ФЕСТИВАЛ У ПЕЗАРУ 2023.
КАНТАТА ПОВОДОМ СМРТИ М.Ф. МАЛИБРАН , „TEATRO SPERIMENTALE”,
14. август 2023.
Мариа Малибран, уз Ђудиту Пасту и Ђулију Гризи, најславнији сопран из белканто периода, прославила се као млада девојка широм Европе. Посебно је цењена као интерпретаторка Росинијевих хероина, укључујући Розину и Дездемону. После трагичног пада са коња у Манчестеру, преминула је у 28. години. Вест је пукла као гром по целом континенту, па је петоро тада славних композитора саставило кантату њој у спомен. Радило се о Доницетију који је написао увертиру, а онда су Ђовани Паћини („Посмртни камен у Манчестеру“), Саверио Меркаданте („Инаугурација“), Пиетро Антонио Копола („Круна“) и Никола Вакаи („Споменик Милана“) компоновали делове кантате на текст Антониа Пиаћеа. Ако можете веровати, кантата је изведена само неколико месеци после смрти примадоне, 17. марта 1837. године, у миланској Скали а сви ми у Пезару смо били изузетно привилеговани да је сада поново чујемо после скоро 200 година. Партитуре је ревидирао Ван Влам у сарадњи са Центром за студију фламанске музике и Краљевским конзерваторијумом у Антверпену.
Фестивал у Пезару се још једном потрудио да овај раритет буде и изузетан уметнички доживљај па је окупио шест изванредних младих интерпретатора. Нарочито се истакла Ђулиана Ђанфалдони (о којој се писало прошле година поводом реситала, када је у последњем моменту ускочила да замени Џесику Прат). Она је заправо драмски сопран који са лакоћом пева колоратуру у високој теситури а уметничком утиску доприноси и то што личи на Грејс Кели па изгледа као холивудска звезда патрицијског држања. Били су одлични и сопрани Лиаила Алманова из Казахстана и Шачар Лави из Израела, као и сицилијански тенор Даве Монако, британски бас баритон Мајкл Мофидиан и грузијски бас Гиорги Маношвили. Сви ови певачи су још увек у својим двадесетим годинама, али већ праве завидну каријеру у Европи, пре свега у Италији. Свакога од њих можете наћи на Јутјубу и уверити се у њихов велики таленат.
„ЕДУАРДО И КРИСТИНА“, СФЕРИСТЕРИО, 14. август 2023.
Чудна је судбина ове мало познате двадесет осме Росинијеве опере. Доживела је огроман успех на премијери у Театру Сан Бенедето у Венецији, 24. априла 1819. године, па је лорд Бајрон, велики љубитељ музике, написао да су Росинија славили више него иједног цара - молили су га да им дâ прамен косе за успомену, писали му сонете и пратили га као што то данас чине „groopies”. Упркос успеху на премијери, после 1840. године нестала је са сцена све до фестивала у Вилдбаду 2017. године и ове представе у Пезару. Није томе разлог само апсурдна радња коју не треба ни препричати. Мора се приметити да је у венецијанском листу „Gazzeta Privilegiata di Venezia“ Тотолин либрето (прерађен Шмитов либрето за истоимену Павезијеву оперу 1810. године) назван „следом драмских апсурда“. У истом листу наведено је да Росинијев геније не познаје тешкоће и премда би било боље да је изабрао текст који није толико бедан, његова музика одушевљава и благосиља.
Док је компоновао ову партитуру Росини је био музички директор Напуљске опере са низом уговорних обавеза, па је стигао у Венецију тек пред саму премијеру. Зна се да су 19 од 26 комада у опери прераде делова ранијих опера. Постоји анегдота, коју препричава Стендал, вероватно нетачно, да је на премијери један слушалац све време певушио арије заједно са певачима. Када су га зачуђено питали када је чуо ту музику, одговорио је да су то све одломци из опера које су биле изведене у Напуљу. Када су се жалили Росинију, наводно је одговорио да су листови партитуре, које је поштом послао у Венецију, пожутели па се из тога могло закључити да музика није нова!
У сваком случају, како су извештачи венецијанског листа приметили на премијери, Росинијев геније блиста кроз целу партитуру, и зачуђујуће је да је фестивал већ поставио на Јутјуб видео-снимак целе представе (https://www.youtube.com/watch?v=qehUm11cdoo).
