Наступ у театру има посебну вредност
Сава Вемић, бас
Оде, у Паризу, у једној од највећих и најпознатијих оперских кућа, Опери „Бастиља“, срели смо нашег младог и симпатичног уметника из Београда, баса Саву Вемића. Гледали смо га у представи Вердијеве опере „Дон Карлос“ у поставци огромног оперског ансамбла и солиста: тенора Роберта Алање, сопрана Александре Курзак, мецосопрана Аните Рачвелишвили, баса Ренеа Папа, баритона Етијена Дупуија, баса Витаљија Коваљова, сопрана Тамаре Бањешевић (из Београда) и других, затим хора и оркестра под строгом и прецизном диригентском руком маестра Фабија Луизија. Када смо међу њима чули дивни, енергични, лепо вођени глас нашег уметника, пожелели смо да сазнамо више о њему, па смо га замолили за кратак разговор, што је на наше задовољство, он радо прихватио.
По свему судећи, ушли сте у немирне оперске воде „десном ногом“. Молимо Вас де нам кажете нешто више о Вашој досадашњој уметничкој путањи.
Она јесте немирна и неизвесна али и није, ако имате план, циљ и ако се понашате у складу с оним у шта верујете док певате. Све је почело у музичкој школи „Мокрањац“ у Београду, у класи професорке Тање Обреновић, која је била мој први педагог. Потом сам се уписао на Факултет музичке уметности у Београду, код професора Николе Мијаиловића. Моја међународна каријера је почела 2013. године када сам отишао на Летњи оперски фестивал у Израел (Тел Авив) на препоруку нашег баритона Давида Бижића. Тамо сам као добитник стипендије провео месец дана, тумачећи улогу Бартола у Фигаровој женидби, а наредне године и Осмина у Моцартовој „Отмици из Сараја“. Радио сам с једном пијанисткињом и с једним диригентом из Опере Метрополитен, који су и оснивачи овог фестивала за младе певаче. Такође сам том приликом имао срећу да од једне госпође - мецене добијем још стипендију за даље усавршавање. Она ми је омогућила да одем на два месеца у Њујорк, где сам се пријавио на такмичење и освојио једну од првих награда, а затим сам добио позив за аудицију у Оперском студију Опере Метрополитен. Ту сам провео три године и након 2017, желео сам да се вратим у Европу да наставим освајање ширег басовског репертоара, јер овде ипак има мало више могућности за то него у Америци.
Како се сналазите, како се осећате у огромном колективу Париске националне опере?
У Париској националној опери сам сада већ у трећој продукцији и осећам се сјајно, задовољство је бити овде, све је на врло високом нивоу. Париска национална опера, односно Опера „Бастиља“ (која ове године слави три деценије постојања и млађа је од Опере Гарније, или Париске опере, 128 година) је једна од највећих оперских кућа на свету и то се заиста и осећа и види у оном периоду проба и рада, пре саме представе, а онда и на самом извођењу. Након Шостаковичеве опере „Леди Магбет мценског округа (Катарина Измаилова)“ где сам певао партију полицијског службеника, ускочио сам у улогу шефа полиције, пошто је мој колега поломио ногу, а ја добио позив да за мање од 20 сати научим његову ролу. То је био најдраматичнији моменат у мојој каријери до сада, али сам успео да савладам задатак, и прошло је добро. Следећа опера је била „Тоска“, а ево ме сада у Вердијевом „Дон Карлосу“. Верди је дефинитивно нешто што ме јако занима у оперском репертоару. Тренутно се појављујем као Фратар у опери „Дон Карлос“ али „покривам“ и лик Краља Филипа II, један од мојих омиљенијих, чекајући тренутак када ћу га први пут тумачити на сцени. Може се десити да ускочим у извођење, што значи да увек и на све морате бити спремни. Ова партија Фратра (односно Духа Карла V) ми се допада јер има веома лепу арију и задовољство ју је креирати. Вердијева музика је захтевна будући да тражи лепо певање и легато, али да бисте постигли и драмски ефекат, морају се некако обе ствари спојити. Заиста уживам сада, радећи у овој продукцији. То је и опера басова, јер постоје три басовске улоге: Краљ Филип, Инквизитор и Фратар, тако да сам спремио све три. Мој менаџмент је сада у потрази за одговарајућим театром где бих наступао, јер је тако велике улоге увек боље прво оживети у нешто мањим оперским кућама но што је ова париска, мада ни то не мора да буде правило. Све је могуће и зато је јако важно да се одлично спремите и да наступате с уживањем.
