СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ У РИМ
„КАРМЕН“, КАРАКАЛИНЕ ТЕРМЕ, 4. август 2022.
Римска опера се, после двогодишње паузе изазване ковидом, поново вратила током лета у Каракалине терме. Опера „Кармен“ је ове сезоне била огроман успех захваљујући маштовитој и оригиналној режији Валентине Караско, која је последњи пут сарађивала са опером у Риму 2019. године са представом „Сицилијанске вечери“. Наравно, за оне који прате Валентинине подвиге на оперској сцени, укључујући „Аиду“ у Верони 2013, „Норму“ у Ковент Гардену 2016. или „Аиду“ и „Тоску“ на фестивалу у Маћерати 2021. и 2022. године, знали су да ће им се у овогодишњем извођењу Бизеове опере понудити сасвим оригинална и драмски узбудљива представа. Публика није била разочарана.
Спектакуларни природни сценарио терми надомак Рима је Караско искористила у пуној мери, пошто је драмску радњу пренела на границу између Сједињених Држава и Мексика за време Трамповог мандата. Јасна је симболика великог зида између две земље, а у подтексту је кријумчарење и илегална емиграција из Мексика. У другом чину, уместо крчме Лиласа Пастија, радња је пренета у јавну кућу са стубовима на којима су вешто играле Кармен, Фраскита и Мерцедес. Огромни стубови римских терми су биле планине у трећем чину, док се последњи чин одвија за време мексиканског празника Дана мртвих када се породице сећају својих предака што је, упркос имену празника, повод за религиозно славље. Овде је, међутим, Караско дала радњи злослутни тон који је наговештен балетом костура из Дана мртвих за време интермеца. Два велика стуба су претворена у џиновске лутке, а оног момента када Дон Хозе убија Кармен, тореадор откида главу фигури бика из које тече поток крви.
Као сто је већ познато онима који су пратили рад Караско још док је била члан екипе „Fura del Baus“ о чијим се успешним представа у Пезару писало на страницама ове ревије, њена „Кармен“ је била пуна реалистичких сцена: у првом чину из камиона се износи мртво дело неког емигранта, а потом доводе мајку страдалог да га ожали; у сцени у јавној кући, мало тога се оставља машти; и у четвртом чину спектакл је раван масовној сцени из холивудских филмова. Тачно је да је Микаела стидљива, али јој је Караско дозволила да војника у касарни који ју је уштинуо за позадину удари коленом тамо где мушкарца највише боли!
Музички део је био са малим изузецима сасвим успешан. Вероника Симеони је заиста изврсна глумица, њена Кармен је вокално била пристојна, али дикција француског језика лоша. Зато је Саимир Пиргу, албански тенор који побира велике успехе у свету, био вокално изврстан, посебно у својој великој арији „La fleur que tu m’avais jetée” као и у дуетима са Микаелом и Кармен, али је драмски био сасвим неубедљив све до последњег чина када је коначно настала права драма на сцени.
Вокално и драмски, звезде вечери су били Маријанђела Сићилија као Микаела и Лука Микелети као Ескамиљо. Сићилиа има спинто сопран великог обима и са одличним високим регистром који је показала у великој арији „Je dis que rien ne m’epouvante”. Микелети је, као сто знају они који пажљиво прате каријере младих уметника, подједнако успешан као глумац, режисер и извођач. Ескамиљо није лака улога, јер велика арија „Votre toast“ захтева високе тонове баритона као и ниске баса. Такође, арија почиње чим се певач појави на сцени, тако да нема времена да угреје глас. Микелетијева драмска и вокална интерпретација је била беспрекорна. Поседује глас прелепог тембра, сасвим уједначен у свим регистрима, а као глумац је показао Ескамиља као нарциса пуног сигурности у свој статус звезде. Биће нарочито задовољство слушати га ове јесени у Ковент Гардену као Моцартовог Дон Ђованија! Не треба се чудити да је зато био награђен највећим аплаузом публике у другом чину, а истакао се и у трећем и четвртом.
Оркестар римске опере никада не разочара, али је соло труба којом почиње дечији хор одсвирала неколико погрешних нота, што је иритирало слух. Флаута у „дуету“ са харфом у интермецу за трећи чин је била изврсна, а хор, посебно у другом и четвртом чину, је био у пуној форми.
Онима који ће се наћи следеће сезоне у Паризу треба свакако препоручити представу Караско „Никсон у Кини“ која, судећи по интервјуима за телевизију, много обећава.
