Балет „Жетва“, велики почеци професионалног балета у Босни и Херцеговини
У Сарајеву је 25. маја 1950. године у Народном позоришту Сарајево изведен балет „Жетва“ композитора Бориса Папандопула и кореографкиње Нине Кирсанове. Као прво целовито ауторско дело балетске литературе, и као зачетак професионалног балетског ансамбла у Босни и Херцеговини, био је то велики културни догађај. Професионално интересовање и лична знатижеља су ме навеле да покушам прикупити податке који би проширили сазнања и који би могли пружити приближнију слику о представи и времену у којем је настајала.
Велики хрватски композитор, диригент и пијаниста бурна живота, Борис Папандопуло био је син руско-грчког племениташа Константина и знамените хрватске оперске певачице Маје Строци. Послератне прилике довеле су га 1949. године у Сарајево, где је као диригент Сарајевске опере радио до 1953. Управник тадашњег Позоришта Народне Републике Босне и Херцеговине у Сарајеву био је професор Салко Назечић. Директор Опере, у оквиру које је деловао балетски ансамбл, био је Тихомир Мирић. Он је имао пуно разумевање потребе за балетским ансамблом и врло је предано радио на јачању балетских капацитета и кадрова, са циљем да балет стекне самосталан репертоар. Први шеф Сарајевског балета, заправо шефица, од 1950. године, била је Јитка Ивеља.
Балет је у Сарајеву, од двадесетих година прошлог века, имао значајне пионирске подухвате. Ти подухвати су имали драгоцену подршку редитеља и глумаца, касније Опере и саме управе Народног позоришта. Удруживање капацитета с културно-просветним и спортским друштвима, уметничким групама и покретима, честа је активност у духу времена и тадашњих потреба. Упознаје се, испитује и тражи сценска и уметничка игра, и код уметника и код публике. Културна јавност посвећује пажњу извођењима, појављују се стручни критички прикази, а све то утиче на развијање критичког односа и укуса публике.
Књижевни и културни часописи, енциклопедијска културна издања, стручна литература, хронике и дневни листови „памте“ догађаје и податке о балету и уметности тог времена. Свакодневни живот носио је са собом другачије нормативе од данашњих. Почетком двадесетог века било је потпуно нормално да се познају игре попут валцера, полке, полонезе, менуета и других. То се сматрало обавезним грађанским васпитањем. На душтвеним скуповима такође се његовало играње историјских плесова. Плесало се свуда - од домаћинства довојног корпуса. И није било нимало чудно да једна домаћица зна доста о плесу и да се занима за ликовну уметност.
У балетском животу, крајем четрдесетих година 20. века, појављују се две веома утицајне и одлучне личности, Убавка Миланковић и Едуард Вениер. Поводом премијере опере „Продана невеста“ Беджиха Сметане, којом је Сарајевска опера отпочела професионално деловање, у Сарајевском дневнику је, 11. новембра 1946. године забележено: „ ... И наша Музичка школа са појединим пјевачима и балетом даровала је знатан прилог за успјех опере. Кореограф Вениер и наставница балета Убавка Миланковћ са својим ученицима, изненадили су веома пријатно нашу публику својим способностима... Они су успјели за неколико мјесеци да створе групу омладине која много обећава, а која је са њима наступила у све три сцене“. Ово двоје балетских уметника је преданим радом и знањем много учинило за Сарајевски балет.
Јитка Ивеља, уметница чешког порекла, на сцени Народног позоришта Сарајево деловала је од 1949. године као играчица, кореограф и педагог. Била је истакнута солисткиња и сарадница Фрање Хорвата, уметника хрватског порекла, који је веома заслужан за афирмацију и његовање традиције класичног балета. Фрањо Хорват је зналачки оснажио класични балетски репертоар и подстакнуо Сарајевски балет на високе уметничке домете. Био је цењени солиста, кореограф богатог опуса и педагог који је испратио многобројне генерације балетских уметника на домаће и иностране сцене. Радио је и стварао на свим просторима бивше Југославије. Као шеф водио је Сарајевски балет од 1952. до 1961. године. Уз њега је била Хелена Хорват, солиткиња Балета, а потом истакнута костимографкиња југословенске балетске сцене. Међу ученицима Убавке Миланковић, Едуарда Вениера и Фрање Хорвата била су каснија славна уметничка имена домаћег кадра и златне епохе Сарајевског балета: Емина Камберовић, Суада Кавазовић, Неџад Потогија, Драган Тичић, Мухамед Иманић...
У хаотичним политичким и друштвеним приликама које је изазвао Први светски рат, те у вртлогу револуције и услед бољшевичког прогона, огроман број људи био је принуђен напустити Руско Царство. Велики број тих емиграната из врхунског интелектуалног и уметничког миљеа настанио се и почео нови живот на просторима тадашње Краљевине СХС. Међу њима и читава плејада руских балетских уметника који су немерљиво придонели развоју балетске уметности у нашим крајевима. У том избегличком таласу нашла се млада уметница, балерина Нина Кирсанова. Она почетком двадесетих година прошлога века са супругом, оперским певачем Борисом Поповим, напушта Москву. Након извесног времена проведеног у Пољској, овај уметнички пар долази у Београд.