Као што смо већ поменули, ово је био Ваш први сусрет с париском публиком. Сигурна сам да би се сви присутни (2.745 места у попуњеној сали „Бастиље“) сложили са мном да је Ваше извођење било врхунско, уверљиво и веома дирљиво. Пленио је Ваш баршунасти, пријатан и моћан глас. Рекосте да „покривате“ и улогу Краља Филипа II. Како доживљавате те ликове?
Улога Фратра у овој опери је драмски веома важна зато што се он појављује на крају опере и у лику Карла V, који је отац Краља Филипа II, а деда Дон Карлоса. И ту постоји једна паралела, то ја волим да нагласим, између „Дон Карлоса“ и Моцартовог „Дон Ђованија“, јер у Моцартовој опери Комендаторе долази и узима Дон Ђованија, а овде у „Дон Карлосу“, деда долази, појављује се као из гроба, и узима Дон Карлоса. Сва поента, сва тежина збивања је што Дон Карлос не може да успе у својим намерама да спасе Фландрију. Краљ Филип је моја „сан улога“ (на енглеском „дреам роле”), зато што је комплексна, пуна. Краљ Филип у себи има и своју романтичну страну и своју краљевску, снажну страну, и то је оно што морате да прикажете на сцени, то је снажан изазов, а музика је фантастична. „Дон Карлос“ је свакако Вердијево маестрално дело.
На који начин негујете чувени „трио“ - како га назива један од највећих сопрана данашњице, Анђела Георгију – ум, душу и гласне жице, три неопходна елемента за певача?
Лепо је она саставила овај трио. Мени је важно да пијем доста воде, да довољно спавам, да сам физички активан, не само гласовно, него и да се бавим неким спортом. Волим да играм кошарку и стони тенис, али је јако важно да вежбате глас, сваки дан морате певати, морате одржавати глас на одређеном нивоу (поготово ако сте у продукцији). И наравно, за све то је потребна велика дисциплина.
Шта по вашем мишљењу, поред лепог гласа, утиче на успешну каријеру и уметничку судбину?
Поред лепог гласа, важно је да разумеш текст који говориш, важно је да разумеш лик и да си концентрисан док га изговараш, да оставиш Саву Вемића код куће, а када ступиш на сцену да се трудиш да будеш максимално присутан у том лику, а то се некако тренира. Недавно сам схватио да је важније бити присутан у лику „сто посто” него размишљати о идеји да мораш да даш „све од себе”. Та фраза „све од себе” је добра, али мало недовршена и можеш да претераш, можеш да изгориш у давању „свега од себе”, а суштински, ниси био потпуно присутан. Треба да даш „све од улоге”, а не „све од себе”. Ту је разлика и о томе сам причао и са неким глумцима и они се слажу са мном. Недавно сам ишао у Берси и гледао Новака Ђоковића како игра тенис и оно што ме је фасцинирало било је колико је он присутан на терену. Није да се он труди да тај ударац буде најјачи могући, он је невероватно прецизан. Он је човек који је, „сто посто“ присутан на терену, и то ми је било заиста невероватно и наравно, велики Новак Ђоковић је освојио турнир. Тако да је та присутност, поред лепог гласа, најважнија у доношењу лика.
Идете ли у Србију и да ли наступате и на нашим музичким сценама?
Ја тренутно живим и у Србији и путујем из Београда, идем у Србију, враћам се Србији. Следеће године ћу више бити у Минхену као и у Бриселској опери, а враћам се и у Париску националну оперу. Ипак, Београд је мој град, ја сам тамо рођен, ја Београд волим, имам тамо много пријатеља, породицу. За сада сам у Београду тумачио улогу Рамфиса у Вердијевој „Аиди“ (а гостовао сам и као Закаријас у „Набуку“ прошле сезоне) и волео бих да још наступам. Сарађивао сам и са Бојаном Суђићем и са њим отпевао неколико концерата. Волео бих и у Србији да радим неку оперу. Разговарао сам са директором опере СНП-а у Новом Саду, Александром Станковим, у вези с Вердијевом опером „Симоне Боканегра“, која има једну од великих басовских улога. С аријом Јакопа Фијеска из те опере освојио сам неке награде у Њујорку и сад бих желео да припремим целу улогу. Можда ће то бити први пут у Новом Саду. Видећемо.
