Жеља за компновањем од најранијих тренутака музичког образовања
Вељко Ненадић, композитор
Вељко Ненадић већ се препознаје као један од најперспективнијих младих српских композитора. Недавно је његово дело „Три хаику” за мешовити хор награђено првом наградом на Шестом интернационалном такмичењу хорских композиција „Ennio Morricone”, одржаном у Фиренци.
До сада сте освајали прве награде на такмичењима „Golden Key Piano Composition Competition” у Америци (2013, 2014, 2015, 2017), „Fidelio Musica” у Шпанији (2013), „Федемус” у Београду (2012, 2013), на „Фестивалу словенске музике” у Москви (2015) и на интернационалом фестивалу за младе композиторе и извођаче „Oskar Rieding” у Словенији (2018). Добитник сте и специјалне награде за најперспективнијег младог композитора Удружења љубитеља уметничког стваралаштва. По чему се признање у виду прве награде освојене на Шестом интернационалном такмичењу хорских композиција „Ennio Morricone” за дело „Три хаику” издваја у односу на претходна?
Награду на овом такмичењу заиста сматрам својим највећим досадашњим успехом, како због позива да на наредном такмичењу будем члан међународног жирија, на коме ће трећи став моје композиције „Три хаику” бити обавезно дело за све хорове који се буду такмичили у категорији савремене хорске музике, тако и због чињенице да је жиријем председавао Енио Мориконе, чувени италијански филмски композитор, вишеструки добитник „Греми” награде, „Златног глобуса” и „Оскара”. Мориконе је први пут одлучио да додели само једно признање, а ја сам најмлађи победник у досадашњој историји овог композиторског такмичења. Такође, морам да напоменем да за мене ова награда има још већи значај јер сам дубоки поштовалац стваралаштва Ениа Мориконеа, чију филмску, а пре свега концертну музику, сматрам изузетном. Из ње сам много научио и верујем да ћу још много научити.
У којој мери признања овог типа данас (треба да) представљају подстрек и мотивацију младим композиторима за њихово даље кретање по сопственом уметничком путу?
Свакако је истина да награде и признања дају значајану мотивацију за даље напредовање, али сам увек истицао да је успех на фестивалима релативна ствар и да често не представља право мерило квалитета дела. Дешавало се небројано пута да одређене композиције, чијим крајњим исходом нисам потпуно задовољан, прођу успешно на фестивалима и обратно. Највећу мотвацију и подстрек добијам када сам ја суштински задовољан својом музиком, када могу да је изводим и слушам друге како је изводе, када сам искрен и доследан у ономе што радим и када моја дела поседују уметничко дејство које публика може да осети.
Композиција „Три хаику” је написана на стихове Мацуа Башоа. Одакле потиче Ваше интересовање за јапанску (хаику) поезију и да ли се у Вашим делима може препознати још неки вид комуникације са јапанском уметношћу?
Култура Далеког истока, првасходно Јапана, очигледно је оставила снажан утицај на моју музику и на мене као личност. Почев од музике (како уметничке, тако и музике других жанрова) преко филмова, сликарства, архитектуре до књига, сматрам да културе Далеког истока (и неевропске културе уопште) имају значајно велики утицај на мене као уметника, па је отуда било сасвим природно да се определим за поезију јапанског хаику песника Мацуа Башоа. Осим у „Три хаику”, до сада нисам експлицитно реферирао на јапанску уметност, али се може уочити њен снажан утицај у виду присуства неких, искључиво музичких (колористичких) елемената или решења која су ближа „даљим” културама него евроцентричном начину размишљања.
Који музички опуси, извођачи и диригенти Вас инспиришу?
Списак је прилично дугачак, па ћу издвојити само неке. Од диригената ту су свакако светска имена као што су Бернштајн, Абадо, Карајан, Дудамел, Булез, Салонен, Озава и тако даље. Такође, постоји неколицина изузетних, модерних композитора који ме увек одушеве својим невероватним осећајем за оригинал ност, међу којима су, на пример, Месијан, Лигети, Такемицу, Фелдман, Kсенакис и Пендерецки, а никако не треба заборавити композиторе као што су Равел, Дебиси, Прокофјев, Скрјабин, Стравински, Пуланк, Барток и други, нити, наравно, композиторе ранијих епоха.
Када сте почели да истражујете свет музичких звукова и да стварате Вашу прву партитуру?
