Џез је одавно прерастао границе обичног музичког жанра
Димитрије Васиљевић, џез пијаниста
Џез пијаниста, музичар који има звање теоретичара музике, први доктор џез клавира у Србији – то би у кратким цртама била професионална каријера Димитрија Васиљевића, са којим смо разговарали приликом његовог последњег боравка у Београду.
Можда да овом приликом кренемо од приче како је све почело?
Почео сам, као и већина клинаца у то време у Србији (тада још Југославији), аудицијом за нижу музичку школу „Јосип Славенски“, са непуних 6 година. Након завршене ниже сам уписао и средњу музичку школу, такође Јосип Славенски и негде ту на половини средње музичке, схватио сам да ми класично музичко образовање не пружа оно задовољство за којим сам трагао у музици. А то задовољство се углавном базирало на мојој жељи и потреби да музику разумем дубински, да свој инструмент, клавир, сагледам на практично употребљив начин, а не да вечно будем везан за нотне записе композиција које су некакви други људи некада давно записали и којих се у класичном извођаштву музичари религиозно морају придржавати. Тако сам открио џез – комплексан музички израз који је одавно прерастао границе обичног жанра и постао универзални језик у модерној импровизованој музици која обухвата широк спектар жанрова. Након завршене средње школе, схватио сам да мој музички пут мора и може бити настављен једино под условом да се потпуно преоријентишем на учење, разумевање и извођење џез музике.
Када се каже „џез“ одмах се помисли на Америку, где сте Ви и студирали. Колико је потребно храбрости да се конкурише на Беркли, универзитет на коме желе да студирају многи млади џезери?
Америка јесте колевка џеза, али, као што рекох, џез је давно прерастао и Америку и границе музичког жанра, те је наставио свој развој као флексиблни музички израз који трпи и прима многе спољашње утицаје разних светских музичких традиција и жанрова. На Беркли сам отишао некако ненадано, јер је план био да након завршеног Факултета музичке уметности у Београду, упишем неку ближу џез академију попут оне у Грацу. Међутим, сплетом занимљивих околности, одлука је пала да је за мене најбоље да се опробам на чувеном Берклију и да ћу тамо, у белом свету, на другом континенту, далеко од куће, добити најбољи тренинг како за џез клавир, тако и онај други – животно-искуствени. У мом случају је било потребно доста храбрости одлучити се на такав потез, али с друге стране, никада нисам имао задршку нити дилему, јер ми је амбиција да научим да свирам џез клавир и постигнем нешто значајно на том пољу, превазилазила сваки потенцијални страх, трему или несигурност.
Шта Вас је навело да докторирате? Колико се у свету џез музике може добити нових сазнања у оквиру докторских студија, а у којој мери су свирке управо место где се стичу најбоља знања и значајна искуства?
Бићу искрен па ћу рећи да сматрам да докторат за једног музичког извођача не значи много на пољу стицања некаквих нових знања из музике. Знам музичаре без факултетске дипломе који звуче 10 пута боље од оних са докторатом (и обрнуто наравно), тако да ту нема правила. Ми извођачи се махом одлучујемо за докторске студије из практичних разлога јер желимо да се запослимо као професори на факултету и да, поред извођачке, започнемо да градимо академску каријеру која нам омогућава сигурну егзистенцију и гарантовано радно место. Управо из таквог разлога сам и ја уписао и завршио докторат. Не могу да кажем да није био користан, али свакако није био пресудан, бар не мени, када се ради о знању и умећу свирања џез клавира или умешности у хармонији, теорији и компоновању. Наступи, концерти и свирке јесу оно што кали једног џез музичара и даје му неопходно искуство, баш као и рад на сопственим свирачким техникама, импровизацији, хармонском језику и свему оном што се стиче хиљадама сати проведеним у вежбаоници.
Да ли Вашим студентима сугеришете да докторирају и зашто?
Зависи како коме. Саветујем докторске студије само оним студентима за које сматрам да су довољно студиозни, стрпљиви и интелигентни, јер је у наśем послу идеја прозујати што брже и вичније кроз докторске студије, како би добио ту важну диплому, одрадио све докторске обавезе на студијама и наставио даље са својим извођаштвом. Многи просто, премда јесу добри свирачи, немају тај академски капацитет за учење гомиле теоретских информација који је потребан да би се докторат брзо, успешно и ефикасно завршио. Друго, не желе сви извођачи да постану универзитетски професори. А докторат је махом користан управо за то. У супротном није вредно губити време на њега. Зато сматрам да докторске студије нису за сваког џез музичара, већ само за оне који знају зашто им је потребан и који ће од њега имати практичне користи.