Иако је један део публике, који очекује традиционалне представе, извиждао режисера, сценографа, костимографа и мајстора светла, Стефана Поду, многи су приметили да је то драмски била једна од најзанимљивијих представа која је икада постављена у Пезару. С обзиром да Пода држи све конце у рукама, његове представе увек дају јединствену синтезу свих грана уметности које пружа опера. Као што можете видети на његовој веб-страници, познат је као изузетно оригиналан уметник широм света, од Русије, Кине, Кореје, Буенос Ајреса до скоро свих европских сцена. Пошто ова опера има тако слаб либрето он је дао свој печат тако што је у позадини поставио завесу која визуелно представља алегорију свих ратова. Могли су то да буду и пунски ратови, али и данашњи, рецимо украјински. Попут хора у грчким трагедијама Есхила, Софокла и Еурипида, додат је „хор” али балетских играча који су били у сталном контакту са солистима и давали посебну снагу радњи. Хор певача је постављен са обе стране огромног театра Витрифигио. Солисти су имали обојена лица као у јапанском кабукију или пекиншкој опери. Било је то велико остварење у шта се и сами можете уверити.
Треба, наравно, поменути и солисте. Данијела Барћелона, као Едуардо, сада већ у 54. години је и даље врхунски интерпретатор Росинија. Њена техника је беспрекорна, пре свега легато, а са лакоћом пева и најтежу колоратуру. Има и одличну пројекцију гласа па се лако чује и у пијанисиму у тој огромној сали. Било је занимљиво чути Анастазију Бартоли као Кристину јер је ова одлична сопранисткиња заправо ћерка славне Ћећилије Гасдије која је 70-их и 80-их година била чувена протагонисткиња Росинијевих опера (имао сам срећу да је чујем у Римској опери у Росинијевој „Ermione“). На фестивалу у Пезару поносна мајка била је пијанисткиња својој ћерки на њеном рециталу. Анастазија Бартоли има много тамнији и снажнији сопран него Гасдија и одличну колоратуру премда су њене до сада најважније улоге биле у фаху драмског сопрана као Леди Магбет и Абигаила у „Набуку“.
Сицилијански тенор Енеа Скала, као шведски краљ Карло, трећи протагониста, појављује се већ скоро 15 година у Пезару и познат је, пре свега у Европи, као интерпретатор Росинијевих опера.
Ова партитура захтева врсног диригента и добила га је у Јадеру Бињаминију који је почео каријеру као кларинетиста да би сада дириговао по целом свету. Недавно је постао музички директор Детроитског симфонијског оркестра.
„AURELIANO IN PALMIRA“, ВИТРИФИГИО, 15. август 2023.
Ова је опера позната као каменолом из кога је Росини преносио мелодије у своје касније, много познатије опере. Увертира је, нота за нотом, пренесена у „Севиљског берберина“, а то исто важи и за арију Арсаће „Non lasciarmi in tal momento“ која је касније постала једна од најпознатијих из Росинијевог опуса: Розинина „Una voce poca fa“. Композитор је писму својој мајци из Милана дао наслов „Фијаско”. Заиста, опера је на премијери пропала, али у многим новинама из тог периода тврди се да је то било превасходно због певача који су били или лоши или нису били у форми, што је био случај са последњим великим кастрато уметником, Ђованијем Батистом Велутијем.
Шта онда рећи о позајмљивању мелодија? Када је издавачка кућа Рикорди предложила да објави све његове опере у вокалним партитурама, сам Росини је узвикнуо: „Сада ће изаћи на видело све моје грешке!” Међутим, музиколог Марко Бегели оправдано тврди да се често не ради о буквалном аутокопирању, већ о позајмљивању мелодија које се после транспонују у другу оркестрацију и са другом вокалном орнаментацијом. Осим тога, Росини је једном објаснио да му је уговорима било предвиђено да компонује таквом брзином да је некада једва успевао да прочита текст који је морао да пренесе у музику.
Мора се признати да ни режија Марија Мартонија, ни сценографија Серђа Трамонтија нису оправдале нову поставку после традиционалне из 2011. године. Ако је режисер Марио Мартоне имао неку идеју водиљу, остала нам је сасвим нејасна. Требало је затворити очи и слушати целу представу као концертно извођење.
