Песме жена мигранткиња и њихова уметничка транспозиција
Миграције становништва одувек су доносиле корените животне промене не само за оне који су из различитих разлога напуштали своје домове, него и за оне који су се са мигрантима срели. Тако су сусрети различитих култура остављали вековима неизбирисиве трагове, посебно у домену уметничког изражавања. Један такав незаборавни сусрет забележен је кроз пројекат Глас који значи (Voice that Matters) у чијој су реализацији учествовали професори Академије уметности у Новом Саду. Повод за овај необичан научно-уметнички подухват била је случајна информација да се у Центру за азил у Kрњачи налазе мигранткиње из Бурундија које радо певају и плешу своју традиционалну музику. Чињеница да постоји група жена која је прешла пут од скоро 8000 километара у нади да ће наћи бољи живот за себе и своју децу, била је довољно интригантна за планирање интердисциплинарних активности кроз које би се ове песме и плесови забележили и употребили као градивни материјал за стварање нових опуса уметничке музике.
Афричка држава Бурунди је као независно краљевство постојала од 16. века. Тренутно је насељавају три народа: Тутси, Хути и Тва. Током векова ово краљевство се ширило, а највећи раст је достигла током владавине Нтаре Ругама од 1796. до 1850, када је удвостручило своју територију. Бурунди је 1899. постао део Немачке источне Африке. Белгијске трупе освајају област 1916, током Првог светског рата. Лига народа даје 1923. године Белгији мандат над територијом Руанда−Урунди, која се састоји од данашње Руанде и Бурундија. После 1948. Белгија дозвољава стварање политичких партија. Бурунди је постао потпуно независан 1. јула 1962. године. Тутси краљ Мвамбутса је успоставио уставну монархију са једнаким бројем Хутуа и Тутсија. Њега је 1966. свргао с трона његов син, принц Нтаре, којег је уклонио исте године његов премијер, капетан Мишел Микомберо. Он је укинуо монархију и прогласио републику. Од тада је земља константним политичким потресима, војним ударима и у грађанском рату, толико ослабљена да спада у најсиромашније земље света. Није, стога, чудо што је одређен број људи одлучио да напусти своја огњишта и затражи азил у другим државама. Отуд се група азиланткиња из Бурундија зауставила у Србији. Према речима сарадника Центра из Крњаче, ове жене су се зауставиле само зато да би стекле папире за одлазак у Западну Европу.
Прва фаза пројекта „Глас који значи“ подразумевала је одлазак у Центар за азил Kрњача, што је и реализовано крајем јуна месеца 2022. године, уз адекватне раније добијене дозволе Комесаријата за избеглице Републике Србије. Две чланице мале мигрантске заједнице из Бурундија, Ани Нијонзима и Сибонијо Лори Лорен, пристале су да отпевају и отплешу неке од песама које су запамтиле још од детињства. Реч је о репертоару који је везан за годишњи и животни циклус, кроз који се представља и необична, егзотична култура једног дела Африке. У тој култури породица и дом су највише добро, а поштовање природе логично понашање које обезбеђује довољно усева за угодан живот. Песме које су представљене певане су обично у двогласу у којем се истицала улога солисткиње, наспрам групе певачица које су интепретирале или рефрен или стално понављајућу музичку фразу као некакав стални „бас“. Плесови су, пак, представљали имитацију покрета животиња, најчешће крава, које се сматрају извором исхране, дакле и живота.
У току извођења музичких нумера снимљен је двочасовни материјал на основу којег су касније урађене мелографске анализе, а потом компонована два опуса ослоњена на мелодијске или ритмичке обрасце музике Бурундија. На концерту 5. новембра у Мултимедијалном центру Академије уметности, вођа тима пројекта „Глас који значи“, проф. др Ира Проданов, заједно са колегиницом етномузиколошкињом, Јулијаном Баштић, одржала је уводну презентацију. Потом су изведена новонаписана дела. Реч је о Бурундијској свити за кларинет, флауту и фагот Станиславе Гајић, те остварењу Глас из далека за бубањ и електронику Доротее Вејновић. Kоначно, проф. др Силард Антал, члан тима одговоран за аудио-визуелни садржај, истакао је значај овог пројекта не само зато што су кроз њега уважене жене мигранткиње и њихови „гласови“, него и зато што је искуство сретања и разумевања судбине миграната, начин да разумемо другачије културе, те да настојимо да развијемо емпатију и што виши степен толеранције према њима.
Пројекат Глас који значи финансијски је подржао Покрајински секретаријат за високо образовање и научно-истраживачку делатност и тиме показао разумевање за значај интердисциплинарних истраживања у којима се сусрећу наука и уметност.
