НЕОДОЉИВА МУЗИЧКА ПОНУДА ЛОНДОНА 2022.
СВЕТСКА ПРЕМИЈЕРА „WILD TANGO”, ПИКОК ПОЗОРИШТЕ, 15. мај
Лондон већ годинама нуди редовне изузетне представе танга и фламенка. Оба жанра имају велику публику која пуни сале Сaдлерс Велс компаније, како у матичној кући, тако и у Пикок театру лондонског Вест Енда.
Престонички живот Енглеске ће ове године бити обележен наступом трупе чувеног играча и кореографа Хермана Корнеха. Трупа је у мају започела своју светску премијеру, смело названу „Дивљи танго“. Наравно, танго никада није „дивљи“, али овакво одређење изазива маркетиншки ефекат. У поставци ансамбла су неки од светских шампиона танга, а овај перформанс је укључио и елементе циркуса, пре свега трапеза.
За неке лондонске пуритански настројене критичаре овакво извођење је било светогрђе, али је насупрот томе јасна идеја да традиционални танго треба да обогаћује свој жанр.
Оркестар је био заиста изврстан, необичан, јер је укључио модерне инструменте, пре свега гитаре и само један бандонеон као типични инструмент у већини танго ансамбала, овог пута у рукама талентованог Матијаса Рубина. Највише је импресионирао Лучано Баси, вокални солиста са изванредним високим регистром, који се већ годинама појављује као солиста мјузикла, али и као композитор.
Можда је некима засметао тон овог перформанса који је наликовао сталном крешенду. Традиционални танго који се чује и види у плесним дворанама Буенос Аиреса и Монтевидеа (јер Уругвајци и даље тврде да је танго настао у њиховој земљи и да је највећи вокални експонент, Карлос Гардел, управо из Монтевидеа) је знатно умеренији. Оно што га одликује у синкопираном ритму су изненађења, па је неизвесно који ће смер ритам, мелодија и плесни кораци да добију у општој мешавини ултрасензуалног и сентименталног.
Сваки члан ансамбла је виртуоз у плесу и на трапезу, тако да је публика после сваке тачке бурно поздравила уметнике, на крају чак скандирањем.
Већина чланова групе Хермана Корнеха су мушки извођачи, јер су у почетку развоја танга плесали парови мушкараца који су тако вежбали, да би касније своје умеће у балским дворанама показали у плесу са дамама. Одатле и потиче наглашеност маскуларног тона у игри.
Садлер Велс је већ најавио нову кореографију и нови шоу за октобар кога ће лондонска публика, судећи по вечерашњем пријему, жељно ишчекивати.
„ДОН ПАСКВАЛЕ“, КОВЕНТ ГАРДЕН, 20. мај
Ова Доницетијева опера буфо нимало не заостаје по музичкој вредности иза славнијег дела „Љубавни напитак“. Да не би личила на драмски уобичајену фарсу визуелно из периода композитора, Ковент Гарден је 2019. године поверио режисеру Дамијану Микелетију задатак да је пренесе у 1950. годину, тако обогаћену многим занимљивим детаљима. Појављују се на сцени симултано Дон Пасквале какав је данас и као дете са мајком (чиме се можда фројдовски оправдава чињеница да је остао нежења до својих седамдесетих година). Куће, апсурдно, немају врата. Такође, у кључним сценама (као у дуету Малатесте и Пасквала са парландо певањем) на сцени се појављују лутке у циљу потенцирања комичности радње. Ипак, највећи новитет су били видео-снимци компаније „Рокафилм“ у којима су протагонисти уједно дати са фронтала и из профила, што условљава комичне моменте. Продукт је драмски веома убедљива и занимљива представа, а за музички успех је био заслужан диригент Ђакомо Сагрипанти.
У представи је требало да улогу Дон Пасквала изведе славни велшки баритон Брин Терфел, али је због индиспонираности улогу уступио Луки Салси који је помињан у овој ревији као Риголето. У улози Дон Пасквала која не тражи посебно снажан глас, Салси је био вокално успешнији него у Вердијевој опери, а и драмски је био сасвим убедљив, посебно у сценама са пољским баритоном Андрејем Филончуком као Др Малатестом. Овај млади пољски баритон већ постиже велике успехе широм света - у Театро Реал у Мадриду, Бољшој тетару, операма у Цириху и Торину, а дебитовао је у Ковент Гардену као Силвио.
