ЧАРОБНИ СТРЕЛАЦ, ОПЕРА ЗЕМПЕР, ДРЕЗДЕН, 13. јул 2023. И ПИКОВА ДАМА, ОПЕРА ЗЕМПЕР, 15. јул 2023.
У овој рецензији се даје преглед обе опере јер, ако је судити по њима, ова оперска кућа пружа невероватну синтезу драмске и музичке представе на највишем могућем нивоу. То се може објаснити самом историјом овог позоришта, једног од највећих и највеличанственијих на свету. Од свог отварања 1841. све до 1895. године, ово архитектонско ремек-дело Готфрида Земпера служило је као позориште како за драмске комаде тако и за оперу. Дрезден је, међутим, имао краљевску оперску кућу још од 1667. године! Као и све друге зграде у историјском центру, Опера Земпер је била уништена за време бомбардовања савезника фебруара 1945. године да би се као феникс појавила још у већем сјају 1985. године. Контроверза о томе колико је бомбардовање било оправдано и даље траје.
Земпер је креирао оперу која је по њему добила име два пута: 1845. године и онда када је изгорела до темеља, 1878. године. Он је био архитекта светске славе: био је одговоран за обнову Рингштрасе у Бечу, направио је (неостварен) пројект за минхенску оперу који је касније Вагнер искористио (и то без одобрења) за своју салу у Бајројту. Није тако чудно што се осећа креативна тензија већ онога момента када се ступи у ову кућу у којој су у 19. веку изведене премијере „Ријенција“, „Холанђанина луталице“ и „Танхојзера“ када је Вагнер био генерални музички директор, а касније су ту одржане премијере и Штраусових опера „Салома“, „Електра“ и „Каваљер са ружом“. Ово је театар највишег могућег музичког педигреа, а посебно када се зна да оперу прати „Sächsische Staatskapelle“, један од водећих немачких оркестара, основан још 1548. године, који су водили такви маестри као што су Карл Бем, Курт Сандерлинг, Херберт Бломстед, Ђузепе Синополи, Бернард Хаитинк и Фабио Луизи, и од сезоне 2012/13. до сада Кристијан Тилман.
Веберов „Чаробни стрелац“, симбол немачког оперског романтичног периода, често се изводи у Опери Земпер. Ова представа у режији Аксела Келера је први пут изведена 2015. године. И сценографија и костими су хибрид немачког фолклора и алузија на ратне сукобе који би могли бити у ма којој земљи света, када у Вучјој долини Каспар сече лешеве да потврди свој пакт са злим духом Самијелом чији је амплификован монолог звучао заиста застрашујуће. Иако је сиже опере заснован на фантастици бајке, у Келеровој режији драма је била приказана сасвим реалистично.
Оркестар, као што се може очекивати од „Sächsische Staatskapelle“ је доминирао опером, чак и над певачима. Нису били моћни само као ансамбл, већ и у разним деоницама где се јављају као солисти, пре свега виола у арији Енхен „Einst träumte meiner sel’gen Base“, као и сви дувачи у сцени у Вучјој долини. Дириговао је Антонело Манакорда, који је познат широм света у еклектичком репертоару. Од саме познате увертире знало се да оркестар води велики уметник, који је раније побрао успех с истом партитуром у Баварској опери у Минхену.
Сви солисти су били одлични, пре свега сопрани Јохани ван Острум из Јужне Африке као Агате (посебно у великој арији „Leise, Leise fromme weise“) и Никола Хилебранд као Енхен, сада стални члан ансамбла Опере Земпер. Француски хелден тенор Станислас де Барбејрак је био изврстан као Макс па се не треба чудити што ће већ следеће сезоне певати у Скали као Јасон у Медеји. У квартету солиста Каспар је био широм света славни Гинтер Гроисбек. Подједнако је добар као глумац (што се видело пре свега у сцени у Вучјој долини) и као певач, нарочито у арији „Schweig schweig damit dich niemand warnt“. Његов репертоар нема граница: од Моцарта до Вердија и Вагнера.
На крају не треба заборавити хор који има једну од најпознатијих делова партитуре – „Хор ловаца“.
„Пикова дама“ Чајковског, последња премијера у сезони 2022/23, била је драмски још убедљивија представа у Опери Земпер. Бина која ротира и омогућује брзо мењање сцена као да је представљала оно што се дешава у подсвести драматичног Хермана. Андреас Дресен, познат као филмски и позоришни режисер, пренео је радњу из Русије у апстрактан позоришни свет.
Славни сопрани често у својим позним годинама певају Грофицу: то је био случај и овде где је ту улогу тумачила Евелин Херцилиус, некада славна Електра, Елизабета у „Танхојзеру“ и тумач улога у Вагнеровој тетралогији. Као глумица била је изванредна па ју је публика, у којој су се неки свакако сетили њених улога с почетка века, топло поздравила. Била је обучена у одећу из „belle époque“ и доминирала је драмски у свим сценама у којима се појављивала.
Најуспешнији члан квинтета солиста је била Вида Микневичиуте као Лиза. Ова литванска сопранисткиња која већ има завидну каријеру, углавном у немачком репертоару, подједнако је добра вокално и драмски. Иако је већ зрела уметница, била је потпуно убедљива као млада девојка и заиста потресна у сценама са Херманом и у последњој арији. Дивили смо се њеним нотама у пијанисиму али исто тако када се чуо њен драмски сопран снажан као муња. Занимљиво је да је њен репертоар исто тако богат у италијанском као и у немачком фаху где се недавно истакла као Кризотемис на Салцбуршком фестивалу. Њен Херман је био талентовани руски тенор Сергеј Пољаков, изванредног вокалног материјала, али после Микневичиуте, не тако убедљив глумац. Шведски баритон Џон Лундгрен је био одличан Томски, а Кристоф Пох исто тако убедљив Јелецки. Овај млади баритон је дуго био члан ансамбла Опере Земпер али се сада може срести на великим оперским сценама укључујући и Ковент Гарден.
Постоји једна занимљива вињета. „Пикова дама“ је била изведена у Опери Земпер 1928. године када је Хермана певао наш Далматинац, Тино Патиера, а Лизу, неколико месеци пре њене ране смрти у 34. години, Мета Сејнмејер. Ова уметница, која је била заслужна за ренесансу Вердија у Немачкој на немачком језику, може се чути на Јутјубу. Немојте пропустити тај вокални феномен, између осталог и у дуетима са нашим Патиером.
