Москва у јануару (2020)
Први утисак је одсуство буке, невероватан утисак за тако велики град. Седим у топлом таксију и кроз прозор замагљен од спољне хладноће гледам како по фасадама зграда на Новом Арбату падају анимиране пахуље снега. У таксију је тишина, нема музике, нема таксиметра ни радио станице, нема ни разговора са возачем. На Кутузовском проспекту саобраћај стоји у поподневном шпицу. Све три траке у нашем правцу су пуне, али нико од возача не користи сирену, сви стрпљиво чекају да освоје још који метар простора. Окружен сам стотинама људи и стотинама аутомобила, а једино што чујем је шкрипање кожног седишта када се окренем ка супрузи. Питам се да ли ћемо стићи на време, али возач таксија отклања све сумње јер користи четврту, крајњу десну траку за претицање колоне.
Прво нам је вече у Москви и путујемо ка згради Московске филхармоније 2 (сала Рахмањинов), која се налази двадесетак километара од центра града. Све је почело гледањем филма „Концерт“, једне кишовите вечери у Београду. У центру заплета је прекинуто извођење концерта за виолину Чајковског у Баљшој театру, изгубљени снови и прилика за искупљење. Неколико дана касније, док смо чекали да почне један концерт у Коларчевој задужбини, видимо прошлогодишњи плакат са Немањом Радуловићем и, да убијемо време, почињемо да истражујемо када ће бити његов следећи наступ у Београду. Нема га. Затим отворимо сајт Дојче грамофона, тамо су наведени сви његови будући наступи у свету. Јануар... свира у Москви. Шта свира... концерт за виолину Чајковског!!!
То је био знак да импулсивно одлучимо да видимо Москву у јануару и одемо на концерт...
Стижемо у дворану пола сата раније. Улазнице су већ купљене преко интернета и сада је потребно да на улазу кажемо четвороцифрену шифру, да би нам на лицу места одштампали улазнице на ПОС терминалу. Утисак одсуства буке је и даље присутан. Нисам приметио да се као у Београду, познаници окупљају у групама пред концерт, разговарају и смеју се. У холу је тихо, посетиоци шетају или у тишини једу колаче у бару. Ваздух у граду је јако сув, па ћете баш ретко чути некога да се накашље. Нико се ни не смеје тек тако, јер Москвичи (како Московљани себе зову) чувају осмех за блиске људе, сматрају да нешто није у реду са онима који се осмехују у јавности. На концерт долазе обучени у свакодневну одећу, у џемперима и зимској обући. Концертна сала је модерна, коришћено је светло дрво за удобне столице и облагање сале да би се побољшала акустика оригиналног објекта. Немања Радуловић наступа са Симфонијским оркестром Русије (Светланов), некадашњим државним симфонијским оркестром Совјетског савеза. Диригент је Андреј Борејко. Симфонијски оркестар у уводном делу изводи „Зачарено језеро“ Анатолија Лјадова.
Концерт почиње са 5 минута закашњења. Тишина у ишчекивању диригента да покрене оркестар је нестварна, сви посетиоци су мирни и чини ми се да нико не дише, не чује се ни шум вентилације, као да смо у глувој соби. Први звуци са бине остављају снажан утисак, после све оне тишине свуда у граду као да се пљусак сручио на пустињу! Квалитет звука и акустика сале су невероватни, бар у средини партера где смо седели. Никада раније нисам слушао концерт у тако доброј сали. Чинило ми се као да слушам концерт на скупом стерео уређају преко квалитетних слушалица, звук је потпуно испунио простор. Музичари свирају прецизно и посвећено, сваки инструмент се јасно чује.
Када заврше своју деоницу не лутају мислима ни погледом, и даље су концентрисани на композицију и прате је гледајући у ноте или диригента, без обзира колика им је пауза. Љадов је својим делом сјајно описао динамику наизглед непокретне воде језера и рефлексије у њој.
Публика је Немању Радуловића дочекала као звезду. Освојио је срца Московљана још својим првим гостовањем 2016. године. Сада сам видео да је освојио и срца музичара са којима је наступао, да је пробудио у њима и страст у извођењу Чајковског.
Између ставова није било аплауза, кашљања ни шушкања. Немања у паузама марамицом брише зној са чела, јер је ово дело веома захтевно за солисте.Последњи трзај гудалом, неколико секунди тишине да се последњи тон концерта изгуби у сали, а затим бурни аплауз, овације и букети цвећа за Немању. Тапшање у ритму као позив на бис, а затим Немањин соло наступ као поклон за публику. После паузе, у другом делу концерта, Симфонијски оркестар је извео „Четврту симфонију“ Чајковског, онако како само Руси могу да га свирају...У повратку, није било више тишине града, све време сам у глави поново доживљавао одслушани концерт.
Два дана касније, још један наступ Немање Радуловића са Симфонијским оркестром Русије, овога пута у великој сали Чајковски Московског конзерваторијума. Ова сала, отворена 1901. године, позната је по великим портретима славних композитора и оргуљама.