Звезда вечери је ипак био пар младих љубавника: чешки сопран Зузана Маркова и шпански тенор Ксавијер Андуага. Највећи Андуагин атрибут је предиван вокални инструмент и савршена музикалност. Нису само одушевиле публику његове високе ноте у „Povero Ernesto….cerchero lontana terra“, већ назаборавни диминуенди, равни онима Скипе и Феручо Таљавинија из златног периода или Алфреда Крауса касније. Постаће, а већ можда и јесте, главни експонент белканта, а занат је добро испекао у Пезару, којом приликом је помињан у овој ревији. Уједно је наочит младић и солидан глумац. Маркова је освојила као изванредна глумица, а ова улога јој дозвољава да свој глумачки таленат најбоље прикаже. Глас joj можда није најлепшег тембра, али има добру колоратуру и високи регистар, као и смисао за белканто, што доказује у арији „Cual guardo ili cavaliere….Anch’io la virtu magica“ .
РЕСИТАЛ ЛИЗЕ ДЕЈВИДСОН И ФРЕДИЈА ДЕ ТОМАЗА, 30. мај
Од када је 2015. године победила на такмичењу „Опералија“ Пласида Доминга у својој 25. години, Лиза Дејвидсон је постигла можда најбржи успон једног сопрана у последњих неколико деценија. Названа гласом у милион, навела је строгог менаџера Метрополитена да је назове „будућом звездом Мета која може да пева коју год улогу изабере у овој славној оперској кући“. Певала је у Скали, три пута у Метрополитену (укључујући Лизу у „Пиковој дами“, Аријадну и Еву у „Мајсторима певачима из Нирнберга“, у Ковент Гардену Леонору у „Фиделију“ ). Ове године се поново враћа у Бајројт као Елизабета у „Танхојзеру“ и у Вагнеровој театрологији. Одакле сви ови суперлативи који се везују за њено име?
Моћни драмски сопран (посебно у немачком репертоару) који емитује урагански високе ноте, али је исто толико способан да покаже маестралне диминуенде и да буде привлачан када пева пијанисимо, није се чуо још од Кирстен Флагстад и, нешто касније, Биргит Нилсон. Све те епитете има Лиза Дејвидсон, која је такође добра глумица и којој на сцени помаже прилична висина, бар када има као партнере теноре истог стаса. Она се већ доказала као изванредан интерпретатор Вагнера, али и руског репертоара (изврсна Лиза у „Пиковој дами“). На срећу, њене најбоље интерпретације већ можете чути на Јутјубу или на њеној првој плочи где показује колико ће једног дана постићи у италијанском репертоару.
На овом концерту је поновила свој први успех у лондонском Ковент Гардену, баш у „Танхојзеру“, а потом је певала арије из „Бала под маскама“ и „Тоске“. У Вердију јој се придружио млади итало-британски тенор који је, као некада Павароти, ускочио у последњем моменту на представу „Тоске“ у Ковент Гардену. Фреди де Томазо је са албумом наполитанских песама већ ушао у британску топ листу класичне музике. У дуету „Teco io sto“ као и у осталим, превасходно Вердијевим аријама из раних опера, показао је зашто га траже на светским оперским сценама. И његове одломке наполитанских песама можете чути на Јутјубу, а у јуну је изашао његов други албум „Il tenore” где се појављује у дуетима са оперским дивама од којих је једна управо Лиза Дејвидсон у „Тоски“.
ОСЛО СИМФОНИЈСКИ ОРКЕСТАР, БАРБИКАН, 3. јун
Било је вредно искуство поново чути чаробну Лизу Дејвидсон, овог пута у Бергових седам раних песама. И, наравно, још једном је показала своје квалитете који су већ описани у претходној рецензији. Чекали смо скоро три деценије појаву драмског сопрана чији је квалитет гласа у равни са Биргит Нилсон. Публика је добила два биса, две Григове песме.
Ипак, на концерту је главни експонент био изванредни Осло симфонијски оркестар са својим музичким директором Клаусом Мекелеом. Млади Финац је са само 26 година постао уметнички директор Париског оркестра као и Турку музичког фестивала у Финској.
