РОСИНИЈЕВ ФЕСТИВАЛ У ПЕЗАРУ 2022.
Сваке године Пезаро постаје рај за љубитеље белканта, а пре свега Росинија. Као и увек, фестивал је био на највећем могућем уметничком нивоу, а ове године су престале бројне рестрикције изазване пандемијом вируса ковида. Посетиоци нису више били у обавези да свака два дана имају нови негативни тест. Новина ове сезоне је да је уметнички директор фестивала постао Хуан Дијего Флорез, славни почасни грађанин Пезара. Нови Росинијев храм културе у Пезару тако има два највиша свештеника из Перуа, интенданта Ернеста Палација и Флореза.
Веза ових двеју земаља траје већ више од једног века, јер је перуански тенор Алехандро Гранда остварио велику каријеру у Европи почетком XX века, па је тако основан фестивал Гранде у Лими. Звезда Перуа ће још више заблистати са новим младим тенором, Иваном Ајлоном Ривасом, који брзо осваја светске позорнице и о коме се писало са снимања Меркадантијеве опере „Il Proscritto“ у Лондону током јуна.
БЕЛКАНТО РЕСИТАЛ ЂУЛИЈАНЕ ЂАНФАЛДОНИ И ВАСИЛИСЕ БЕРЖАНСКАЈЕ, 14. август
Једна од важних карактеристика Пезара је да је читав низ данас славних певача, специјалиста бел канта, ис-
пекло занат у Академије Росинијане. Обе солисткиње рецитала су пре само неколико година дебитовале као чланице ансамбла у „Viaggio a Reims“. Ђанфалдони је у последњем моменту заменила Џесику Прат, сада већ славни аустралијски колоратурни сопран са резиденцијом у Италији. Певала је молитву „Juste ciel, ah! Ta clemance“, из „Опсаде Коринта“, а потом и једну од најпознатијих Росинијевих арија, арију из опере „Зелмирa“ „Riedi al soglio; irata stella” и арију Аменаиде из „Танкредија“ – „A! Che sordar no so“. У свим аријама је показала свој кристално чисти сопран који се са лакоћом пење у највиши регистар, одличну колоратуру и легато. Ипак, за оне који воле да лутају Јутјубом, предлажем да чују како, тада још скоро девојчица, Јулија Лежнева, ученица великог руског мецосопрана Јелене Обрасцове, на такмичењу на коме је била у жирију и Криста Лудвиг, пева „Riedi al soglio“. Јулија је мецо сфогато са високим регистром сопрана, што јој је омогућило да са лакоћом отпева арију. Тако је почео њен успон на оперски пантеон, а доказ томе је њен прошлогодишњи бриљантни успех на фестивалу Дубровачких летњих игара. Пратимо наступе Ђанфалдони широм света - „Кармен“ у Торину, у Доницетијевој комичној опери „Кћи пука” у Трсту, „Ромео и Јулија“ у Торину, „Боеми“ у Буенос Аиресу, гостовање у новој сезони у Палерму... Листа не престаје.
О Бержанскаји се писало са највећим похвалама у улози Зинаиде у „Мојсију и фараону” прошле године у Пезару. Свој успех је поновила у истој улози на фестивалу у Екс ан Провансу. Још тада сам помислио да бих радо прешао океан да је чујем у улози Амнерис. Није било потребно, јер се појавила на овом рециталу. Одлична дикција, савршени пијанисими, али истовремено глас снажан као ураган који лако прекрије оркестар, затим моћан доњи регстар и „voce di petto“, а онда храбро и са највећом лакоћом у арији Росинијеве трагичне опере „Ермиона“ пева високе ноте сопранског фаха. За само шест година свог истицања у ансамблу групе Академије Росинијане освојила је многе светске оперске сцене. Сада се може чути у Риму, Базелу, Берлину, бечкој Опери, „Maggio Musicale“ у Фиренци, у Ковент Гардену у улози Фенене, па до Салцбурга. Потражите је на Јутјубу, посебно као Зинаиду; бићете сигурно веома импресионирани.
На крају су обе диве отпевале дует Аменаиде и Танкредија „Lasciami: non t’ascolto“. Нажалост, за разлику од других рецитала, није било ни једног биса.
