Најбоља акустика је у салама где свирају најбољи оркестри
Миомир Мијић, акустичар
Професор доктор Миомир Мијић је водећи стручњак из области акустике на нашим просторима. Предаје на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Такође, држи предавања на Архитектонском и Факултету драмских уметности. Један је од оснивача Катедре за сценски дизајн на мултидисциплинарним студијама Универзитету уметности у Београду. Аутор је четири књиге и више стотина публикација у домаћим и страним часописима. Своје богато теоретско знање и искуство реализовао је и надограђивао на бројним пројектима у земљи и иностранству. Један је од главних „криваца“ зашто концерти у Београдској арени уваженом аудиторијуму представљају празник за уши. Највећу препознатљивост стекао је у области акустичког дизајна концертних и оперских сала.
У разговору са њим покушали смо да добијемо одговоре на многа питања која муче овдашње љубитеље музике.
Често Вас срећемо на концертима. У младости сте се бавили музиком. Можете ли нам поближе описати тај период свог живота и колико Вам то искуство помаже у пројектовању акустике концертних дворана?
Моје бављење музиком било је један микс или, што би се у народу рекло папазјанија формалног и неформалног учења и школовања. У основној школи сам почео да учим кларинет, завршио нижу музичку школу, а паралено сам био у једном дечјем бенду у покушају, где сам се занимао за бубњеве. Са кларинетом формално нисам ишао даље од ниже школе, мада сам наставио да свирам за себе. У гимназији сам, као самоук, почео да се занимам за гитару и једноставне дувачке инструменте као што је блок флаута, наравно захваљујући претходној школи кларинета. У том периоду сам чак и наступао свирајући те инструменте.
У трећем разреду гимназије почео сам да певам у хору „Бранко Крсмановић“. Хор је за мене био озбиљна школа јер сам тамо много научио о музици. Слушао сам диригенте Богдана Бабића и Даринку Матић Маровић, учествовао у припреми и извођењу великих музичких дела са симфонијским оркестром, с разним оркестрима и разним диригентима. Посрећило ми се да је баш у време мог бављења хором у „Крсманац” стигла партитура данас популарног дела из њиховог репертоара – „Миса криоља“. У оркестру који је тада пратио хор свирао сам гитару. Куриозитет из тог периода је да сам једну школску годину учио чак и соло певање у музичкој школи „Станковић”. Разлог је био баналан – да бих формално могао бити члан хора те музичке школе пошто су кубурили с мушким гласовима. Приљежно сам ишао на часове певања. Једна од мојих занимљивих краћих музичких епизода, исто у „Бранку Крсмановићу“, било је свирање кларинета у оркестру који прати фолклорни ансамбл, негде на самом почетку мојих студија на ЕТФ-у.
Ипак, мој најозбиљнији уплив у музику био је након тога, кад сам постао члан вокалне групе „Склавини“, коју је водио композитор Микан Обрадовић. То ми је отворило један нов свет озбиљних студијских снимања. Као група смо много времена проводили у студијима Радио Београда (тада није било приватних студија), снимајући своје композиције, али такође и често певајући пратеће вокале разним певачима свих жанрова. Са „Склавинима” сам учествовао на једном музичком фестивалу у Јапану, а сећам се и да смо били пратећа вокална група на једном домаћем фестивалу забавне музике. После тога сам престао да се извођачки бавим музиком и, како волим да кажем, прешао у теоретичаре. То је било негде средином студија.
Са ове дистанце могу рећи да је свака од тих разнородних музичких епизода, без обзира на то што ни у једној нисам дуже истрајао, била за мене мала школа музике и о музици. Сад кад размислим, чини се да ме је радозналост вукла у све нове и нове форме бављења музиком, кад год би се пружила могућност, и у њима сам остајао догод сам имао шта интензивно да учим. Иако ни у једној од набројаних делатности нисам далеко догурао, то ми је, све заједно, дало могућност разумевања музике, и пре свега музичара. Рекао бих да је за ово чиме се професионално бавим то имало неког смисла.
Од чега зависи акустика дворане?
На почетку треба рећи да је добра акустика концертне сале питање естетике звучне слике коју слушаоци добијају, а то је комплексан појам. Оно што се чује у сали зависи од три ствари: од њене величине (запремине и облика), од геометријских форми на унутрашњим површинама (рељефи свих размера) и од материјализације унутрашњих површина. Упрошћено речено, поента добре акустике у концертној сали је да се звучна енергија коју емитују извори, музички иструменти и људски глас, сачува и довољно „разигра“ у простору. То објашњава зашто се у обради концертних сала примењује све што је довољно тврдо: бетон, камен, довољно дебеле дрвене плоче и слични материјали велике тежине. Са тако одређеном материјализацијом површина у ентеријеру, „разиграност“ звука зависиће само од њене макро- и микрогеометрије, а то значи од запремине, облика и рељефа. Запремина се начелно подешава да буде адекватно велика у односу на површину коју заузимају слушаоци и оркестар, јер се на тај начин контролише очување звучне енергије, а све фине карактеристике звучног поља подешавају се одговарајућим рељефом.