Његов начин дириговања је веома идиосинкрeтичан. За разлику од великих диригената са наглашеном гестикулацијом, попут некада Бернштајна, а сада Дудамела, овај високи младић бира минимум покрета и користи исто толико руке колико и диригентску палицу. Оркестар лако препознаје његово вођство и већ се осећа награда овакве симбиозе, јер Осло симфонијски оркестар доживљава све већи успех. Круна њихове сарадње су недавни снимци свих Сибелијусових симфонија за „Decca Records“ издавачку кућу. Светска музичка критика већ хвали ове снимке као најбоље интерпретације великог финског композитора. Оркестар је у Сибелијусовој петој симфонији показао и племенити звук свих гудача, али и дувачких инструмената, а квалитетом не заостаје ни перкусиониста. Симфонија се чула у трећој, последњој обради Сибелијуса, а та верзија се појављује и на компактном диску.
Концерт је почео адађом, јединим завршеним делом Малерове „Десете симфоније“, која дестилише најболнији део композитовог живота пошто је открио љубавну аферу своје супруге Алме са архитектом Валтером Гропијусом. Депресија и бол, које су довеле Малера до психоаналитичара Сигмунда Фројда, се могу чути из сваке ноте адађа и буде асоцијације шта се могли добити да је Малер успео да заврши своју десету симфонију.
Публика је топло поздравила оркестар и диригента Макелеа који је понудио на бис Сибелијусову симфонијску легенду „Повратак Леминкаинена”.
АНСАМБЛ ПИНЕ БАУШ У „ПОСВЕЋЕЊУ ПРОЛЕЋА“, САДЛЕРС БЕЛС, 8. јун
Пина Бауш је добро позната београдској публици још из дана славе Битефа. Њен ансамбл и даље делује после њене смрти и стално истражује нове путеве у музици и балету. Њена оригинална поставка „Посвећења пролећа“ из 1975. године је сада замењена ансамблом играча из четрнаест афричких земаља. То је био компликован процес, јер су играчи из оригиналне верзије били постављени као ментори, па су организовали аудиције за ансамбл у три афричке земље. Окупљен је ансамбл од седамдесетак играча. Генерална проба је организована у сенегалској „ École des Sables”.
Представа почиње тиме што се стотине килограма црвене тропске земље поспе по бини и по таквој архаичној површини уметници плешу босоноги. С обзиром на афрички фолклор и традицију, жртвовање је деловало сасвим убедљиво, слично као у некадашњој представи „Умбате“, у којој је Магбет пресељен у Јужну Африку, па је сцена са вештицама деловала уверљивије него у било којој европској поставци. Представу није пратио оркестар, већ репродукована музика, што је делом ускратило магични доживљај моћне музике Стравинског.
АНЖЕЛИК КИЂО, РОЈАЛ ФЕСТИВАЛ ХОЛ, 12. јун
Афричка дива, добитница четири Гремијеве награде, већ неколико деценија пуни сале широм света својим вокалним и сценским квалитетима. Иако у шездесетим годинама, још увек може да буде непрестано на сцени 90 минута, без паузе, пратећи своју вокалну интерпретацију игром. Чуо сам је последњи пут у Вашингтону пре скоро две деценије; енергија и елан су остали непромењени. Често пева на језицима своје родне земље, али је овога пута певала углавном на енглеском језику. Жеља за светском каријером јој је већ омогућила да се за један од последњих пројеката удружи са великим звездама глобалног попа. Њу прате изванредни инструменталисти, нарочито перкусионисти, како би се боље дочарали афрички ритмови. Сала се, као на поп концерту, подигла на ноге и пристала да пева рефрене, подстакнута енергијом уметнице.
И на крају, велико изненађење: у последњих 15 минута се на сцени појавила и велика нигеријска звезда Јеми Аладе. После огромног успеха два њена албума „King of Queens“ и „Mama Africa“, кренула је на велику светску турнеју. Обе даме су завршиле концерт чувеном песмом „Пата Пата“ којом се некада прославила Миријам Макеба.
Вредно је напоменути да је Анжелик Киђо због свог хуманитарног рада постала амбасадор добре воље УНИЦЕФ-а.