„IL VIAGGIO A REIMS“, 15. август
Жао ми је да нисам могао да чујем обе представе ове опере, јер има толико невероватних младих талената у Академији Росинијани, а „Путовање у Ремс“ („Il viaggio a Reims, ossia L’albergo del giglio d’oro“, 1825) је једино од Росинијевих дела у коме учествује седамнаест певача, а две представе би омогућиле да се чује цела група од око тридесет уметника. Свеједно, у овом расаду великих будућих звезда било је прилике да се чују велики таленти. У улози Мелибеје 3. августа, а вечерас као Мадалена је била колумбијски мецосопран Паола Легизамон, која је већ певала Розину у болоњској опери и поновиће ту улогу на фестивалу у Картагени почетком 2023. године. Двадесетчетворогодишњи кинески тенор са псеудонимом Валентино Сун је пре два дана изводио ролу Белфиора, а данас Дон Луиђина. Студира у Милану и већ је победио на бројним конкурсима.
Најдубљи утисак оставила је казахстански сопран Лајла Аламанова као Мадам Кортезe. На почетку је своје каријере, тако да нема њених снимака на Јутјубу, али упамтите њено име јер ће се прославити.
Највећи успех код публике је постигао Маријано Ороско као Дон Профондо, и то не само због изванредног гласа и чувене арије „Medaglie Incomparabili“, већ и због одличне глуме. Можда највећи међународни реноме има шпанско-француски сопран Инес Лоранс (Грофица Фолвил), специјалиста за барокну оперу, која је већ снимила један компактни диск. Такође је реномирани уметник и италијански сопран Ирене Ћеле, као Корина, која је већ певала Виолету у Пизи и Барбарину у Ђенови. Она је једина личност која има две арије у опери и то уз харфу облигато. Јасно је показала зашто је очекује велика каријера. И она и Лоранс су већ откриле важност публицитета и направиле су атрактивну веб страницу.
Валерио Борђони у лику Грофа Либенскофа је већ тумачио Алфреда на разним италијанским оперским сценама и појавиће се у Софији приликом извођења Вердијевог „Реквијема“. За разлику од осталих солиста, њему је неопходно боље савлађивање глумачке технике. На послетку, остаје незаборавна јерменски мецо Ануш Марторосјан у улози Малибее; одлична је глумица добре дикције и раскошан мецо и у ниском и високом регистру, што је већ доказала на сцени у улози Розине.
Установа „Opera Vision“ пружа прилику да на Јујубу видите снимке ове опере са обе представе из августа, па тако можете на основу утисака створити мишљење о поменутим младим талентима пред којима је будућност оперских звезда.
РЕСИТАЛ СОЊЕ ПРИНЕ, 16. август
Овај италијански контраалт познат је у свету од када је још са двадесет пет година примљена у Академију Скале као врсни интерпретатор барокне опере. О томе сведоче њени бројни музички снимци из опера Вивалдија и Хендла. Пре двадесет година је дебитовала у Пезару као Тизба у „Пепељузи“, да би сада гостовала на концерту белканта.
Прина је одлучила да покаже свој талент искључиво у песми у веома разноликом програму. Почела је са Моцартовом „Dans un bois solitaire“, па Росинијевом песмом „La Regata Veneziana“ и кратом песмом из „Péchés de veilesse“, а потом, на опште изненађење, са три народне песме у обради Беле Бартока. Зна се да само неки оперски певачи су истовремено мајстори у песми јер, за разлику од опере где имају неколико сати да изграде лик и вокално и драмски, овај музички облик захтева „multum in parvo“- сложена фабула дела се мора представити у само неколико минута извођења.
Прина је овим концертом доказала да јесте мајстор песмe , баш као и опере, захваљујући свом раскошном гласу, обогаћеним грудним регистром у најдубљим нотама. Наступ је потврдио да ова уметница не плени само својом изванредном колоратурном техником, овековеченом у извођењу „Sorge l’irato nembo“ из Вивалдијевог „Бесног Орланда“ уз пратњу венецијанског барокног ансамбла, већ је употпунила своје вокално извођење веома експресивним покретима, па се намеће утисак да уметница увек и у свему што тумачи улаже сав свој таленат и то одлично перципира.
Најзанимљивији део програма је било финале када је Прина певала седам шпанских народних песама Мануела де Фаље. Можда су интерпретације Терезије Бергансе и Монсерат Кабаље биле аутентичније, али су ритмички изазови у „Seguidilla murcicana“ и „Polo“ спретно решени, а по темпераменту и страсти (није одолела да покретима својих ципела, као запатео у фламенку, прати свог пијанисту Паола Спадаро Мунита) не заостаје за својим славним шпанским колегиницама.