Вокално, представа је пружила велико задовољство. Шпанска сопранисткиња Сара Бланш се појавила (као члан Академије Росинијане у Пезару) као контеса Фолвил 2013. године, да би од тада постала звезда шпанских и италијанских театара па је већ зову новом Монсерат Кабаље. Поређење није баш адекватно. Монсерат Кабаље је имала на репертоару Росинија али није била колоратурни сопран. Сара Бланш је побрала аплаузе већ и у Бечкој опери, и у Арени у Верони, и у свим великим оперским кућама у Шпанији. Сасвим је оправдала очекивања као Зенобија у овој опери. Иако сваки сопран даје своје колоратуре у чувеној арији „No, no piangete a sventurati“, ипак бих замолио све читаоце да чују незаборавну Лућану Серу која је пева са таквим стакато нотама у трећој октави да се вероватно приближава граници оног што људски глас може да постигне (https://www.youtube.com/watch?v=uU0jgg-qp3Q). Арсаће је била млада мецосопранисткиња Рафаела Лупинаћи. И она је почела у Пезару као члан Академије Росинијане као Мелибеа 2011. године, и од тада се појавила на многим позорницама углавном у белканту, али већ и као Кармен. Та два гласа су се савршено уклапала у бројним дуетима. Иако се цела опера још не налази на Јутјубу, можете чути како уметнице певају дует „Va m’abbandona“ (https://www.youtube.com/watch?v=OcMCO7zfz0A). Ту такође можете да оцените грчког диригента Георгеа Петруа. Овај талентовани диригент се већ појавио у Скали а и у симфонијској музици са Концергебау оркестром у Амстердаму и Гевандхаусом у Лајпцигу. Последњих година се појављује и као режисер опера, оперета и мјузикла.
Терцет протагониста је заокружио талентовани руски тенор Алексеј Татаринцев који се још увек појављује углавном на сценама у Русији, премда је недавно тумачио војводу у „Риголету“ у Нансију и Малаги. Уз вокалне квалитете, које је показао пре свега у арији „Corrasi... Più non vedrà quel perfido“, има веома добру сценску појаву што ће му знатно помоћи у каријери.
КАНТАТА ЗА ПАПУ ПИЈА IX, ТЕАТРО СПЕРИМЕНТАЛЕ, 15. август 2023.
У жељи да посетиоцима поклони још један изузетан музички раритет, фестивал у Пезару је ставио на репертоар „Кантату за Његову светост папу Пија IX“. Ова кантата је изведена 1. јануара 1847. када је кардинал Ђовани Мариа Мастаи Ферети изабран за поглавара католичке цркве. Прво су га хвалили јер је увео низ реформи, укључујући амнестију за политичка дела и био промотор слободе штампе, иако је његова каријера била контроверзна јер се противио уједињењу Италије и написао низ антисемитских прокламација. После тих свечаности за време његове понтификације, кантата се није чула у свету све до 1992. и ево тек сада у Пезару. Амерички диригент Кристофер Франклин је дириговао делом у коме је учествовало четворо солиста - сопран (Нада), два тенора (Љубав Народа, алузија на папу и играч Корифео) и бас, у улози Духа Хришћана. Текст је написао гроф Ђовани Маркети. Уз солисте учествују и хор и традиционални оркестар у коме се, као раритет, користи и инструмент из породице рога познат као серпентоне јер подсећа на змију.
Росини је био лошег здравља када су му затражили да напише кантату па је успео да заврши дело тако што је прерадио одломке из својих наполитанских опера „Армида“ (1817) и „Рикардо и Зораида“ (1818) и париске опере „Опсада Коринта“ (1826). Наравно, он је прерадио изворне мелодије и повезао их новокомпонованим речитативима.
Као и у случају „Кантате за Марију Малибран“, био је велики музички доживљај чути дело које се више не изводи. Солисти су били изврсни, пре свега шпански сопран Марина Монзо која већ има иза себе завидне успехе на светским сценама. На репертоару има колоратурне улоге, као Констанца у „Отмици из сараја“, али је то глас великог волумена па не чуди да је већ певала Амелију у „Балу под маскама“. О тенору Пијетру Адаинију, у овој ревији се пише такође као о Либенскофу у „Il Viaggio a Reims“. Иако је још увек део Академије Росинијане, већ се појавио и на фестивалу у Верони и у Театру Сан Карло у Напуљу, па чак и у Бољшом театру. Вреди упамтити ово име, о њему ће се много чути наредних година. Бас баритон Мајкл Мофидиан има глас лепе и лако препознатљиве боје па није чудо да се већ појављује на тако престижним сценама као што су Салцбуршки фестивал, фестивал у Глајнборну и Ковент Гарден. Биће занимљиво пратити његове будуће успехе, а можете се и сами уверити ако послушате расположиве снимке ових солиста на Јутјубу.
