ДОН КАРЛОС У КОВЕНТ ГАРДЕНУ, 30. јун 2023.
Ова представа је обновљена поставка из 2018. годне Николаса Хитнера, чувеног британског позоришног и оперског режисера. Ковент Гарден је чуо такозвану „Модена верзију“ из 1886. године у пет чинова, али без балета, на италијанском језику. „Дон Карлос“ је иначе Вердијева најдужа опера која постоји у много верзија како на оригиналном француском, тако и на италијанском језику. Франческо Тамањо, први тумач Отела, био је Дон Карло на премијери у Скали 1884. године.
Хитнерова режија је била солидна и минималистичка (сем „auto-da-fe“ сцене уз процесију херетика). Многи од нас се сећају обнова током вишедеценијске поставке Висконтија, његове прве опере ван Италије, где је он био заслужан и за сценографију па чак и за расвету. Данас вероватно само Метрополитен опера има буџет који дозвољава такву раскош.
Сигурно нисам био једини у публици који је дошао да чује Лисе Давидсен у првој Вердијевој улози у својој каријери. О њој се писало у овој ревији прошле године са највећим комплиментима после рецитала у Барбикану. Чак је Питер Гелб, строги интендант Метрополитена рекао да може да пева у његовој славној кући коју год улогу зажели. Лисе је славу заслужила не само зато што је изванредна глумица и, критичари кажу, драмски најубедљивија међу солистима, већ због невероватних квалитета свог гласа. Она пева савршеним легатом (нигде то није било јасније него у њеној арији „Non pianger mia compagna”. Онда када то Верди тражи, са беспрекорног пијанисима и диминуенда, глас једноставно експлодира као муња баш као што је то у предратним годинама могла да постигне њена славна земљакиња Кирстен Флагстад. У најпознатијој арији из петог чина „Tu che le vanita“ добили смо пун дијапазон њених вокалних квалитета. Иако Лиси Давидсен нису потребна поређења, чинило се на моменте да је пред нама млада Биргит Нилсон која је била исто тако убедљива у Вагнеру као и у Вердију. Данас Лисе Давидсен нема премца, а њен глас има посебну боју која се одмах препозна. Захваљујући Јутјубу, можете и сами да просудите о овом вокалном феномену премда се појављује углавном у лиду и немачком репертоару.
Бран Јагде је био одличан протагониста вокално, иако му је очигледно било важније (у стилу Марија дел Монака) да покаже колико дуго може да држи високе ноте, него фразирање. О Луки Микелетију, који је певао Позу, писало се у овој ревији са много похвала као о тумачу Ескамиља у Каракалиним термама прошле године. Посебно је импресионирао његов управо савршен трилер какав се ретко чује. Наравно, Микелети је такође и професионални глумац тако да је његова интерпретација била и драмски убедљива. Канадски бас Џон Рели је био као и увек добар глумац, и вокално задовољавајући али је украјински „basso profondo“ Тарас Стонда оставио још већи утисак као Велики Инквизитор. Коначно, из непресушне ризнице руских мецосопрана из које сваке године у свет стижу нове уметнице, Јулија Маточкина је била изврсна као Еболи. Као и многе колегинице, имала је мало тешкоћа са колоратуром у арији са велом, али је зато „O don fatale“ био, како је Верди већ осигурао, најупечатљивији део партитуре.
Не треба заборавити ни увек сјајни оркестар Ковент Гардена, овог пута под палицом француског диригента Бертрана де Билија који се данас појављује на свим великим сценама.
„Дон Карлос“ је свакако једна од најважнијих опера из Вердијевог опуса. Нема бујицу лако препознатљивих арија као његове опере из средњег периода, и касније „Аида“, а музички је значајна због импресивне оркестрације и драмске радње. Теме које обрађује, од сукоба цркве и државнога апарата, преко борбе за демократију и конфликта осећања љубави и друштвених норми које бране, исто су толико актуелне данас као и када је дело компоновано.
Било је ово незаборавно вече у Лондону ако нисте видели оригиналну Висконтијеву поставку, а чути Лисе Давидсен на врхунцу каријере је већ довољан разлог да се потражи „карта више” ма где се она појави.