Прина има верну публику и пошто се вратила у Пезаро после десетогодишње паузе, топло је поздрављена.
„ГРОФ ОРИ“, 16. август
„Гроф Ори“ („Le Comte Ory“) је Росинијева последња комична опера, компонована за извођење у Паризу по либрету познатог писца Ежена Скриба. Росини није могао да одоли својој навици да позајмљује успешне комаде из својих ранијих опера, а у овом случају углавном из „Il Viaggio a Reims“. Опера је компонована 1828, само три године после крунисања Шарла X у Ремсу, историјски моменат који управо описује у „Путовању“, па је тако коинциденцију преноса партитуре из „Путовања“ у „Грофа Орија“ могуће објаснити - арија Милорда (средња секција и кабалетa) је пренета у арију гувернера „Veiller sans cesse“, а арија Грофице Фолвил је пренета у арију грофице Аделе „Vous qu’on dit sensible”, док је чувени „Gran Pezzo Concertato a 14 voci“ постао финале првог чина. Коначно, арија Дон Профонда „Medalie incomparabili“ је постала Рембоова арија „Dans ce lieu solitaire“.
Ако се сетимо да је Росини y седамнаест годинa компоновао чак 38 опера, позајмљивање се не може узети за велики грех, тим пре што се ради о занимљивој и привлачној музици која даје могућност добром тенору и сопрану да покажу своју технику и умеће да певају у вокалној стратосфери.
Либрето опере искушава режисера у многим изазовима. У овој представи изазовима се одолело, све је блистало и визуелно и драмски у режији, сценографији и костимима Хуга де Ане. Режисер је пренео радњу у чаробни свет Хијеронимуса Боша, уз неколико реминисценција на Салвадора Далија. На сцени су доминирале џиновске репродукције Бошових слика и бројне лутке у форми птица. Када се једном прихвати такав свет фантастике, онда целокупна радња, укључујући прерушавање Орија и његових витезова у калуђерице, постаје део логичног комплекса. Уз овакву сценографију хор је оденут у костиме блиставих боја из педесетих година прошлог века. Хор је изузетно успешно глумио на сцени у својим деоницама, али и када прати арије, дуете и ансамбле солиста.
Коначно, фестивал је постигао оно најважније– добијена је раскошна подела улога почев од грофа, кога Хуан Дијего Флорез пева широм света, па је било могуће видети га у преносу из Метрополитен опере. После двадесет година каријере Флорез није ништа изгубио од својих квалитета. Његова дикција француског и италијанског је беспрекорна. Легато певање може да послужи као школски пример како треба певати белканто, а Флорез то и чини у свом педагошком приступу младим талентима у својим музичким радионицама. Висока теситура у арији „Que les destins prospères“ и у овом стадијуму његове каријере не представља никакву тешкоћу. И у присуству његових талентованих колега, Спајрса, Камарена и Браунлија, он и даље остаје на самом врху по интерпретацији оваквог репертоара.
У Пезару је Флорез добио изванредне партнере: Жули Фукс као Грофица Адела и Марија Катајева као паж Изолије још убедљивије тумаче своје улоге него него сопран и мецо са недавних представа Метрополитену. Млади сопран Фукс се већ прославила у бечкој Опери, Цириху, у напуљском Театру Сан Карло, у мадридском Театро Реал, а њена наглашена природна лепота је лако објаснила зашто се Ори бацио војном стратегијом tous azimuts да је придобије. Показала се и као одлична глумица, тим пре што је режисер приказао да лик који она тумачи једва прикрива вулкан потиснутих сексуалних жеља, што то се показало у смелим љубавним сценама, укљујући и menage a trois са Изолијеом и Оријем, што се код Росинија назире, али никада не приказује експлицитно. Њено извођење арије „En proie a la tristesse“ постаје узор за певање белканта.
Код Росинија су музички најзанимљивији и визуелно најефектнији ансамбли, на пример терцети „J’entends d’ici le bruit des armes“, и „À la faveur de cette nuit obscure”, дует Орија и Грофице „Ah! Quel respect, Madame”, дует Орија и Изолијеа „Une dame de haut parage” и финале „Ecoutez ces chants de victoire“.
