МУЗИКА У ГРАДУ СВЕТЛОСТИ
„ФАУСТ“ У ОПЕРИ БАСТИЉА, КРАЈ ОПЕРСКЕ СЕЗОНЕ У ПАРИЗУ, 13. јул 2022.
Увек је привилегија чути француску традиционалну оперу у Паризу, у граду који је још од средине XIX века био магнет и за италијанске композиторе, од Доницетија, Маркадантеа, па до Вердија , па чак и Вагнера са „Танхојзером“. Париз нема онолико оперских кућа колико Берлин и Москва, али су и Пале Гарније и опера Бастиља међу водећим.
О „Фаусту“ кога је Тобијас Крацер поставио на сцену 2019. године се много писало јер је представа била пуна иновација. Опера се догађа баш у нашем времену; Валантен има у друштву кошаркашки тим, Маргарета користи компјутер као у „Дон Пасквалу“ у Ковент Гардену, а видео пројекције талентованог Мануела Брауна доприносе моћном визуелном утиску. Сцена у цркви са Маргаретом и Мефистом је пројектована у париском метроу. Валпургијска ноћ није исказана у форми балета, већ су Мефисто и Фауст, за време целе инструменталне деонице, летели на трапезу изнад Париза који гори. Видео такође показује како Маргарит дави своје дете у кади, а, на велико чуђење публике, режисер је одлучио да Фауст, вероватно још увек стидљив због Маргаритине невиности, мирно гледа како јој Мефисто ставља црну траку око ока и потом обавља сексуални чин. Да ли је беба била Фаустова или ђаволова? Остаје дилема. Сцена у Кермесу је била у диско клубу, док се цела публика, укључујући и Фауста, налази у трансу. Више пута у току драмске радње се појављује Фауст као шездесетогодишњак у пратњи певача.
Ова представа „Фауста“ је тако доживела велики успех и на музичком и на драмском плану. Управа је поверила и у овој сезони главну улогу тенору Бенжамину Бернхајму кога, признајем, нисам познавао, али је прва импресија у суперлативима. Такође је велико задовољство чути ову улогу отпевану са савршеном дикцијом јер је већина интерпретатора улога ове вечери била са француског говорног подручја. Оно сто је највише импресионирао је Бернхајмова лепа боја гласа, савршена музикалност. Није завршио „Salut, demeure chaste et pure” са високим „C“ у форте, већ уз магистрални диминуендo. Када је опет требало певати форте, његов глас се лако ширио над оркестром у високој „tessituri”. Слично свом старијем колеги Роберту Алању, има изглед младог хероја, па је на сцени остао убедљив.
Исто важи и за Флоријана Семпеја као Валентина. Иако је Росинијев „Фигаро“ начинио од овог уметника светску звезду (о њему се писало у овој ревији са Росинијевог фестивала у Пезару), његов репертоар је богат и разнолик. Поседује глас прекрасног тембра, савршене контроле и динамике, уједначен у свим регистрима, а притом је и добар је глумац. Његова арија „Avant de quitter ces lieux…“ није могла бити успелија, а завршна сцена са Маргаритoм и хором је била импозантна.
Бас баритон Кристијан ван Хорн је био визуелно управо савршени Мефисто - висок, витак, заводљив, нарочито у сцени са Мартом, духовит, застрашујући и савршено прагматичан у сценама са Фаустом. И чувени „Le veau d’or“ и серенада су интерпретирани импресивно, дикција на француском сасвим пристојна, иако то није заводљив глас као сто су га имали у овој улози Шаљапин, Пол Плансон, или Борис Христоф или новији Ђауров и Сам Реми.
Ејнџел Блу је запажена још у видео пројекцији „Порги и Бес“ из Метрополитена. Била је изненађујуће убедљива у арији која, као и Виолетина у првом чину „Травијате“, захтева два гласа: лирски у „Il etait une fois“ и добра колоратура у арији са накитом. Добила је још једну сцену са Сибелом која се обично не изводи, па се опера завршила близу поноћи. Једини проблем је, како то рећи најпристојније, што Блу на сцени делује као матрона, никако крхка Маргарит y интерпретацији изврсног албанског сопрана Ермонеле Јахо која је ову улогу тумачила на премијери 2019. године.
Значајан бонус је што су два мецосопрана, Сибел (Емили д’Анђело) и Марта (Силви Бруне-Групосо) пристале на својеврсни компромис у подели. Треба честитати управи опере да је успела да тако велике таленте добије у интерпретацији мањих улога.
И наравно, никако се не сме заборавити изванредан оркестар опере под палицом Томаса Хенгелброка. Такође је био импресиван хор који у овој опери има важне деонице, пре свега у Кермесу, а онда у сцени са војницима. То је једна од омиљених мелодија француске опере, па је дама која је седела до мене одлучила да тихо певуши уз хор.
Свако има свог омиљеног Фауста. За мене је то снимак са Христофом, Гедом и каталaнским сопраном Викоријом де лос Анхелес, али ова представа је била важан допринос тежњи да се познато дело освежи и учини блиским савременој публици.
