почетке Владе Милошевића, једног од највећих композитора са подручја Босне и Херцеговине, у чијој је хорској литератури најдиректнији утицај био управо Мокрањчев. Подсетила је на обиман опус свог земљака који броји преко пет стотина дела, али и на оснивање певачких и тамбурашких друштава на националној основи (српско, хрватско, јеврејско, муслиманско). Такође и на гостовање Првог београдског певачког друштва на Петровдан – 12. јула 1905. године са хоровођем Мокрањцем у Сарајеву на Илиџи, о чему су забележени опширни чланци у ондашњој штампи и на њихово гостовање у Мостару 1. августа 1910. године. Осврнула се и на Мокрањчеву XIV руковет (из Босне) о чијим су се аутентичности напева из градске средине бавили Петар Коњовић, Ранко Рихтман, Драгослав Девић. (У неким песмама је предтакт – што није уобичајено за народне напеве). У пар речи подсетила је на разнолике животне стазе Владе Милошевића, од виолине до агрономије, од Прага и Загреба до оснивања музичке школе 1946. у Бања Луци. Музеј Босанске Крајине напустио је 1963. године и од тада се бавио искључиво компоновањем. Стварао је камерна, симфонијска, вокално-инструментална и музичко-сценска дела. Написао је и осам руковети, а др Санда Додик детаљно је анализирала његове најпопуларније „Пјесме са Змијања“, чије смо одломке чули у извођењу Хора „Јединство“ и диригента Немање Савића са снимка из 2014. године.
Банатски ‘Фалстаф’
У Мокрањчевој родној кући промовисана је последњег дана фестивала колективна монографија (а без монографије) „Банатски ‘Фалстаф’“ о јединој опери „Поп Ћира и поп Спира“ Дејана Деспића, која је компонована између 2010. и 2012. године и у Будимпешти је она добила награду публике. Књига има четири целине; уводни текст написала је Катарина Томашевић, први део је музиколошки рад, у другом делу говори се о либрету, у трећем диригенткиња Жељка Милановић сагледала је оперу из извођачког угла; Бранка Радовић дала је подробну музиколошку анализу, а у четвртом делу приложен је текст либрета. Соња Маринковић добила је заддатак да анализира комичне делова у опери, а и на овој трибини имала је нимало лак и незахвалан задатак да представи књигу без иједног примерка монографије.
Мјузикл „Чикаго“
Горка прича о женским злочинима у Чикагу инспирисала је новинарку и списатељицу Морин Воткинс и 30. децембра 1926. њена представа под називом „Чикаго“ премијерно је изведена. Две године касније снимљен је и филм са Клерком Геблом (у улози Ејмоса Харта), а након годину дана и „Рокси Харт“ са Џинџер Роџерс у насловној улози. Позориште на Теразијама, наш расадник вокално-белетско-глумачке ризнице, који нас деценијама уназад увек обрадује, разгали и задиви својим поставкама, чији актери имају „три у један“ талент и за песму и за игру и за глуму, обукао је глумце у пригодне костиме везане за епоху чарлстона (наглашавајући привлачност балетског хора) и приуштио посетиоцима „Мокрањчевих дана“ изузетно задовољство једног увежбаног, питког и одличног у свим детаљима остварења теразијског театра.
Балкан салса бенд
У споју џеза и традиционалног балканског музичког наслеђа Јован Маљоковић, прослављени саксофониста и уметнички директор Ваљевског џез фестивала (са четвртвековним трајањем) који је наступио на најзначајнијим европским сценама и компоновао позоришну и телевизијску музику – представио се и неготинској публици са вокалном уметницом Анђелком Симић и одличним џез пијанистом и тромбонистом Иваном Илићем, у веома музикалном и допадљивом избору програма при чему су им се придружили и чланови дечје Етно групе „Класје“ из града домаћина.
„Пасакаља и чакона“
Једини солистички концерт на овогодишњим „Мокрањчевим данима“ припао је чембалисткињи Светлани Стојановић Кутлача, која је са својим дивним скупоценим инструментом фламанског мајстора Бома дошла у Мокрањчеву родну кућу и донела лепоту, сјај и раскош барокних варијација из пера италијанских, француских и немачких композитора, којима се придружио и наш аутор Мирослав Миша Савић са делом „Ово није оп. 1; 110 година касније“ – које је њој и посветио. У ове божанске странице она је уронила са молитвеношћу исконског верника и раскошним сензибилитетом зреле, осећајне, мудре и отмене душе.