Београдска или новосадска публика би свакако радо видела ово ремек-дело када би се нашли тумачи који могу да одговоре Росинијевим акробатским изазовима.
РЕЦИТАЛ НАУЕЛ ДИ ПЈЕРA, 17. август
Сведочили смо занимљивом концерту за љубитеље Росинија, пуном куриозитета. Филхармонијски оркестар „Ђоакино Росини“ под палицом Фабриција Руђера је извео три необјављене увертире: „Sinfonie Giovanili”, написану давне 1809. године, затим алтернативне увертире за „Equivoco Stravagante” и „Деметрио и Полибије“. Не постоји ниједна Росинијева увертира која није занимљива, иако нису све ремек-дела као увертире опера „Севиљски берберин”, „Сврака крадљивица”, „Семирамида” или „Виљем Тел”. Ипак cве показују знакове Росинијевог мајсторства - оркестрацију пуну маште са посебном улогом за дувачке инструменте.
Други део концерта је био посвећен ретко извођеној сценској музици „Edipo Coloneo” („Едип на Колону“) по истоименој Софокловој трагедији из циклуса Тебанских легенди. Компонована је1817. године за бас и мушки хор по либрету Ђанбастисте Ђустија, а онда су 1844. објављени и одломци на француском језику – два хора и арија „Amme Innocent”. Дело је пало у заборав све док није почела друга ренесанса Росинија после Другог светског рата (прва је почела популаризацијом његових опера које је двадесетих година тумачила по Европи ненадмашна Кончита Супервија). Признајмо, ово није велика музика, већ делује као купљена слика са детаљима који вам се допадају коју после не знате где да окачите.
У извођењу солистичких деоница се нарочито истакао аргентински бас Науел ди Пјеро. Млади уметник је већ изградио завидну каријеру и појављује се на сценама водећих кућа као што је париска Опера, Цирих, Бољшој, Ковент Гарден (у улогама Колина и Мазета, а опера у Израелу му је дала прилику да буде протагониста у “Дон Ђованију”) и на фестивалима у Екс ен Провансу, Единбургу и престижном Салцбургу. Пре три године о њему се писало као одличном Асуру из „Семирамиде“ у Пезару, а ове сезоне c се појавио на фестивалу и као гувернер у „Грофу Орију”.
Његове очигледне квалитете: одличну дикцију, уједначени регистар и лако препознатљиву боју гласа можете чути и на бројним видео-снимцима на Јутјубу. Веран традицији своје домовине, постао је и врсни тумач песама танга, нарочито мелодија Карлоса Гардела.
СИМФОНИЈСКИ КОНЦЕРТ, 18. август
Позориште је било полупразно током овог концерта. Очекивали смо да се појави мој омиљени тенор, или баритенор, како га сада зову због широког дијапазона гласа, Мајкл Спајрс. На свом последњем компакт диску појављује се у оба фаха, и као тенор и као баритон. Нажалост, отказао је из породичних разлога, а онда је то учинила и америчка дива Анђела Мид, правдајући се болешћу. Тако се на овом концерту нашла на репертоару само инструментална музика, три увертире и Дворжакова девета симфонија.
Мало новог се може рећи за увертире опера „Сврака крадљивица“ и „Севиљски берберин“, али је Данијел Смит дириговао оркестром са таквим бриом да су звучале као велика дела, а пошто је Росини изврстан оркестратор, дошли су до изражаја сви дувачки инструменти, укљујући и изврстан пиколо.
Трећа увертира за Белинијеву „Il Pirata“ је нешто мање позната. Опера се ретко изводи од времена када ју је певала Марија Калас у Скали, иако је Скала поновила то дело 2018. за Соњу Јончеву, с тим што се сцена лудила „Oh! S’io potessi dissipar le nubi“; „Col sorriso d’innocenza“ често налазила на репертоару рецитала Калас, као и Монтсерат Кабаље, нешто касније.
Неоспорно је да је млади аустралијски диригент Данијел Смит већ створио завидну каријеру, а познаје га и београдска публика; подједнако је успешан и на концертном и на оперском подијуму. Девета Дворжакова симфонија је под његовом палицом извођена са таквим еланом, да је познати четврти став подигао малобројну публику на ноге. Тражили су бис и после краће консултације, очигледно узбуђен овом неочекиваном реакцијом публике, Данијел им је поново поклонио „Свраку крадљивицу“. Подсетио ме је начином дириговања на финског диригента Клауса Макелу – минимум покрета, али савршени рапор са оркестром који је разумео сваки његов миг. Када су чули похвалне критике, многи из публике који су вратили карте разочарани одсуством својих омиљених оперских певача, зажалили су што су изостали са овог концерта.