Москва иначе има још једну салу Чајковски, већу и новију, у којој наступа Московска филхармонија. На програму је опет Љадов, а затим концерт за виолину Хачатуријана са Немањом као солистом. Још један виртуозни Немањин наступ уз неуспешни покушај публике да га дозове и на други бис, јер концерт има и други део који треба да се заврши у времепредвиђено програмом - свиту из балета „Жар птица“ Стравинског. Следећег јутра, у недељу, крећемо на литургију у Сретењски манастир. Нестрпљив сам да чујем њихов чувени хор у природном амбијенту. Иако сам их
слушао на концерту у Београду, нисам био спреман за оно што ћу доживети на литургији.Наступи на концертима уз пригодан, мешовити програм,су нешто сасвим другачије. Мало смо каснили и док смо се пели степеницама (у великој цркви крипта је у приземљу, а простор цркве на спрату), зачуо сам предивне гласове који певају тако савршено као да нису са овога света. Замислите двадесет људи који певају унисоно као близанци Теофиловићи... Има и посетилаца који мисле да то нису живи људи него музика са ЦД-а која је прошла разне нивое пост-продукције. Невероватан доживљај.
У понедељак ујутру је наш празник – Свети Сава. Одлазимо у подворје СПЦ у Москви, у цркву Светог Петра и Павла. У малој, али необично лепој цркви, мешовити хор који пева Мокрањца изазива сасвим другачије емоције него хор Сретењског манастира. Ум се не диви толико вештини појаца, већ се срце испуњава блаженством...
После грудвања у парку (да направимо мало буке у Москви), сладоледа у ГУМ-у, обиласка Кремља, крстарења реком (брод је наравно бешуман, без вибрација), најзад мало буке на улици и то какве: на залеђеном плочнику испред улаза у метро станицу, док пада снег, млада рок-група изводи своју музику уживо пркосећи временским условима. Не знам како су успели да их не дрма струја, да не попуцају мембране на бубњевима, да слеђеним прстима притискају жице...
Последње вече остављамо за „Лабудово језеро“ у Баљшој театру.То је доживљај посебне врсте који препоручујем сваком љубитељу балета! Вреди да платите најскупље улазнице да бисте све лепо могли да видите и да неометано уживате. Препоручујем први ред амфитеатра јер је мало издигнут од партера и нико не може да вам заклони поглед на сцену. Одлазак у Баљшој је сасвим другачији од одласка у друге концертне и позоришне сале у Москви. Мораћете да се подрудите да пратите репертоар и до два месеца унапред јер се улазнице брзо распродају. За куповину улазница преко интернета потребно је да унесете и бројеве пасоша за сваког посетиоца. Када дођете у Москву потребно је да подигнете праве улазнице на благајни, пре самог дана догађаја, и да покажете пасоше сваког посетиоца и кредитну картицу којом сте обавили куповину. Колико год да посветите пажњу одећи коју облачите за Баљшој – не можете да претерате, у неком тренутку ћете помислити да сте могли још елегантније да се обучете. Жене обавезно носе са собом ципеле са штиклом да би променилезимску обућу и оставиле је у гардероби. Позориште је добро загрејано па им није проблем да остану у танким свиленим хаљинама када збаце бунде. У позоришном бару служе само два пића –шампањац и коњак, за 30 евра по чаши (у рубљама), не примају картице...
Тешко је описати саму представу. Оркестар и његови солисти су билитолико добри да бих радо слушао њихов трајни тонски запис. Млада првакиња Баљшоја, Аљона Коваљева, сигурна је и грациозна у главној улози иако има само 20 година. Још је далеко од Захарове, али је веома талентована и убедљива као лабудица. Школовала се на Академији Ваганове у Санкт Петербургу, али је Маринскиј театар није примио јер су сматрали да је превише висока. Када је видео колико је талентована, директор балета у Баљшоју Макар Вазијев ју је примио и одмах дао главну улогу у Дијамантима иако је имала само 18 година. Са 19 је већ играла главне улоге у Жизели и Лабудовом језеру. Зигрид је био Артемиј Белјаков. Изгледао је као перокоје лебди изнад сцене јер се његови доскоци уопште нису чули (мада је супруга коментарисала да је то због тога што није скакао довољно високо). Георгиј Гусев је био фантастичан у улози дворске луде. Понекад вам се чини да у ствари нисте у позоришту, него испред неког великог екрана чије се дешавање повремено замрзне када нека рука притисне паузу на даљинском управљачу. Некако је лакше да поверујете у то, него да се 26 лабудица зауставило у истом положају и да су остале тако колико год представа захтева, не померајући се ни мало. Или да четири балерине играју у савршеном синхронитету, као да гледате одраз једне у огледалима... Невероватна је дисциплина, посвећеност и прецизност целог ансамбла!
Неколико сати након представе спремамо се за јутарњи лет ка Београду. Још увек су ми у глави ноте Чајковског и док се возимо ка аеродрому почињемо да планирамо повратак у Москву...
