Музика као одговор на савремени живот
Наташа Ђурагић, композиторка
У оквиру 57. Мокрањчевих дана, фестивала који је у периоду од 08. до 15. септембра одржан у Неготину, промовисан је зборник црквене музике „Одјеци саГЛАСја“, композиторке Наташе Ђурагић (Матица српска). На промоцији су говориле др Соња Маринковић, музиколог и др уметности Тамара Адамов Петијевић, а публика је била у прилици да чује и неке од композиција које су у оквиру зборника штампане.
Наташа, у Зборнику су штампане Ваше композиције за црквено богослужење. Како сте дошли на идеју да компонујете дела овог типа?
Била сам већ студенткиња композиције на новосадској Академији уметности, када је Тамара Адамов Петијевић, диригенткиња хора „Свети Стефан Дечански“ из Новог Сада чији сам члан у то време била, почела од мене спорадично да тражи аранжмане појединих традиционалних песама српског црквеног појања које нису постојале расписане за хор, већ само у једногласном запису. Временом су ти аранжмани прерастали у све слободније и комплексније композиције, а захтеви са њима постајали све већи – не само од стране диригенткиње матичног хора, већ и од стране многих других диригената и хоровођа.
Како бисте стилски окарактерисали композиције које су штампане?
Претпостављам да су моје композиције стилски највише биле условљене потребом за коју су писане, а то је да буду погодне за извођење на богослужењима. Такође, верујем да је мој композиторски израз у највећој мери обликовао пре свега репертоар који сам као хорски певач имала прилику да изводим, а потом и посредно упознајем кроз партитуре, снимке или концертна извођења.
Моји први аранжмани су били писани врло бојажљиво, са неком врстом страхопоштовања према богослужбеној хорској и појачкој традицији коју сам тек почињала да упознајем, а то је претежно била традиција српске и руске хорске музике 19. и почетка 20. века. Такође, била сам врло свесна звука који диригенти, певачи, служашчи и народ у цркви (или, пак, онај који гледа телевизијски пренос Литургије на Божић и Васкрс) очекују да чују. Управо то стилско предубеђење је представљало и највећи изазов за мене. Као и огроман јаз између музичког језика који би био пригодан за богослужење с једне стране и свега онога што сам у том моменту као студент композиције учила, упознавала и испробавала на Академији с друге стране.
Међутим, временом је у мени преовладала потреба да композиције које пишем не буду условљене одређеним композиторским узорима, техничким поступцима, хармонским обрасцима или очекивањима диригената и стручних ауторитета, већ да буду одређене мојим, дубоко личним доживљајем текстова на које сам писала, тренутка у току богослужења када би та композиција требало да буде изведена и молитвеног расположења које сам желела да пробудим како код оних који моје композиције певају на хорској галерији, тако и код оних који у том моменту у олтару служе или их стојећи у храму слушају.
Све композиције су вишегласне. Литургија је писана за дечији, женски, мушки или мешовити двоглас, док су у другом делу збирке композиције за женске трогласне хорове, мушке четворогласне и у највећој мери за мешовите четворогласне хорове. Колико Вам је у том смислу помогла чињеница да сте и сами били дугогодишњи члан хора „Свети Стефан Дечански“ из Новог Сада, који води Тамара Адамов Петијевић, у коме сте дуго деловали и као асистент диригента и наступали као солиста.
Несумњиво. Иако сам у хор „Свети Стефан Дечански“ дошла као матуранткиња СМШ „Исидор Бајић“ која се увелико припремала да упише одсек за Композицију на новосадској Академији, ја, испрва, нисам имала никакве афинитете да у том хору делујем и као композитор. Хор је у то време неговао озбиљан духовни (али и световни) репертоар, тако да је моје певачко, извођачко, па потом и диригентско стасавање, везано искључиво за искуство добијено у хору и кроз хор „Свети Стефан Дечански“, те у блиској сарадњи са диригенткињом Тамаром Адамов Петијевић. Управо то искуство је обликовало мој музички израз и пажњу с којом пишем деоницу сваког гласа, са жељом да певачима буде не само лепо, већ и ‘удобно’ док певају. Хорски звук који сам толико година слушала, толико дуго и сопственим гласом као певач обликовала, тај хорски звук наравно утиче и на моје нове композиције, те му и после толико година и даље, можда и несвесно, тежим.
Овде је важно да напоменем и другу димензију онога што ме је у хору обликовало, а то су теоријска знања о богослужењу, богослужбеној пракси, текстовима црквених песама, историји српског народа, историји уметности, те многа друга сазнања која нам је годинама несебично пружао један од оснивача и дугогодишњи председник хора, Александар Петијевић. Управо захваљујући тим увидима и сазнањима, моје композиције данас имају ту ‘употребну’ вредност – услед свести о важности познавања значења сваког текста на који сам писала, тренутка када се та композиција изводи, онога што се у олтару за то време дешава и, на крају, јасноће доживљаја, осећања и поруке које би моје композиције требало да пренесу људима у току богослужења.