„LA GAZZETTA“, 18. август
Код многих Росинијевих опера либрета су толико компликована и невероватна да је можда и боље да се не препричавају. У случају ове опере buffо за настанак дела је била инспирацијa Голдонијев „Il matrimonio per concorso“ („Брак по огласу“) који је први пут изведен 1763. године у Венецији. Тријумф љубави два млада пара упркос противљењу њихових строгих и амбициозних очева заинтригирала је композиторе Фелиће Мартинелиja, Николу Ђомелиja, Пасквалa Алфонсиja и Ђузепеa Фаринелиja да пренесу Голдонијев комад у форму опере. Само се Росинијева опера задржала на репертоарy, али се веома ретко изводи.
Новитет који је Росини увео да је улога Помпонија написана на наполитанском дијалекту који, признаје Росини својој мајци у преписци, уопште није добро познавао. Та наполитанска компонента је свакако потенцирала бројне комичне моменте у опери на нивоу комедије заблуде у комадима рестаурације у Енглеској или код Фејдоових фарси. Композитору је било важно да остави добар утисак, па се послужио опробаном тактиком: смело је преузимао музику из чак пет својих опера: „Турчин у Италији“. „La pietra del Paragone“, „Торвалдо и Дорлиска“, „L’equivoco extravagante“ и „La Cambiale di мatrimonio“. И поред тога, музика је пуна занимљивих мелодија, арија, дуета и ансамбала. Такође, оригинална музички занимљива увертира је касније коришћена за увертиру много познатије „Пепељуге“, па је тако позајмљивање ишло у оба смера. Још један куриозитет: сада познати квинтет се изгубио током скоро сто година, па се појавио у светској премијери из 2013. године у извођењу Конзерваторија Нове Енглеске – снимак тог квинтета можете видети и чути на Јутјубу. Нису присутни баш најврснији тумачи, али квинтет вреди чути као музички раритет, с обзиром се сматра једним од најуспешнијих делова ове опере.
Малобројна публика је имала прилику да прати ову оперу уживо. У Пезару је постављена у режији Марка Гарнитија тек 2015. године. Прошле године је била на репертоару валонске опере из Лијежа, а за заинтересоване је сачуван видео-запис у Јутјубовим архивама. Једина интегрална верзија опере је у извођењу „Pacific Opera Project“ из 2020. године (са не баш најбољим певачима), али је и „Naxos“ издао компактни диск са фестивала у Вилдбаду из 2007. године са врхунском поделом улога и чешким камерним солистима, а постоје и музички записи са представе из Барселоне, 2005. година.
Високи квалитет овогодишње поставке је осигурао маестро Карло Рици. Он је већ девети пут у Пезару као један од главних експонената данашње италијанске опере. О њему се већ писало из Лондона са представе „Il Proscritto“, коју је пронашао у напуљским архивима, па је изведена први пут после паузе од 180 година. У вокалном смислу, представом је доминирао (и кажу ми колеге из Напуља на одличном наполитанском дијалекту) ветеран Карло Лепоре као Помпонио. Ово му је био четрнаести пут да се појављује у Пезару од свог дебија пре 25 година. Истакли су се такође млади тенор из Катаније, Пjетро Адаини као Алберто, колоратурни сопран Марија Грација Скјаво као Лизета (недавно је била Лучија ди Ламермур у Торину), баритон Ђорђо Кадауро као Филипо (редовно присутан у Скали и Ковент Гардену), бас Алехандро Балинас, и то само после године дана усавршавања у Академији Росинијана, румунски мецосопран Мартинина Антони као Доралиће, као и колумбијски мецосопран Андреа Нињо као Мадам Роз која је наступила у Пезару после свог успеха у Академији миланске Скале.
Уживали смо у још једном бисеру из Росинијевог богатог опуса. Увек је актуелно питање шта се још могло добити од овог композитора да није престао да компонује у последње четири деценије свог живота.