Међутим, када се у сали користи систем за озвучавање, захтеви постају знатно другачији. Тада више не важи све оно што је битно за очување енергије и њено „разигравање“ по сали, јер то све решава аудио технологија. Због тога се у неким концертним салама уводи такозвана променљива акустика, која се углавном своди на извлачење додатних апсорпционих површина по зидовима да би се задовољиле потребе репродукције помоћу звучника.
Колико акустика концертне сале може да утиче на квалитет извођења уметника?
Свакако да може. Али може и обрнуто. Неко је једном написао: најбоља акустика је у салама где свирају најбољи оркестри. То говори да је доживљај акустике сале тесно повезан са доживљајем музике.
Код нас важи лаичко мишљење да што више дворана „јечи” – то је акустика боља. Да ли је то тачно?
Претпостављам да се одредница „јечи“ односи на реверберацију, што значи трајање одзива сале у времену. Постоји неки естетски оптимум те јечности, то јест времена реверберације. Разни истраживачи су се бавили трагањем за одговором на питање шта је естетски оптимално у концертним салама. У новије време је утврђена веза између неких статистичких особина музичког сигнала који се слуша и субјективног става слушаоца о томе шта се чини оптималним. Због тога свака врста музике има мало другачији естетски оптимум. Највише „јечности“ тражи се за барокну музику, а најмање за модерну. Наравно, концертне сале се праве као неки компромис који треба да буде довољно добар за све врсте музике која се у њима изводи.
Важно је знати да за естетику звучне слике у концертној сали има и других физичких параметара квалитета, за многе акустичаре важнијих од „јечности“, то јест времена реверберације. То су параметри који одсликавају степен дифузности звука, осећај окруженост звуком, осећај топлине звука, осећај интимности, и слично. На пример, постоји мишљење да је за субјективни доживљај квалитета концертне сале најважнији параметар који се зове „индекс бинауралног квалитета“.
Често се међу београдскиом љубитељима музике води полемика која музичка дворана има најбољу акустику. Надам се да ћете нам Ви напокон размрсити тај Гордијев чвор?
Бојим се да га нећу размрсити, већ напротив. Прво да разјаснимо једну важну чињеницу. Београд нема ниједну праву концертну салу, а такве нема ни у држави. При томе се под правом концертном двораном подразумева сала која има оптималне физичке карактеристике за симфонијски оркестар као извор звука са свим његовим карактеристикама. То у првом реду подразумева адекватну запремину, што води ка величини од око 1.500 до 2.000 седишта, и адекватну материјализацију унутрашњих површина. Сала Коларчевог народног универзитета својевремено је направљена да служи за предавања и концерте камерне музике, и за то је димензионисана. У недостатку других сала, проширивана је бина да би се на њу сместио симфонијски оркестар. Та сала има недовољну запремину према уобичајеним акустичким стандардима, па кад се напуни људима постаје недовољно ревербератна. Такође њена ентеријерска обрада је неадекватна јер сувише апсорбује ниске фреквенције. Друга значајна сала је Велика дворана Сава центра. Она је одлична за велике ревијалне концерте са озвучењем, има и велику бину, али је својом конфигурацијом и са 3.600 седишта превелика и преширока за естетику звучне слике која се тражи у класичној музици. Ширина те сале је чак 40 м, што онемогућава да се звук на прави начин „разигра“.
У физичком смислу је најближе неком идеалу концертне дворане Дом синдиката (сада „Комбанк дворана“). Међутим, она има класичну бину с бинским торњем, па јој за концертне намене недостаје оркестарска шкољка, којом би се одвојила запремина бине. Нажалост, дворана то још увек нема у плану, јер је таква конструкција скупа, а и вероватно јој недостаје можда мало већа запремина за задату величину аудиторијума.
И ту је крај списка дворана у Београду. Прича се о изградњи Београдске филхармоније, али не у тако блиској будућности. Дакле, док се у Београду не изгради нека права концертна дворана тешко је одговорити на постављено питање.
А да ли ћете нам открити тајну које су то сале које имају најгору акустику у Београду?
Лако је одговорити на то. Само прочитајте одговор на претходно питање
Каква је у погледу акустике ситуација са дворанама ван Београда?
Колико је мени познато, у Србији нема правих концертних сала које задовољавају општеприваћене акустичке критеријуме. Све дворане, сем оних које сам поменуо у Београду, спадају у категорију универзалних сала. То је формула која карактерише све домове културе и сличне просторе. Оне су опремљене за разне врсте сценских догађаја, па је њихов дизајн питање компромиса између разнородних захтева. Већина таквих сала има бински простор с торњем за опслуживање позоришних представа. У тим компромисима највише страдају извођења класичне музике без помоћи озвучења. Ипак, у недостатку бољих, све те сале се користе и за такве концертне.
Да ли број посетилаца неког концерта може да утиче на квалитет звука који ће гледаоци чути?
Да, нарочито ако неки од њих иза вас кашљу или нон-стоп разговарају. Шалу на страну, теоријски гледано попуњеност аудиторијума гледаоцима може имати утицаја на квалитет звучне слике. У којој мери ће се то одражавати на звук у сали зависи од неких њених физичких карактеристика. Треба имати у виду да од пет-шест битних физичких параметара који одсликавају акустички квалитет сале њена попуњеност не утиче на све њих. Занимљиво је да попуњеност највише утиче на оно што се чује на бини, а вероватно најмање на поменути индекс бинауралног квалитета, који је важан за доживљај звука у сали.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