Треба похвалити управу фестивала јер је већ постављена читава представа на Јутјуб па тако можете чути овај раритет који, између осталог, показује Росинијево мајсторство да користи све дувачке инструменте као солисте.
„IL VIAGGGIO A REIMS“, ТЕАТРО СПЕРИМЕНТАЛЕ, 16. август 2023.
Редовно у овој ревији помињемо поставке ове опере у извођењу солиста такозване Академије Росинијане које интендант изабере сваке године да се усавршавају у белканту. Зато свака представа даје могућност да данас чујете и видите на сцени уметнике од којих ће многи, посебно ако имају доброг менаџера, блистати на светским оперским сценама у скорој будућности.
Ова година није била изузетак и међу бројним талентима треба издвојити неколико, а пре свега оба тенора, Италијане, Пијетра Адаиниа (гроф Либенскоф) и Паола Невиа (кавалир Белфиоре). Паоло је почео каријеру као рок певач и тек је касније школовао глас. Оба тенора на сцени подсећају на холивудске матине идоле, а пошто још и добро глуме, брзо ће направити завидну каријеру. Потражите обојицу на Јутјубу, бићете пријатно изненађени и то не само високим нотама које певају са великом лакоћом. Турска млада мецосопранисткиња Серај Пинар, као маркиза Мелибеа, дипломирала је пре само четири године, а већ је примљена у младу екипу опере у Паризу као и у размену са Линдеман програмом младих уметника Метрополитена. И она је изванредна глумица па је дует са Пијетром Адаинијем доживео велики успех. Једини лик који има две арије је песникиња Корина, Тамар Отанадзе из Грузије. Ова земља, као и Русија, сваке године нуди свету нове лирске таленте, можда баш посебно у белканту. Уметница има одличну технику дисања и пријатан глас који ипак нема боју која може лако да се упамти. Корејска сопранисткиња Мијунг Ли је била међу групом сопрана из своје земље на такмичењу осмог „Конкурса Ренате Тебалди“ где је остварила велики успех и ушла у полуфинале. Има одличну колоратуру што је показала као грофица Фолвил, а једна од омиљених арија коју пева на такмичењима је „Краљица ноћи“ из „Чаробне фруле“.
Диригент је био исто тако млади Андреа Фоти, с тим што је његов оркестар свирао иза певача на сцени биоскопске сале Театро Спериментале коју је фестивал користио за мање представе, док још траје реновирање Театра Росини. Аплаузи су дуго трајали, а видели су се и велики осмеси на лицима тумача улога, али и у публици, те можете бити сигурни да ће се многи ови певачи ускоро појавити на најважнијим оперским сценама у свету.
„ADELAIDE DI BORGOGNA“, СФЕРИСТЕРИО, 16. август 2023.
Нова поставка ове опере која се ретко изводи и која је после премијере чекала око 150 година да се појави на европским сценама, сасвим је оправдала повратак у Пезаро. Француски режисер Арно Бернар је поновио опробан трик „позоришта у позоришту“ и дао нам оперу као драмску представу која је била убедљива, узбудљива и веома забавна. Оно што видимо на сцени су пробе за представу где уметници имају приватни живот сасвим другачији од онога у опери. Аделаида има љубавну везу са тенором који тумачи зликовца, све док га у гардероби не ухвати „in flagranti“ са једном балерином. Краљ Беренгарио је прототип женскароша који би можда настрадао данас у епохи „Ме Тоо“ јер силази са бине, доводи своје бивше девојке у салу и поставља их на место са кога ће гледати представу. Као што је случај са многим Росинијевим операма, јунак (овде будући цар Светог Римског царства, Ото) је заправо мецосопран у панталонама. Уметница која глуми Аделаиду, разочарана у свог неверног љубавника, пред крај опере почиње сентименталну везу са мецосопраном па је последња слика, њихова свадба, постала церемонија која је запечатила везу две жене. Није било ниједног момента када радња на сцени престаје, али је све било, од бројних сцена са хором, до другог тенора који увек касни на пробу, режирано са таквом мером да ништа није одвраћало пажњу од изванредне Росинијеве партитуре. Такође, проблеми из личног живота протагониста су учинили радњу ове опере много убедљивијом него што би то иначе био случај.