„РОСИНИ МАНИЈА“, 19. август
Пошто је програм Росинијевог фестивала у Пезару предвидео само три опере и „Viaggio“ младих уметника, публици су преостали концерти белканта. Као и пре неколико година, маркетиншки мајстори су одлучили да направе коктел драме, позоришта и певања на концерту названом „Росини манија“ или „Медведов сан“. Причу о Росинијевом животу је поставио режисер Матео Анселмо у сарадњи са глумцем Ернестом Ламом, кога памтимо као одличног мимичара Томазина у опери „Газета“ од претходне вечери.
Разлог доласка многобројне публике је била жеља да се чују три млада талента: колумбијски мецосопран Андреа Нињо, коју памтимо по улози Мадам Роз у „Газети“, затим италијански тенор Матео Рома и, коначно, грузијски бас певач Гиорги Маношвили.
Сем кратких мелодија „Belta crudele“ „Il trovatore“ и „ Addio ai viennesi“, остале музичке нумере су биле из збирке минијатура „Péchés de veilesse“. И Рома и Маношвили су пре само годину дана почели као студенти Академије Росинијане, али већ граде импресивну каријеру. Пре него што се на крају фестивала појавио на гала концерту, Маношвили, који је дипломирао пре само девет година, је већ гостовао у Берлину, конзерваторијуму „Чајковски“ у Москви, у Риму, у „Боемима“, а ускоро се очекује на бини славног Театра Сан Карло у Напуљу и то у „Дон Карлосу“. Иако је вокално веома импресиван басо профундо, не одликује га велики глумачки талент, али то је занат који се стиче искуством.
Матео Рома, тенор из Тревиза, је пре три године постао члан Академије Росинијане, да би прошле сезоне у Пезару певао Ауфида у „Мојсију и фараону“, а онда се појавио у „Пепељузи“ у Бергаму, потом са главном улогом у „Свиленим лествицама“ у Верони и играјући Леополда у „Јеврејци“ у Килу , а у Скали у суженој верзији „Пепељуге“. Овог младог талентованог тенора можете такође видети и чути како пева „Addio ai viennesi“ са овог концерта на његовом каналу.
Млади колумбијски мецосопран, Андреа Нињо се већ истакла у „Газети“ претходне вечери. Она је примљена у Академију Скале са својим интерпретацијама Розине и Пепељуге, а убрзо су почеле да пристижу значајније улоге: Пепељуга у Бону, Мег у „Фалстафу“ и недавно лик Адалђизе из „Норме“ у Гранади. Уз уметничке квалитете Нињо поседује изузетну лепоту што ће јој сигурно помоћи у каријери, јер се данас све више траже драмски убедљиви ликови. Када чујете клип у коме пева Софи из „Вертера“, зажелећете да је видите и на сцени у тој улози.
БАРБАРА ФРИТОЛИ, 20. август
Барбара Фритоли је велика оперска дива коју није потребно представљати. Од када се појавила у Пезару у малој улози у „Путовању у Ремс” пре тачно три деценије, певала је буквално на свим водећим оперским сценама: Скала, Метрополитен, Бечка опера, Бастиља, Лицеј у Барселони, Театро Реал у Мадриду, а потом и Ковент Гарден у пратњи врхунских диригената као што су Абадо, Мути, Баренбојм, Мехта, Левајн, Мазел, Хајтинк, Папано и Шаји. Подједнако плени како у операма из периода беланта, тако и у Вердијевим и Пучинијевим остварењима.
Као и Прина, одлучила је да рецитал на којем ју је пратила грузијска пијанисткиња Мзија Бахтуриџе, посвети искључиво песми: у кратком програму посвећеном Росинију (опет „Péchés de veilesse”), Тостију и Мартучију. Њен глас је сопран ретке лепоте, музикалности и изванредне технике. Овог пута можда није прикладно дати критику јер је Фритоли била индиспонирана, како нам је рекла, због паклене врућине; ипак је храбро одлучила да наступи. Публика је тражила бис и добила је једну арију из „Адријане Лекувре”. Нажалост, током извођења пијанисима јој се преломио глас и уметница је напустила салу уз извињење. Када буде певала грофицу у „Фигаровој женидби” у Театро Реал у Мадриду, сигурно ће се вратити у своју уобичајену савршену форму. Дотле је можете чути у најбољем издању на Јутјубу као Леонору из „Трубадура“ у Скали, или Дона Елвиру у „Дон Ђованију“ из Метрополитена.