Осим на Мокрањчевим данима зборник „Одјеци саГЛАСја“ промовисан је у Матици српској у Новом Саду. Да ли сте компонујући за потребе црквеног богослужења имали у плану да оне изађу ван оквира деловања хора „Свети Стефан Дечански“ и да ће доживети пажњу диригената, али и музичке и научне јавности какву је доживела?
Апсолутно не. Није постојао никакав ‘план’ деловања – ни краткорочни, а камоли дугорочни. Постојала је конкретна потреба за мој хор и то је било све што је за мене у том моменту било важно – осећање задовољства и поноса што својим умећем доприносим не само као певач, већ и као композитор. Међутим, захваљујући чврстој и дубокој сарадњи коју је хор неговао са проф. Даницом Петровић, са академиком Димитријем Стефановићем, захваљујући учествовању на Летњим школама „Корнелију у спомен“ у манастиру Јошаница и Сремским Карловцима, те певању на разним манифестацијама и богослужењима широм земље и иностранства, моје композиције су допрле до шире публике, али и привукле пажњу стручне јавности. Морам признати да сам испрва стрепела од коментара проф. Данице Петровић, академика Димитрија Стефановића или проф. Предрага Ђоковића, нашег врсног појца и врхунског познаваоца појања. Међутим, временом су управо они били ти који су постали кључна подршка, који су ме подстицали да пишем, па чак и иницирали настанак одређених хорских композиција (на иницијативу адакемика Димитрија Стефановића написала сам стихиру „Богоначалним мановенијем“, а на предлог проф. Данице Петровић „Со свјатими упокој“ и „Вјечнују памјат“ према запису проте Ненада Барачког, а поводом 80-годишњице његовог упокојења).
Они су препознали потребу за новим богослужбеним композицијама и њихов значај, те ме свесрдно охрабривали у мом уметничком изразу пружајући ми увек адекватан критички осврт – много пре него што сам ја уопште стигла да се одредим према сопственом музичком језику и духовном стваралаштву. Управо као резултат мог односа са свим тим дивним људима који су обликовали не само мој композиторски рад на пољу духовне музике већ и моју личност, те одјек дубине и богатства нашег појачког наслеђа које сам преко њих усвајала, настала је и збирка „Одјеци саГЛАСја“, на чијој сте промоцији имали прилику да присуствујете, а коју је веома зналачки, савесно, темељно и посвећено приредила музиколог др Наташа Марјановић, научни сарадник Музиколошког Института САНУ.
Ваш духовни опус штампан је и у другим издањима. Како Ви гледате на то?
Очигледно је то још један доказ потребе за духовном музиком која ће бити примењива на богослужењу, а опет бити прилагођена музичким и гласовним капацитетима просечног – углавном аматерског – хорског ансамбла. Почаствована сам и срећна што су моје композиције и аранжмане приређивачи тих зборника („Српски Божић“; „Свеноћно бденије – Антологија православне хорске музике“; „Песме Светом Сави и Светом Симеону“; „Orthodox Educational Magazine“; „New York Service book“) препознали као вредне и потребне да би нашле своје место међу другим ауторима, те биле доступне што већем броју диригената и хорских ансамбала.
Студирали сте композицију на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Милана Михајловића, а дипломски мастер рад сте радили и бранили у класи Рајка Максимовића, са признањем за једног од најбољих дипломираних студената Универзитета у Новом Саду. Више пута сте награђивани као један од најбољих студената Универзитета у Новом Саду, те били носилац награде Владе Републике Србије за најбоље студенте. На Филозофском факултету у Новом Саду 2022. године докторирала сте на одсеку за Методику наставе са темом „Ставови будућих васпитача према значају музичког васпитања за децу предшколског узраста“. Одакле је, после успешних студија композиције, дошао афинитет према најмлађима и истраживања у правцу улоге музике у њиховом васпитању? Да ли је интересовања у том правцу усмерила и чињеница да сте од 2012. године запослени на месту асистента за музичке предмете на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду?
У највећој мери: да. Међутим, практично искуство у раду са најмлађима имала сам прилике да стекнем пре тога, док сам радила у ОМШ „Теодор Тоша Андрејевић“ у Руми и музичком забавишту МШ „Исидор Бајић“ у Новом Саду. То искуство ми је много помогло у раду са студентима, будућим васпитачима и оспособило ме да, не само теоријски, већ и искуствено одговорим на њихове потребе за практичним компетенцијама у њиховом будућем васпитачком раду.
Оно што ми је место асистента на ВШССОВ свакако ново донело је прилику и потребу за теоријским разматрањем значаја музике за рани развој деце, размишаљање о курикулуму музичких предмета на васпитачким школама, о недостатку практичних вештина потребних за рад са децом, као и разматрање значаја улоге наставника – не само у припреми студената за будуће музичке активности, већ и у освешћивању и развоју њихових личних музичких и културних афинитета.
Држали сте и дечје музичке радионице. Радили сте са најмлађима и као диригент. Последње две године сте водили дечију хорску радионицу у оквиру Летње школе црквеног појања „Корнелију у спомен“ у Сремским Карловцима.