„MY FAIR LADY“, КОЛОСЕУМ, 20. jун
Енглеска национална опера је ове године рано завршила сезону како би од маја у наредних дванаест недеља приказала спектакуларну поставку мјузикла „My fair lady“ чији је либрето написао Алан Лернер, по „Пигмалиону“ Бернарда Шоа, а музику Фредерик Лоу. Од премијере 1956. брзо је постао најуспешнији мјузикл на свету, чак и на Бродвеју и у лондонском Вест Енду. Протагонисти су били Рекс Харисон и Џули Ендрјус. После смо, наравно, добили и славни филм са Одри Хепберн у костимима Сесила Битона.
У Вест Енд је ова поставка дошла са бродвејског Линколн Сентер театра, али са новом поделом улога.
Музика комада не захтева увод са великим бројем познатих мелодија од којих је „I could have danced all night“ била омиљена и међу оперским дивама као у случају Биргит Нилсон.
Популарности комада је допринела и изванредна режија Бартлета Шера, познатог у Сједињеним Државама не само по позоришним комадима, него и по опери. Они који су гледали преносе из Метрополитена ће се свакако сетити његовог Конте Орија са Хуаном Дијегом Флорезом. Шер је успео да обогати сцену брзом променом сценографије, стварајући тако ефекат панорамске слике. Наравно, сцене на балу и на Аскоту, као и у филму, биле су најупечатљивије и оправдале су вероватно високе трошкове сценографије и костима Кетрин Зибер.
Оркестар Енглеске националне опере традиционално је био одличан, руковођен диригентом Алексом Паркером.
Највећа звезда преставе је требало да буде осамдесетпетогодишња славна глумица Ванеса Редгрејв у улози госпође Хигинс, али ју је заменила Ани Венсак.
Амара Окереке, двадесетшестогодишња Британка нигеријског порекла, интерпретира лик Елајзе Дулитл. Већ је побрала успехе у „Јадницима“, док ће је ова улога учинити још славнијом. Врсна је глумица са ретко лепим гласом, а због своје лепоте се већ појавила као модел у „Татлер” магазину.
Професор Хигинс је био Хари Хејден Пејтон, једини који је тумачио ову улогу и на Бродвеју, а нашој публици је познат из популарних серија „Даунтонска опатија“ и „Круна“. Најлепши квалитет гласа, скоро као оперски певач, носио је Шариф Афифи као Фреди Ејнфорд-Хил. Нјегова арија је побрала импресивни аплауз.
ЖАН РОНДО, КЛАВСЕН И ТОМАС ДАНФОРД, ЛАУТА ВИГМОР ХОЛ, 22. јун
Вигмор Хол, један од најславнијих храмова камерне музике, је посветио свој простор концерту дуета клавсена француског виртуоза Жана Рондоа и маестра лауте Томаса Данфорда. Уметници су пре концерта изјавили: „Наше партнерство није толико одговорити један другоме као што је постављати питања и позвати наше слушаоце да нам се придруже у претраживању где некада неће бити ни одговора ни резолуције“. Уметници су извели дела француских мајстора са краја XVII и почетка XVIII века: Роберт де Висе (Свита у де молу), Марен Мареа („Људски гласови“), Купрена (Шест комада), Жан Анри д’Ан Жилбера (одломци из Свите бр. 3 у де молу) и Антоана Форкереа („Portuguese“).
Да бисмо закорачили још дубље у уметнички садржај концерта, програм нас позива да погледамо слике алегоријских представа укуса, слуха и додира Јана Бројгела Старијег. Остаје чиста импресија колико је музика ових класичних инструмената била популарна у 18. веку, толико снажна да „подигне душу и учини да срце лупа брже“.
Оба француска уметника у својим најбољим тридесетима су већ познати светској публици, а детаље каријере и дискографије можете открити на њиховим веб-страницама, посебно Рондову интерпретацију Голдбергових „Варијација“. Занимљиво је да се Рондо такође појављује као пијаниста у џез ансамблу. Данфорд је солиста и инструменталиста у бројним ансамблима барокне музике, а нарочито у чувеном „Les Arts Florissants“ маестра Виљема Кристија.