О солистима се могу рећи само похвале јер су то све били уметници са завидним успехом на оперским сценама широм света. Олга Перетјатко, као протагониста, омиљени је гост фестивала у Пезару. Она има и изванредну сценску појаву и увек глуми убедљиво. Ипак, треба признати да је онај сјајни лак, који се могао чути када је певала Матилду ди Шабран пре десетак година, сада већ избледео, можда зато јер преузима улоге другог фаха, као што је, на пример, Норма. Не слажем се са колегама који кажу да је ова још увек млада уметница скоро изгубила свој глас али је можда најбоље чути је на аудио-снимцима из ранијих година. Вардухи Абрахамиан је као Отоне, добила трећу главну улогу у Пезару. Њен репертоар је огроман, од Монтевердија до Вагнера (Фрика), али Росини је увек један од темеља њене каријере, премда ће се ускоро појавити и као Кармен у Театру Лицеу у Барселони и у Франкфурту. Помажу јој такође добра сценска појава и глума, одлична колоратура, као што се могло чути у арији „Soffri la tua sventura“ и у дуету са Аделаидом, „Mi dai corona e vita“.
Метеорска каријера тенора из Тексаса мексиканског порекла, Ренеа Барбере, кренула је од како је 2011. добио три прве награде не такмичењу Пласида Доминга „Опералиа“ у Москви. Ове године ће се појавити као Фентон, Ернесто, Неморино и као италијански певач у „Каваљеру с ружом“ у Метрополитену. Такође, као и славни Хуан Дијего Флорез, додаје свом репертоару и улогу Војводе у „Риголету“. Има веома снажан глас, скоро као драмски тенор са изванредном колоратуром, као што се могло чути у завршној арији „Grida, o natura, e desta“. Барбера, треба признати, није баш талентован глумац и неће уверљиво деловати као романтични херој, па је можда било добро да је у опери тумачио злог принца Аделберта. Рекао ми је на ручку да су сви певачи уживали у сценском изазову режисера Бернара и силно се забавили.
На крају треба поздравити правог хероја вечери, диригента Енрикеа Ломбардија. Он је асистент маестра Франческа Ланцилотија који је тог дана повређен у саобраћајној несрећи. Добио је заслужене овације.
РЕСИТАЛ РОЗЕ ФЕОЛЕ, ТЕАТРО СПЕРИМЕНТАЛЕ, 17. август 2023.
Када је планиран овај реситал, није се могло претпоставити да ће само дан раније преминути један од највећих сопрана из друге половине 20. века, Рената Ското. Тако је овај концерт посвећен успомени на њу. Имао сам срећу да чујем и видим Ренату Ското на сцени и у улогама којима је почела своју каријеру, као што је била Амина у „Sonambuli“ где је у Единбургу 1957. заменила Марију Калас, па до драмских улога, које је додала у последњој фази своје каријере, као што је била Леди Магбет.
Рози Феоли није потребан увод, јер је њена каријера почела да се развија метеорском брзином од када је добила другу награду на такмичењу „Опералиа“ Пласида Доминга у миланској Скали 2010. године. О њој се писало у овој ревији са представе „Риголето“ у Ковент Гардену прошле године, и о улози коју је после поновила у Метрополитену. У међувремену се појавила у Скали, Бечкој опери, Театру Реал у Мадриду, Баварској опери и на многим другим великим сценама. На овом рециталу је оркестар, под палицом изванредног диригента Сеста Куартинија, свирао увертире за „Свраку крадљивицу“, „Турчина у Италији“, „Семирамиду“ и „Танкредија“, док је сопранисткиња певала арије из сваке од тих опера.
Иако Феола пева и репертоар колоратурног сопрана, она нема стакато ноте у највишој теситури што се показало у „Bel raggio lusinghier“ из „Семирамиде”, поготово ако поредите њено певање са Маријом Калас, или касније са Џуди Андерсон или сада скорије са Џесиком Прат. Међутим, то је глас потпуно уједначен у свим регистрима, са савршеним легатом лепог тембра који је лако препознати, а увек се покаже као изванредан тумач белканто стила, премда сада додаје и нове улоге као што је Лиу у „Турандоту“.
Публика је тражила бис и добила је арију Матилде из последње Росинијеве опере „Виљем Тел“ – „Sombre forêt, désert triste et sauvage“.
