КАРМИНА БУРАНА У ПАЛАТИ КАТАЛОНСКЕ МУЗИКЕ, БАРСЕЛОНА, 16. АПРИЛ 2023.
Није могуће дати било коју рецензију музичких догађаја у овој палати а да се не прича прво и пре свега о фасцинантној концертној сали. То је можда једино здање с почетка 20. века које је УНЕСКО прогласио баштином човечанства. Архитекта није славни Гауди већ Луис Доменех и Монтанер, а зграда је завршена 1908. године. Као што можете видети са фотографија које прате текст, ова чудесна сала није ништа мање него експлозија нео рококо архитектуре, а то важи и за салоне у оквиру зграде. Као што је то случај са здањем Пале Гарније у Паризу, или са театром Колон
у Буенос Ајресу, али и вавилонским салонима опере у Рио де Жанеиру, многи посетиоци долазе током дана да упију визуелни сјај ове зграде. Био сам у тој сали
само једном, пре више деценија, да чујем Девету Шубертову симфонију под диригентском палицом Абада и минхенског оркестра.
Овог пута, на репертоару је била кантата Карла Орфа „Кармина Бурана“. То, можда најпознатије хорско дело 20. века, често је на репертоару и у Србији па га сигурно многи читаоци знају са извођења „уживо“, а можда имају у ЦД дискове. Пуно име, на латинском (језику на коме се дело изводи уз фрагменте на високом немачком и старом француском) је „Carmina Burana: Cantiones profanae cantoribus et choris cantandae comitantibus instrumentis atque imaginibus magicis“. Иако су мотиви из средњег века, све теме које описује Орф су актуелне и данас јер илуструју и чари и опасности које доносе сви пороци.
Наступио је оркестар „Simfonica del Valles“ под диригентском палицом свог уметничког директора Ксавија Пуига. Занимљиво је да је концертна дворана саграђена баш за овај оркестар пре више од 100 година. Пре свега треба поздравити секцију перкусија, и солисту Каи Стробела, а и остале секције, превасходно лимене дуваче.
Највише је, како то и треба да буде, импресионирао хор, заправо пет хорова, и то: Камерни хор Ђироне, Хор града Тарагоне, Хор Офео Манреса, Мушки хор Игуалада и мешовити хор Игуаладе. Како је то величанствено изгледало, уз експлозије звука у фортисиму од самог почетка кантате у Фортуна императриx мунди, можете наслутити на слици са представе која прати овај текст. А солисти? Једина права звезда је била сопран Асумпта Матеу, изванредна у свим регистрима а пре свега у највишој теситури којом је владала са савршеном контролом. У Каталонији је позната и као директор „L’Ensemble Vocal Canticel“ и редовно учествује на извођењима Моцартовог „Реквијема“. Њен бас је био Тони Марсол, пристојног гласа али пре свега изванредан глумац који се у својој соло деоници скинуо да покаже импресиван торзо и подвуче еротске моменте у тексту. Једини солиста који је био, ето, само пристојан, јесте контратенор Жорди Доеменех.
Занимљиво је приметити, у овом периоду великог двобоја поводом тога да ли ће Каталонија остати у Шпанији или добити независност, да су програми у овој палати музике искључиво на каталонском језику. Једино вам може помоћи латински јер је каталонски од свих романских језика најближи ономе што је некада био глобални латинус вулгарис.
Била је велика привилегија чути Орфово ремек-дело у овако величанственој сали. Свим слушаоцима ће остати у дугом сећању.