„IL PROSCRITTO“, БАРБИКАН, 28. јун
Лондонска кућа „Опера Рара“, која већ деценијама открива ретко извођјена дела, пре свега из периода бел канта, а у последњих неколико година и веризма и Офенбаха, приредила је лондонској публици велики доживљај. Њен уметнички директор, диригент Карло Рици, је у време изолације изазване ковидом открио манускрипт опере Саверија Меркадантеа – „Il Proscritto“ („Осуђени“). Дело је имало премијеру у Напуљу 1842. године и наредних 180 година није било извођено све док га „Опера Рара“ није приказала на концерту у Барбикану, али после објављивања у CD формату, како је то већ пракса у овој престижној музичкој институцији.
Меркаданте је имао занимљиву каријеру. Рођен је само неколико година после Росинија, а умро је када је Верди компоновао „Аиду“. Прво је писао у стилу Росинија, јер су само Росинијеви епигони могли да очекују успех. Отишао је у Беч да буде њихов Росини, али се није прославио. Потом одлази у у Француску и тамо бива фасциниран њиховом великом опером, посебно делима Мајербера, а онда се вратио у Напуљ и постао директор тамошњег Конзерваторија. За време боравка у Паризу реформише оперу тако што искључује кабалете, додаје богате хармоније и потенцира улогу оркестра. Такође, рекао је да ће избећи дуге соло деонице у ансамблима како остали певачи не би стајали као свеће, а са таквим обимним соло деоницама оштетила би се драмска кохезија.
Пошто су главни експоненти велике опере као што је био Мајербер ретко извођени, то је био случај и са Меркадантеом. Опера Рара је у току последње две деценије објавила концертна извођења три његове опере: „Emma d’Antiochia“, „Oriazi e Curiazi“ и „Normani a Parigi“. У делу „Il Proscritto“ Меркаданте је увео значајне детаље: увертира и прва сцена имају дувачки оркестар (трубе, тромбоне, бас тромбоне и удараљке) првобитно смештене на балкону, а касније сједињене са великим оркестром. Протагонисти су два мецосопрана тамних тоналитета и два тенора од којих сваки изводи велику арију. Најзанимљивије сцене су дуети и корални ансамбли који завршавају сваки од три чина, два октета и, на крају, нонет.
Утисак је да опера није доживела очекивани успех на премијери, посебно други и трећи чин. Један критичар је оптужио Меркадантеа да имитира Немце који се више брину о оркестру, него о певачима и да позориште није катедрала где се проповедају правила контрапункта.
Опера Рара увек изабере добре певаче. У своје време је ангажовала извођаче који су били на врху славе: Рене Флеминг и Нели Миричоју, али овог пута смо добили прави ватромет првокласних солиста: изврсни драмски тенор Рамон Варгас, сада већ при крају своје каријере, али у пуној форми, и млади перуански певач који је недавно победио на Опералија такмичењу Пласида Доминга – Иван Ајон Ривас, првокласни тенор спинто. Амерички мецосопран Ирене Робертс као Maлвина Дaглас се истакла својим моћним и веома флексибилним гласом који се лако чуо над великим оркестром. Други амерички мецо, Елизабет Дешонг, (кao Едоардо Даглас) иначе специјалиста бел канта, која се недавно у Метрополитену истакла као Арсаће, постигла је највећи успех у бравура арији са кабалетом „Ah! Del giorno sanguinoso”. Чак су и споредне улоге имале изванредне тумаче: Годерџи Јанелидзе, као Гиљермо Рутвен, који се већ појавио у Ковент Гардену и британски мецо Сали Метјуз у улози Ане Рутвен.
Оркестар је по други пут био Британска симфонија, позван после успеха у Доницетијевој опери „Il Paria“, а тешко је замислити диригента који тако убедљиво води оркестар у италијанским операма из прве половине XIX века као што је то чинио Карло Рици. Oвaj диригент ће се ускоро наћи у Метрополитену да отвори нову сезону Керубинијевом „Медејом“.
Очекује се компакт диск са овом опером коју изводе поменути солисти, а неке секвенце су већ доступне на Јутјубу.