„ОТЕЛО”, 20. август
Када се помене „Отело“ у свету опере, мисли се превасxодно на Вердијево ремек-дело чији је либрето веран Шекспировој трагедији. Росинијев „Отe-ло“ је пак означио нови период у италијанској опери и показао да, поред тога што је Росини био првосвештеник опере буфо, такође је био мајстор племените „opere seria“. Дело је компоновано 1816. године, када је Росинију било само двадесет година, а успех је био без преседана. Либрето је написао Франческо Берио, маркиз ди Салса, велики ерудита и обожаватељ Шекспира у време када је енглески писац био мало познат у Италији. Уз то се Росинију пружила жељена прилика да поклони музику Дантеовим стиховима које пева гондолијер: „Nessun maggior dolore che ricordarse del tempo felice nella miseria („Нема већег бола од успомене на срећне дане у тузи“).
Услови за рад које је Росинију омогућио Доменико Барбаја, менаџер Напуљске опере, су били изванредни. У улози Дездемоне је била тадашња Барбајина љубавница, Изабела Колбран, „diva assoluta“ Италије, а касније Росинијева супруга. Предводила је екипу успешних певача који су се остваривали у више улога уз пратњу изванредног оркестра и хора. Млади композитор је постао миљеник друштвених кругова Напуља, једног од тадашњих европских престоница културе. За чуђење је да се Росинију указала толика пажња када је имао до тада само један успех, своју прву оперу „Elisabetta Regina d’Inghilterra“.
У музичком смислу „Отело“ је пун изванредних мелодија, почевши од увертире. За Росинија је протагониста опере не Отело, већ Дездемона. Њена арија о врби „Assisa a pie d’un salice“ уз харфу облигато је постала симбол новог правца у компоновању арија у италијанској опери. Куриозитет је да су све три главне мушке улоге, Отело, Родриго и Јаго, написане за теноре који могу да певају са лакоћом у највишој теситури. Сваки има велику арију: Отелова је „Ah si per voi gia sento“, Родригова „Che ascolto? Ahimè, che dici? …“, а Јагова „L’Ira davverso fato“. Још занимљивији су дуети Отела и Јага: „Non m’inganno; al mio rivale…“, Родрига и Јага: „O, non temer, serena“ и Отела и Родрига: „Ah! Vieni nel tuo sangue“, затим терцети и, као Росинијев заштитни знак, ансамбли.
Режисер Розета Кучи је радњу лоцирала у двадесети век, и, као по правилу, обогатила је сценографију видео-снимцима. Опера почиње као детективска прича праћена чланцима у штампи: „Убиство у високом друштву”, илустрованим сценама насиља. Она се такође, што је разумљиво, показала као феминисткиња и пројектовала је наслов на видео снимку „Доста са убијањем жена”, а пре него што Отело убије Дездемону, на сцени се појави двадесетак жена у белим спаваћицама са траговима крви од ножа. Кучи је изјавила да јој је намера била да прикаже какве трагедије су могуће када се странац, као Отело, нађе у друштву које га никада неће прихватити. Њему су се Венецијанци дивили, подсећа режисер, због победа на бојном пољу, али је за високо друштво остао странац, што га је довело до беса и дало психолошки мотив да лако поверује Јаговим сплеткама и потом убије Дездемону.
Иако још нема видео-снимка са фестивала, може се на Јутјубу видети трејлер који показује како је Розета Кучи покушала да прикаже једну од највећих трагедија у литератури.
Инструментално извођење је било на највишем нивоу, а Симфонијским националним оркестром RAI је дириговао сада већ славни Ив Абел који повремено гостује у Пезару већ скоро тридесет година.
Вокално, добили смо прави ватромет предивних гласова. Звезда је била Елеонора Бурато, која је већ побрала ловорике на прошлогодишњој представи „Мојсија и фараона“. Поседује привлачну боју гласа који је потпуно уједначен у свим регистрима, савршене пијанисиме, беспрекоран легато а, када то Росини тражи, њен глас са лакоћом покрива цео оркестар и хор. Као што је обичај у Италији, публика је поздравила њен наступ громогласним лупањем стопала по дрвеном поду.