Предавали сте на неколико универзитета, а пре доласка у Београд преселили сте се у Ричмонд. Да ли је пракса да предавачи мењају универзитете или је Вас посебно живот навео на тај пут?
Да, овде у Америци је генерално пракса у свим областима да се радна места мењају на сваких неколико година. Тако је и код академских занимања. Увек тражимо боље, новије, узбудљивије, исплативије и кад то нађемо, дижемо сидро и идемо даље. Тако се стиче и искуство и долази до нових контаката, прилика за нове сарадње на сцени, и слично. У мом случају потреба за селидбом је још израженија, јер сам такав по природи, не држи ме дуго место у једном граду, а и неки дугорочни циљ ми је да се након стицања искуства на више америчких универзитета и сцена, најзад преселим и у неку земљу западне Европе у којој бих се онда највероватније стационирао на дуже време.
Да ли се студенти разликују по знању и интересовањима у односу на то где студирају?
Да, изузетно. У Америци постоји неколико стотина музичких колеџа од којих многи пружају и опцију џез програма. У зависности од јачине и количине финансијске подршке за џез програм од стране челника универзитета, зависи и квалитет џез кадра који предаје на универзитету, али и критеријум аудиција, висина стипендија, па тако и квалитет и бројност студената који похађају тај програм. Тако на популарним школама попут Берклија, Њу Скула, Менхетн Колеџа, Њу Ингланд Универзитета или Џулијарда, можете срести већ потпуно изграђење, па и увелико успешне музичаре међу студентима, док у неким мање развијеним колеџима, студенти могу бити на нивоу ђака ниже музичке школе у Србији. Америка је огромна земља са великим осцилацијама у свему, па тако и у квалитету и интересовањима студената музике. Тешко је дати једну генералну дефиницију везано за било који феномен у Америци.
Ваш трећи албум и нова књига носе назив „Случајни номад“. Судећи по Вашим местима боравка, школовања и рада чини се да имају доста тога аутобиографског.
Они и јесу потпуно аутобиографски. Самог себе видим као случајног номада, односо некога ко нити је планирао, нити нешто посебно желео (бар не свесно), да цео живот проведе у авантурама, лутајући по свету, селећи се у нови град сваких неколико година, далеко од Београда и куће у којој су сви они до којег му је истински стало. Но ето, можда су ме неке друге, мање видљиве струје, ипак подсвесно вукле таквом начину живота, тако да тај номад, на крају крајева можда и није толико случајан. И управо том дилемом се баве и албум и књига. Кроз композиције које су и хармонски и стилски и естетски амбивалентне и користе и модалност и тоналност и атоналност, баш као и модеран џез звук и поп и балкански мелос, покушавам да осликам ту стално борбу у себи између традиционално васпитаног човека који тежи миру, породици и месту из којег је потекао и оног дивљег, авантуристички настројеног вагабунда којег увек вуче зов непознатог и неки нови изазов. Такође и у књизи кроз бројне литерарне портрете људи и места које сам на својим путевима сретао и упознавао, као и кроз текстове који представљају нека моја интроспективна промишљања, покушавам пре свега себи, а онда и читаоцу да дам, какав такав одговор на ту дилему о томе ко сам заправо ја – номад или староседелац. И ако јесам номад, колико сам заправо случајан.
Колико сте у прилици да пратите савремену београдску џез сцену и шта бисте о њој рекли? Одавно нисте били у прилици да наступате на неком домаћем концертном подијуму.
Последњи пут сам наступао пре ковида, на соло клавирском концерту у Центру за културу Смедерево. Годину дана пре тога сам доводио у Србију свој њујоршки квартет и свирали смо концерте на Ваљевском џез фестивалу, на Коларцу и у Банском двору у Бања луци. Од тада заиста нисам наступао код куће, али планирам да то променим у наредном периоду и активирам се свирачки више, како у Србији, тако и у Европи. Сматрам да београдска џез сцена у последње време поново цвета, пре свега захваљујући домаћем ФМУ џез одсеку, али и многим домаћим музичарима који се враћају повремено или за стално из иностранства и пружају сјајне наступе београдској публици. Желим да поново постанем део те сцене и трудићу се да дам свој допринос у годинама које долазе.
Да ли сте време у Београду искористили за прелиминарне договоре за неке могуће наступе?
Да, трудио сам се да обиђем што више новоотворених места за џез, да обновим неке старе контакте са музичарима и остварим неке нове. Надам се да ће ти договори и планови уродити плодом и да ће београдска публика неке од тих плодова видети већ следећег лета.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