МАРИЈА ЖОАО ПИРЕШ, ЏОН ЕЛИОТ ГАРДИНЕР И ЛОНДОНСКИ СИМФОНИЈСКИ ОРКЕСТАР БАРБИКАН, 28. јун
Лондонски симфонијски оркестар је један од четири позната оркестра енглеске престонице са резиденцијом у Барбикан Холу. У два последња концерта ове сезоне посвећена Бетовену актери су веома позната имена у свету музичке уметности - диригент Џон Елиот Гардинер и пијанисткиња Марија Жоао Пиреш. На програму су били „Леонора“, увертира број 2, четврта симфонија и трећи концерт за клавир.
За оне који познају вештину Џона Елиота Гардинера са бројних дискова или видео снимака неће изненадити племенити звук који је диригент добио од свог изврсног оркестра. Занимљиво је да је одредио да за извођење симфоније сви музичари стоје, осим у случају контрабасиста, челиста и тимпанисте. Да ли је тиме желео да оркестру пружи слободу, како би брже и боље одговорили на сваки миг диригента? На знам одговор, али је јасно да је у сваком делу четврте симфоније овај виртуозни оркестар дао незаборавну интерпретацију, а Гардинер је заслужан за диригентско патрицијско тумачење које ме је подсетило да најбоље дане великог Карлоса Клајбера у четвртој и шестој симфонији.
Морам признати да сам присуствовао концерту пре свега да чујем Марију Жоао Пиреш, уметницу коју ценим још од својих студентских дана. Поседујем многе њене компакт дискове са њеним омиљеним композиторима: Моцартом (дебитовала је у његовом концерту у својој седмој години), Шубертом и Шопеном (проглашена је за једног од десет најбољих тумача овог композитора), али је никада нисам чуо уживо. Вредело је чекати! Слично Гардинеру, и она даје аристократску ноту извођењу.
Критичари су приметили да је уметница у првом ставу омекшала реторички елемент концерта, тако да уместо серије изјава звучи као дијалог са оркестром. Свака нијанса при извођењу била је посебно осветљена, прави тријумф велике уметнице коју је британска радио станица „Classic FM” прогласила за једну од најбољих 25 пијаниста свих времена, нарочито у извођењу Шопена, Листа и Моцарта! О њеном савршеном памћењу сведочи анегдота по којој је једном приликом схватила да је у забуни понела партитуру дела које није било на репертоару. Без иједне грешке је извела дело из програма, само по сећању. За оне који је нису чули уживо, јер је рођена 1944. године, остаје огромно дигитално наслеђе.
Вреди поменути да је ова уметница и изузетно друштвено одговорна особа која је у Португалији, Бразилу, а недавно и у Белгији започела низ пројеката за помоћ младим уметницима и онима из средине без привилегија.
„ОДА ВРЕМЕНУ“, ГРУПА МАРИЈЕ ХЕСУС ПАХЕС, ФЕСТИВАЛ ФЛАМЕНКА, САДЛЕРС ВЕЛС, 30. јун
Фламенко је већ дуго година популаран у Британији, можда још од оног времена када је Шпанија била омиљено летовалиште и када је скоро 300,000 Британаца емигрирало у земљу фламенка. Сваке године позориште Садлерс Велс, мека балета у Лондону, организује фестивал фламенка. Ове године је учествовало скоро петнаест група. Препоручили су ми „Оду времену“ групе Марије Паxес и нису погрешили.
Представа је била потпуно оригинална и престављала је велики музички и интелектуални изазов. Сви покрети фламенка су били ту: од вештог маневрисања хаљина са дугим шлепом, до запатео плеса кога прати ритмичко ударање потпетица о под, као и ритмичког праћења кастањетама. Музички, ово је била занимљива партитура јер су се, уз традиционална два женска гласа Ане Рамон и Кристине Пероза, који се нису појављивале у свакој тачки, што је добра околност, с обзиром да њихови моћни гласови иду од форте до фортисимо, појавили изузетно талентовани инструменталисти: две гитаре (бриљатни Рамон Дијаз и Исак Муњоз), виолиниста Давид Муњоз, мајстор чела Сергио Менем и перкусиониста Ћема Уријарте. У то вокално-инструментално ткиво уткан је и Вивалди, а касније и Хендл са сопрано аријом «Lascia ch’io pianga». Ова несвакидашња представа инспирисана је поезијом Пабла Неруде, Пикасовом „Герником“, па чак и грчким филозофима. У већини од дванаест сцена појављивала се легендарна Марија Паxес са бујном и дугом сребреном косом. Она већ дуго сарађује са својим супругом Ел Арби Ел Хартијем, мароканским академиком и експертом за хиспанску литературу и културу, који је и аутор текстова песама.