Још од најранијих тренутака мог музичког образовања јавила се жеља за компоновањем. Пошто сам избегавао вишечасовно вежбање и седење за инструментом, често сам мењао динамику, артикулацију, прсторед, а некад и сам нотни текст задатих композиција прилично вешто, да и сами професори то нису примећивали. Доста сам импровизовао, а прву композицију сам компоновао са девет година. У њој сам користио одређене алтерације и модулације, а да тада нисам поседовао знање, нити сам имао икакву представу о тоналитету или хармонијама које сам користио.
Завршили сте клавирски одсек у Средњој музичкој школи „Коста Манојловић” у Смедереву и већина Ваших композиција подразумева у својој инструментацији клавир. Да ли клавир представља референтни медијум у коме озвучавате своје полазне идеје а његов тон почетни импулс сваког дела? Колико често сте у концертној дворани истовремено композитор и пијаниста, односно, извођач својих композиција?
Приликом процеса стварања дела, инсистирам на томе да бар почетна идеја настане уз инструмент (у мом случају – клавир) и сматрам то прилично природним и здравим начином компоновања. Пошто сам завршио инструментални одсек у средњој школи, често сам наступао и такмичио се широм Србије и у Европи изводећи ауторску музику. Готово увек су моје композиције наилазиле на добар пријем код публике и комисије, а самим тим сам и освајао неколико специјалних награда за ауторску музику, као и за најбоље изведено дело домаћег аутора.
Да ли постоји такав афинитет и према неком другом музичком инструменту?
За сада се још увек није издвојио неки посебан инструмент (осим клавира), али морам да признам да ме у последње време јако привлачи, инспирише и интригира звук оргуља. Како још увек не познајем све техничке могућности овог инструмента, нисам се сувише у прошлости бавио оргуљама, али сам ове године на студијама написао прво дело за овај инструмент, „Литанија” – молитва за соло оргуље, које сматрам прилично успелим и сигуран сам да ћу се у будућности изнова враћати овом инструменту.
Имајући у виду композиције за соло клавир („Контраст”, „Медитација”, „Токата”, „Ноктурно”), „Три хаику” за мешовити хор, „Афекте”, четири минијатуре за клавир и гудачки квартет и „Инкантацје”, три ритуала за сопран, харфу и удараљке, чини се да је минијатура она форма у којој претежно обликујете свој музички израз?
То је тачно. За сада је минијатура један од формалних типова у коме се осећам најудобније и који сам највише употребљавао у досадашњем опусу. Трудим се да у свакој минијатури направим баланс између добро осмишљеног садржаја и логично вођеног музичког тока, који би за тај кратак период трајања успео да делује на извођаче и публику.
Да ли су композиције „Контраст”, „Медитација”, „Токата”, „Ноктурно” плод замисли о клавирском циклусу у погледу, на пример, постојања заједничких (музичких) мотива?
Наведена дела су настајала као засебне, самосталне композиције у различитим периодима, па се у њиховим мотивима и музичким компонентама не проналази довољан степен еквавиленције како бих их сврстао у неки вид циклуса. Ипак, ова дела сам на наступима често изводио у форми свите (што уобичајено радим са мојим делима уколико су стилски једнообразна), али, суштински она не садрже довољно сличности да бих их уздигао у целину вишег реда.
Партитура „Афекти”, четири минијатуре за клавир и гудачки квартет настала је 2019. године, као поруџбина Камерног ансамбла „БЛИСС” и премијерно је изведена 14. јуна на Другом Фестивалу камерне музике „БЛИСС” у Горњем Милановцу. У програмском коментару дела наводите присутност „колористичких момената”, „луцидног и ишчашеног танга” и „рејверских” елемената у епизодама „бурног тока и краког трајања”. Да ли и друга Ваша дела одишу сличним карактеристикама?
Композицију ”Афекти” сматрам једним од својих најуспелијих и најзрелијих остварења у досадашњем опусу. Њен музички ток је инспирисан различитим музичким стиловима и техникама (танго, рејв, савремени џез, модерне извођачке технике, алеаторика...), што је једна од главних карактеристика и мојих осталих дела. Никада се нисам устручавао од „мешања” стилова, већ сам, напротив, то сматрао прилично изазовним, инспиративним и занимљивим (наравно, уколико је то учињено са добром мером и укусом). Уосталом, то може бити и један од путева који доводи до откривања потпуно нових музичких светова и који ми знатно може помоћи у проналажењу сопственог израза. Такође бих истакао да сам урадио велики број аранжмана популарне музике за различите саставе, а добио сам прилику и да наступим на „Нишвил џез фестивалу” као један од победника конкурса за младе џез пијанисте. Тај процес слушања и учења различитих стилова био је и од велике користи за моје класично музичко образовање и помогао ми је да се ослободим стилских баријера.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
