ЧЕ

Песми „Команданте Че Гевара“ коју сам опет чуо после четврт века

Кад негде имаш дом,

где да ти зора свиће,

да ли у срцу твом

васкрсне друго биће? –

Неко ко сад је сам

и ни с ким нема срећу,

нег` да оде у храм

да за њим запали свећу.

Реф:Че. Че,

Че-Команданте

Че Гевара,

чу, чу,

чујеш ли мој глас

како пламти? –

то, то,

то он ти песмом

проговара

јер, јер,

јер једино те

он још памти“...

Че. Че,

Че-Команданте

Че Гевара...

Заиста се упитах, док је последњи такт песме некуда одлазио, да л` се још неко сећа овога јунака који је оставио породицу с децом, браћом, сестрама и родитељима, да би посејао револуцију и тамо где она не успева само да би цео свет одвела у „боље“.

Песма је стизала у ухо непосредно с боливијске висоравни, па преко „дучићевских“ сфера и димљив прозир хаванских томпуса који су још мирисали на слободу, неустрашиву и загарантовану, јачу од сваке страшне смрти која се иза тонова ове мелодије ваља, неумитна.

Причала је та димљива прозирност, прожета и слободом и смрћу, још и о афричкој засићености проливања крви, односно, о неупотребљивости и о предовољности јаког револуционара који у једној те истој соби спава са „бодигардом“, из рационалности хаванског буџета, и који мора у Боливију јер тамо се ипак много лакше умире у пламену побуне коју има ко да поведе, ал не и ко да настави. Пошто, државни органи сигурности су несаломиви за свакојаке подло увезене револуције, и предузеће све не би ли дошли главе онога који је све започео за сопствену славу-за сопствено продуцирање – мисле они.

Празна, а тесна собица при брдској полицијској станици нема памћење, а нарочито језик, да би нам препричала како се дух једног бунтовника противу јачих од себе лако одлучио на невероватну храброст али песма може да нам дочара како се „Командате Че Гевара“ осећа силан у неустрашивости, мада, пак и немоћан у билокаквом одупирању судбини која је писана за неким другим столом за којим Че није седео. То је био сто његових душмана, у које једино Бог није могао да спада, јер је Он ишао за тим да га учини оним што је и био – Славни Команданте.

Сувопарно испитивање у тесној соби учинило је да му је окрутно сачињен записник било последње што је од много тога с љубављу прочитаног, и било последње. А да ли је и потписано само Он и зна. Тек два метка су своје посмртне остатке у виду оштрог фијука који сече још оштрији планински ваздух свих тих боливијских шума и планина, предали вечности и са собом, као два злокобна црна анђела-спроводника, повели и једну душу, која ће стварно тамо и остати – у вечности кордиљеријско-андијске модрине, да се отуда само и једино песмом може одазвати – само за оне који имају слуха да такве ноте и мелодије чују.

Ево чујем како као мека свиласта прашина с лептирових крила пада његова душа на моје сећање и покознакојипут понављана једнатеиста мелодија у ушима које као да су уши целога света. Чини ми се да могу да га и додирнем – њега, да му припалим томпус, али опет, и кад то учиним, остане сам уздах што то чудо од човека није још мало тумарало овим светом. Био би свакако бољи, бар за једну благу реч коју је знао да упути својим почињеним, Причају о томе боливијске планине и брда кад разлежу песму – ону невидљиву и готово нечујну, али ипак чујну за оне који имају суптилан слух да чују, и виде, чуда којеа је овајс вет произвео за оне којим то дугује, а они дугују ономе ко име је био узор за стварање чуда.

Чудни Че, чекај нас, чекаћемо и ми да нам се чаша препуни , па ћемо и ми дизати револуције и одуживати се непријатељу двама метковима у ноћној тишини без потписане изајаве.

На Тангањики језеру из траве туку тонови тутњећи и умирујући, а и они подсећају на твоје кораке остављене у тој трави, док смишљао си прогон неправде и клео се у задату реч, али , чини ми се, више се она клела у тебе. Јер, речи су заправо жељне оних који их се држе. Мало је таквих који ће мирно навући дубоке ципеле без ушњиравања и тако мирно поћи, док им дуга врућа цев струже лопатице, док месец се склања иза прозирних облака јер срамота је и њега, не само стражаре. Није једноставно склонити са овога света бољега од себа, и то тако мирно да ти нико у томе не смета и ништа ти не прети да ћеш доживети одмазду јер те нико и незна – твоје осрамоћено име је умрло и нестало и пре тебе. Лажно херојство је одавно истерано из Божјег дома, као и твоја душа...

Али кроз прозирне облаке видим бледило месечевог личног стида – он чини да ноћ је немами глува, како би се све добро чуко кад наиђе песма о њему – том нашем Че. Послушајмо га опет. Ваљаће.

14 март Париз, у навечери Великога Ускршњега поста

#музичкаприча