На крају представе, као метафора оде времену, Марија Пахес је уплела руке са својих осам играча и тако је настало дрво са много руку, па се створила визија неког старог индијског божанства.
Фламенко, као и само време, може да буде вечан, права ода времену баш као и сам наслов представе талентоване играчице и кореографа. За оне који желе да виде мали део ове необичне и изванредне представе, Јутјуб нуди кратки клип из 2018. године када је „Ода“ први пут изведена у Шпанији.
„КАВАЛЕРИЈА РУСТИКАНА“ И „ПАЈАЦИ“, КОВЕНТ ГАРДЕН, 5. јул
Британска штампа је најавила да је за ову представу у Ковент Гардену отказало више певача него што је било оставки у кабинету премијера Бориса Џонсона. Јонас Кауфман је добио ковид, а разболеле су се и уметнице Ермонела Јахо и Анита Рачевишвили, које су биле ангажоване као Неда и Сантуца. Они које су видели клип на Јутјубу у коме Анита пева арију Сантуце и дует са Туридуом, разумеће зашто је њено отказивање изазвало тако велико разочарање. Ипак, представу је критика поново поздравила као једну од великих тријумфа у Ковент Гардену.
За успех је заслужан режисер Дамијано Микелето, који је обе опере поставио још 2015. године и за које је добио престижну награду „Лоренс Оливије“. Радња ових опера је пренета у Италију, у доба раних Фелинијевих филмова, и обе имају сцену која се стално окреће чиме добијају на динамизму. У „Кавалерији“ се деле плакати за „Пајаце“, а Силвио из „Пајаца“ је анонимни пекар у „Кавалерији“, у којој се такође појављује и Неда. Мама Лучија (Елена Зилио, која пева и у својој 82. години) се појављује током целе опере и постаје њен централни лик. У великом хору „Regina Coeli“, статуа Богородице одједном оживи и показује да је Сантуца екскомуницирана у свом селу. Сцене у „Пајацима“ су исто тако драмски убeдљиве, нарочито када публика схвати да представа у позоришту постаје реалност. Обе опере су биле изузетно узбудљиве као драмски прикази.
Свој високи квалитет извођења поново доказује хор Ковент Гардена. Највеће изненађење био је млади корејски тенор (раније баритон) Сеок Јонг Баеком. Пре само неколико недеља је побрао аплаузе као Самсон у Сен Сансовој опери, а у „Кавалерији“ је његов драмски тенор велике снаге и племенитог звука импресионирао у све три арије, као и у дуету са Сантуцом.
Сантуцу и Неду је тумачио пољски сопран Александра Курзак. За Сантуцу је можда недостајао грудни регистар мецоспрана по коме је била препознатљива Фиоренца Косото у Скали или сада Анита Рачевишвили. Стиче се утисак да је знатно боља као Неда, како у својој великој арији „ Stridono lassu “, тако и у дуету са Силвијом (изворни Матија Оливијери у свом дебију у Ковент Гардену). Александра је такође изврсна глумица.
Грчки баритон Димитри Платанијас носи високе уметничке квалитете било као Алфио у „Кавалерији“, било у лику Тонија у „Пајацима“. Има моћан глас лепог тембра и јасно је зашто је тражен широм света, првенствено у Вердију, али исто тако и у веризму. На крају, иако су многи били разочарани јер се није појавио Јонас Кауфман као Канио, добијено је у уметничком смислу појавом познатог Роберта Алања, супруга Александре Курзак. У захтевним соло партијама „Un tal gioco…“, затим у „Vesti la Giubba“ и коначно у арији „No, pagliaccio non son“ није се осетио у његовом гласу ни траг умора, с обзиром да је у позној етапи своје богате каријере.
У препуној сали се нашла и бивша премијерка Тереза Меј, тако да је тренутна политичка драма издаје око премијера Бориса Џонсона верно имитирала издају која је главна тема у обе опере. Прошле су три године пошто је била принуђена да поднесе оставку, па ће сада мирне савести моћи да цитира последње речи Канија: „La commedia e finita“ и проследи их Џонсону.