„Црни Горо“
Београдски камерни оркестар „Љубица Марић“, који води диригент Раде Пејчић и који је посебно опредељен за дела српских аутора различитих генерација, коме је часопис „Музика класика“ доделио признање за најбољи оркестар у 2018. години, приредио је концерт у ударном термину, у 20 часова у Дому културе. За почетак су изабрали „Почасницу Стевану Мокрањцу“ Дејана Деспића, насталу пре двадесетаск година, која је већ имала више транскрипција, а за „бис“ најпопуларније, динамично и радо слушано „Српско коло“ Александра Вујића (које такође има више аранжмана). Између тога, чули смо складни и милозвучни „Дивертименто ин сол“ Марка Тајчевића, „Капричо“ Милорада Маринковића, „Остинато супер тема октоиха“ Љубице Марић, „Селиште“ Исидоре Жебељан и пасакаљу „Црни Горо“ Александра Обрадовића, која је дала назив и читавом концерту.
„Класика у 11“
Свакодневно на Градском тргу (који носи назив Стевана Мокрањца) догађају се својеврсни одјеци „Мокрањчевих дана“ када се баца кратки „музички поглед“ на дешавања из претходног дана. Ове концерте посећују и ученици из Основне школе „Вук Караџић“ и из вртића и то је прави пут да се оформи будућа музичка публика и да се успоставе навике за слушањем тзв. живе музике. Издвојила бих међу њима онај који су приредили двоје професора Уметничке школе „Стеван Мокрањац“ – Весна Гарабантин, новосадска виолончелисткиња и Стефан Николић, професор хармонике из Лесковца, који су изабрали родни Мокрањчев град да у њему живе и раде, сматрајући да је то посебна част. Остварили су бизарну комбинацију једног типично мелодијског и једног изразито хармонског музичког инструмента. Ни ветар који је расуо ноте није спречио интерпретаторе да прекину музицирање (додуше минималистичке композиције са упорним понављањима). Стефан је адаптирао популарне музичке нумере за хармонику за овај ансамбл. Највећи део њиховог програма био је везан за руске романсе, али су се чули и ритмови танга.
Мокрањац и Моцарт
И најзад, величанствено финале „54. Мокрањчевих дана“! Маестро Бојан Суђић је са Хором, вокалним солистима и Симфонијским оркестром РТС интерпретирао Мокрањчево „Опело“ у скрушеном и побожном миру молитвеног ткања нашег највећег хорског композитора, без икаквих динамичких егзалтацијакоје би могле нарушити духовни склад. Извели су и његову Пету руковет (најдужу, сачињену од десет песама), а у другом делу најбожанственији Моцартов „Реквијем“ у коме је речита била чак и генерална пауза пред завршним „Kyrie eleison“, у коме су клетве страшног огња „Confutatisa“ претопиле у најречитију и најнежнију „Lacrimosu“, преплављену болом толико огромним да подсећа на Микеланђелову „Pietu“ којој су чак и сузе усахнуле од силине туге и очаја над мртвим Исусом Христом!
Завршно слово
На крају фестивала његова селекторка Проф др Соња Маринковић, музиколог, резимирала је да је учешће
узело дванаест хорова и више од хиљаду учесника. Пожелела је да „Мокрањчеви дани“ трају још много лета и да сви славимо увек Стевана Стојановића
Мокрањца. Председник Општине Владимир Величковић затворио је овогодишње свечаности у сла-
ву највећег и најомиљенијег српског композитора, а в. д. директорка Јованка Стефановић-Станојевић уручила је повеље и признања најзаслужнијим не само извођачима – уметницима, него и онима који су их хранили (медом, воћем и осталим благодетима са својих њива и из домаћинстава) и појили опојним вином из рајачких и рогљевских пивница и који су се у сваком тренутку постарали да сваком од учесника боравак у Неготину остане незабораван.