Имате ли на репертоару и друге музичке жанрове?
У Њујорку сам приредио три - четири реситала с клавиром. Наступао сам и у Српској академији наука и уметности (САНУ), а сада припремам Шубертов циклус „Зимско путовање“ који би требало да изведем у Немачкој наредне године. Интересује ме реситалски репертоар (солистички с клавиром), а јако ме занимају и реквијеми Вердија и Моцарта и уопште, вокално-инструментална дела. То увек желим да интерпретирам, јер сам певао у хору АКУД „Крсманац“ у Београду и ту музику јако волим. Мада, тренутно је у фокусу оперска каријера и све ме у том смислу занима, али и много зависи од распореда и тренутка.
Које су Вам улоге посебно драге и које бисте издвојили из Вашег репертоара?
Посебно драге које сам до сада отпевао су Сарастро из Моцартове „Чаробне фруле“, Гроф Родолфо из Белинијеве „Месечарке“, Гремин у „Евгенију Оњегину“ Чајковског, али више има оних већих улога које још нисам представио, а јако бих желео. То су поменути Краљ Филип, као и Фигаро из Моцартове „Фигарове женидбе“. Када имате 32 године људи вас и даље доживљавају као младог баса. Ја не мислим да сам толико млади бас, мада је тачно да су басовске улоге углавном улоге старијих ликова, па због тога људи кажу „па ти си млади бас”. Али чему шминка и костими који те могу учинити старијим, а и ти се сам можеш понашати као старија особа. Краљ Филип и није толико стар, 40 година, али та идеја да си млади бас постоји у друштву, што је за басове реалност коју треба истрпети.
Који су Ваши професори, музички узори и какав су утицај они имали на Ваше уметничко формирање?
Ја сам имао три професора, прва је била мецосопран Тања Обреновић у чијој сам класи био 6 година у Музичкој школи „Мокрањац” и она је заслужна за формирање мог гласа. Код ње сам доста несвесно певао, што је било и добро с једне стране. У то време сам студирао фармацију и певање сам видео као добру забаву, здрав хоби. Није то ни тако лоше у неку руку, јер има пуно несвесног у добром певању, али то је у реду само за почетак. Даље морате много жешће да радите. С професорком Обреновић сам радио и једну додатну годину када сам припремао свој први реситал. Године 2011. сам схватио и преломио да желим да се бавим музиком и онда сам се уписао на ФМУ у Београду, у класи баритона Николе Мијаиловића, мог другог професора, а диплому фармације ставио на полицу. Он ме је научио једну важну лекцију, коју стално понављам, да је јако важно да будеш сам свој мајстор. Професор ти помаже, он ти даје савете, он ти показује како, шта да урадиш, где да исправиш, али само до одређеног тренутка. До тренутка до којег он може. Најважније је да сам разумеш свој глас и онда тај процес сам водиш и сам носиш. Ова лекција је била добра и то памтим. Мој трећи професор, оперски ментор, са којим сам много радио на техници певања у Њујорку, јесте грчки бас Димитрис Кавракос. Са Кавракосом сам две године радио у оперском студију Метрополитена и са њим сам се потпуно нашао у смислу вокалне технике; у смислу онога шта је важно, а шта није важно. Има оних суштинских ствари о којима се некад не прича довољно. Много ми је помогао, јер смо били на истим таласним дужинама и с њим сам и даље у контакту с времена на време, иако немам сада проблема техничке природе. Ако ми нешто затреба ја се увек консултујем с њим, мада сада више у погледу оперске каријере, него у погледу певања. С њим сам дефинитивно ту фамозну вокалну технику, о којој се много прича, доста „изанализирао“, „издриблао“ и разумео.
Певање је продужени говор. Ми кроз певање, кроз легато продужавамо емоцију, продужавамо реч. Певање мора бити блиско и говору, а мора да има и „освештен“ грудни резонатор, како би се и висине и дубине могле донети једним уједначеним гласом. Тако да је јако важно како говориш, а исто тако да јасно говориш и да су ти консонанти јасни, артикулисани. Важно је учити што више језика и наћи музику тих језика. А на добар изговор, долази добро певање.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