Госпођа Кирсанова је била изузетна жена, уметница и радница. Остварила је пун уметнички живот, значајну и богату интернационалну каријеру с истакнутим улогама и стекла велику наклоност публике. Била је чланица и солисткиња трупе незаборавне Ане Павлове и прва балерина Народног позоришта у Београду. Руководила је Београдским балетом и била његова кореографкиња у два наврата. Дуги низ година је била ангажована у Балету Опере Монте Карла и гостујућа примабалерина и кореограф у Литванској опери. Дала је велики допринос у обнављању београдске балетске сцене и средње балетске школе у годинама након Другог светског рата. Основала је свој балетски студио у Београду и бавила се педагошким радом у школама и на балетским сценама Београда, Скопља, Сарајева и Ријеке. Неуморна Нина Кирсанова је младе сарајевске ученице, касније солисткиње Сарајевског балета Шазу Алагић, Неду Павелу, Драгицу Елез и Аниту Баковић одвела у Београд на даље усавршавање. Несебично преносећи стручно знање, радила је и у позним годинама живота, чини се са истом младалачком снагом и ентузијазмом који је имала као млада умјетница. Госпођа Кирсанова је имала седамдесет година када је након завршених студија археологије постала магистар наука на Универзитету у Београду са тезом о музици и музичким инструментима древног Египта. Балетски свет, театар и љубав према уметности никада није напуштала. Остало је забиљежено да је „Нина Кирсанова била ретко интересантна личност, изразите индивидуалности, живела је између фантазије и реалности и својим ученицима и колегама била необично драга.“
Када се кренуло у реализацију представе која ће обележити почетак самосталности у уметничком постојању и деловању балетског ансамбла Народног позоришта у Сарајеву, оформљен је „corps de ballet“ од тридесет чланова. Солидан играчки ансамбл од шеснаест играча појачан је ученицима балетског одсека који су претходних година професионално оспособљени за ангажман и талентованим играчима из већих фолклорних група. Били су осигурани сви услови, па је жетва плодова балетске уметности могла да почне. Уз Нину Кирсанову која је осмислила либрето и кореографију за балет „Жетва“ и маестра Бориса Папандопула који је дириговао балетом, сценографију је осмислио Миомир Денић, познати филмски и позоршни сценограф из Београда, а костимографкиња је била такође уметница са београдском адресом, Милица Бабић-Јовановић. Балет је увежбала Јитка Ивеља.
„Жетва“ је била балет у три чина. Први чин - повратак скитнице, други чин - сан и трећи чин - празник рада. Доступни подаци кажу да је представа изведена укупно двадесет три пута.
Предговор у програмском летку балета „Жетва“ дочарава климу социјалног и идејног ентузијазма који је обавезивао уметничко деловање и којим је одисало вријеме: „Балет је компонован по кореографској замисли Нине Кирсанове, од децембра 1947. до децембра 1949. године. Његова је музика писана на основу богатих фолклористички елемената из разних живописних крајева наше земље, међутим, сви ти елементи југословенске мелодике и ритмике који су служили за остварење овог дела, овде су дани у једном сасвим стилизованом уметничком облику, где - аналогно и самој кореографској концепцији - превлађују изнад свега ритам и богате звуковне боје које резултирају из бујне и колористичке инструментације опсежне партитуре. Основни је тон дела, нарочито у првој и трећој слици, жив, ведар и
полетан. Из сваког такта ове музике избија оптимистичко и напредно гледање на свиет. Друга је слика (Сан) фантастична. Она по својој садржини и по свом музичком стилу одскаче од друге две реалистичке слике. Основна је идеја дела: истицање и величање позитивног и конструктивног рада који сваком нашем човеку треба да постане највиши циљ у савременој стварности. Главно лице овог балета је скитница, човек који је изгубио равнотежу, који је залутао, до спио у негативно друштво које га је покварило и однародило. Али он се коначно ипак ослобађа и враћа у своју заједницу која га радо прима, дајући му све могућности да се поправи и да допринесе свој удио конструктивној изградњи земље.“
Често се питам, док маштам онако за себе, какав ли је био процес рада на „Жетви“. Гледајући фотографије представе покушавам назрети какве су биле скице костима Милице Бабић-Јовановић, будуће госпође Иве Андрића, читајући записе призивам мелодије из партитуре и замишљам како је госпођа Кирсанова држала пробе балетском ансамблу у дворани у којој свакодневно с колегама проводим већину свога времена... У оваквим размишљањима осећам се попут лутајућег путника у потрази за забаченим оставштинама времена и догађаја. Тај осећај ми пружа надахнуће и продубљује интересовање.
На крају овог почетка свака ме помисао води сазнању да су људи плесали одувек. Као што то чине и данас у овом принудном колапсу свијета и живота, заробљени пандемијом. На том путу, овај свечани догађај из прошлости јединог професионалног балета у Босни и Херцеговини, Сарајевског балета, вреди славити с усхићењем, у вртлогу бесмртне игре театра.