Трио тенора је био изванредан. Енеа Скала је био Отело. Он данас више пева у бројним водећим иностраним кућама него у Италији, а почео је као студент Академије Росинијане у Пезару пре само тринаест година. Био је изврстан и драмски и вокално, са изгледом холивудског глумца. Није био тамнопут у складу са модерном тезом да је Отело вероватно био бели Мавар, па је зато Дездемонина страсна љубав била прихватљивија по ондашњим стандардима. Ништа мање импресиван је био Димитри Корчак као Родриго. Квалитетом извођења је доказао да је постао тенорски стуб ослонац фестивала пошто је већ девети пут у Пезару. Ветеран Антонио Сиракуза у улози Јага је био подједнако добар и као глумац и као вокални солиста. Јевгениј Стравински (да, Пезаро не бојкотује руске уметнике) је већ био одличан Спарафучиле у Ковент Гардену, а сада добро остварен у улози Дездемониног оца Елмира, док се Адријана ди Паола истакла као Емилија. Њој је режисер одредила да драмски, као хор у грчким трагедијама, прати радњу. На крају треба поменути Хулијана Хенао Гонзалеза у двојној улози гондолијера и Луча. Млади колумбијски тенор, иначе члан бечког „Theater am der Wien“, се већ појављује у већим улогама и биће ми задовољство да га чујем као Неморина на октобарском извођењу Доницетија у Боготи.
Хор у Росинијевој опери нема тако важну улогу као у Вердијевој, али је je „Coro del Teatro Ventidio Basso“ традиционално оставио одличан утисак у Пезару.
Иако слабије извођена, опера „Отело“ је у целини пренета на компакт дискове. „Отела“ певају Карерас, Форд, Мерит, Осборн, Спајрс и Кунде, а Дездемону изводи право оперско сазвежђе: Фредерика фон Штадe , Андерсон, Прат и Бартоли. Такође се на Јутјубу могу видети неколики преноси са представа, од којих се посебно истиче снимак из Театра Сан Карло у Напуљу.
ГАЛА ПРЕДСТАВА – 40 ГОДИНА САРАДЊЕ СА ПЈЕРОМ ЛУИЂИЈЕМ ПИЦИЈЕМ ТЕАТРО ДЕЛ ФОНДО, 21. август
Звездa ове гала вечери нису били певачи, колико чувени режисер Пјер Луиђи Пици који сарађује са фестивалом у Пезару тридесети пут у последњих четрдесет година! Овај уметник, и костимограф данас има 92 године, али је још увек у пуној креативној и физичкој снази. Доминирао је на бини причајући анегдоте из своје богате каријере. Наравно, Пици је познат широм света, од Скале до Ковент Гардена, а 1990. године је инаугурисана опера Бастиља у Паризу његовом поставком „Тројанаца”.
За оне који не знају италијански и нису могли да прате његове коментаре, компензација је био богати вокални програм у коме су учествовали многи певачи који ове сезоне гостују у Пезару. Нажалост, због ковида је отказала наступ сјајни руски мецосопран Василиса Бержанскаја која се разболела после свог првог концерта. Свеједно, добили смо прегршт „лилихипа“. Заиста је немогуће издвојити неког од извођача јер су сви били сјајни. Уз бројне ансамбле, Елеонора Бурато која је тако блистала као Дездемона, певала је арију Матилде из Виљема Тела „Sombre foret“ док је Марија Катајева , одличан Изолије из „Орија“, извела „Di tanti palpiti“ и „Amenaide... serbami tua fé...” из „Танкредија“. Ђорђо Каодуро је био Рембо у „Dans ce lieu solitaire ”, а Аја Вакизоно, све присутнија у Пезару, поновила је ранији успех са „Quel dirmi, oh Dio! Non t’amo... Eco pietosa su queste sponde ” из „La pietra del paragone“, а затим смо је чули у “ Giusto Ciel, in tal periglio ” из „Мехмеда II” и на крају у Розининој арији „Contro un cor che accende amore” из „Севиљског берберина“.
Марија Лаура Јакобелис је певала арију Бјанке „Teco resto: in te rispetto” из „Бјанка и Фалијери“. Представа се завршила близу поноћи Фигаровом аријом из „Севиљског берберина” и молитвом из „Мојсија и фараона”.
Маестро Пици изгледа скоро бесмртан, па ће, попут славне диве Магде Оливеро, живети и стварати преко сто година, а ако тако и не буде, добили смо овом гала представом блистав и весео моменат којим се даје омаж једном од најважнијих оперских режисера света, коме су управо Росинијеве опере донеле славу.