Да, то су заиста посебно вредна искуства. Захтевају детаљну припрему, познавање репертоара музике за децу, добру моћ сналажења на лицу места – јер никада не знате шта ће неко дете да вас пита или на који начин да прокоментарише одређено место у композицији – те вештину да их заинтересујете и задржите њихову пажњу, али и пружа велику сатисфакцију и испуњење када у томе, после низа непредвиђених перипетија, успете. За узврат добијате онолико посвећености, привржености и радости колико то само деца могу да пруже.
Што се саме Летње школе црквеног појања „Корнелију у спомен“ тиче, за мене је позив да учествујем као један од диригената, представљао огромну част, али и одговорност према оснивачу школе, проф. др Даници Петровић, према ауторки програма, др Наташи Марјановић, али и према свим великим и дивним професорима, диригентима, предавачима, сарадницима који су допринели да школа траје и опстаје толико дуго и изнедри много нових генерација црквених музичара, односно љубитеља и познавалаца црквене музике и наше духовне баштине. Након што сам дуги низ година стасавала као полазник у тој школи, а потом имала привилегију да се моје композиције велики број пута нађу на богослужбеном репертоару током трајања школе, као и на програму завршног концерта полазника школе, прилика да и сама будем на месту сарадника (и то у раду са најмлађим полазницима) је представљала на неки начин ‘пуноћу круга’ и отелотворење онога што је и била замисао и циљ те школе – да преносећи лепоту и богатство нашег духовног наслеђа, дајући најбоље из себе увек и без остатка, уживамо у благослову непрестаног узрастања једних уз друге, напајајући се из године у годину новим сазнањима и достигнућима кроз несебично међусобно дељење и заједништво.
Под покровитељством пројекта „Нови Сад – престоница културе“ сте, такође, водили композиторску радионицу у оквиру интерактивне музичке представе за децу „Три карте за оперу“ (режија: Маја Гргић), која је од ове сезоне, као представа, уврштена у редовни репертоар Српског народног позоришта у Новом Саду.
Ова представа има за циљ да деци приближи класичну музику (конкретно оперу) на њима близак, занимљив и забаван начин, пружајући им прилику да искуствено доживе музику, а не само као пасивни посматрачи представе и слушаоци музичких нумера унутар ње. Наиме, деца у другом делу представе постају актвини учесници радионице у којој се упознају са процесом настанка композиције, те на основу њихових предлога и идеја заједнички стварамо њихову прву композицију.
Што се мене лично, као композитора тиче, свако извођење била је нова прилика да изађем из композиторске ‘зоне комфора’ – када своју композицију ‘пустим у јавност’ тек пошто сам у потпуности задовољна финалном верзијом – за разлику од ове радионице на којој компонујем са децом на лицу места, никада не знајући какве ће њихове идеје бити (нити да ли ће их бити!) и шта ћу с њима успети да урадим, а да то буде задовољавајући, односно лако памтљив и лако изводљив крајњи резултат за наше најмлађе композиторе.
Ваш композиторски опус обухвата и композиције које припадају инструменталном и вокално иструментаном жанру. Усавршавали сте се на мајсторским курсевима истакнутих савремених стваралаца. На који начин бирате предавача чији ћете курс да похађате?
У време студија и „предродитељском“ периоду то је било другачије него данас. Срећом, онлајн курсеви данас доносе могућности које су прилагођење савременом начину живота, те на разне начине олакшавају и организационе и финансијске препреке и потешкоће. С обзиром на то да се моје поље деловања протеже и изван граница композиторског позива, могу само додати да волим да ширим своја знања и у области дириговања, вокалне технике, рада са дечијим и омладинским хоровима, али и да испратим научне конференције у вези са методиком наставе, значајем музике за рани развој деце, употребом музике у медицинске и терапијске сврхе, итд.
Наравно, као што је и наш сусрет на „Мокрањчевим данима“ показао: ни један онлајн семинар никада неће моћи да замени радост, дубину, садржајност и радост личног сусрета, те богатство размене ‘уживо’ на неком фестивалу, симпозијуму, семинару или конференцији.
У којој мери се свакодневица прелама кроз стваралаштво савременог композитора и шта све утиче на њега?
У огромној мери. Нарочито кад сте, притом, и мајка троје деце. Тачно се сећам момента када сам морала да донесем свесну одлуку да ћу, уколико желим и даље да компонујем, морати одустати од идеје да процес компоновања подразумева заустављање реалности на неодређено време и стварање простора за самоћу, удаљавање од свега што би реметило пажњу и усредсређеност на само дело, композиторски поступак, идеју, атмосферу, те срж музике коју желим да пишем. Тада сам схватила да се процес компоновања дешава у ходу, и да је, када седнем за клавир, моја музика већ ту – само је потребно да је преко клавира озвучим и запишем. Такође сам престала да чекам да будем сама у кући или да моји укућани буду тихи – научила сам (или можда прецизније: била сам принуђена животним околностима да се прилагодим) да мој слух постане несензитиван на околну буку и врло селективан за оно што у том моменту свирам, ослушкујем и желим да издиференцирам или још мало домислим.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
