Шта све глас може?
Радослава Воргић Журжован, сопран
У оквиру годишњег конкурса СОКОЈ-а за подршку савременом музичком стваралаштву 2020. подржан је пројекат Радославе Воргић Журжован под називом „Шта све глас може“. Помоћ при његовој реализацији пружио је Културна центар Војводине „Милош Црњански“ где је ауторка пројекта праизвела 13 композиција за глас, виолину и виолончело специјално компонованих баш за ову прилику. Снимак пројекта стављен је на youtube платформу Културног центра, а програм је, након попуштања мера уведених због пандемије, изведен у Сремским Карловцима и Новом Бечеју.
Композиторске поруџбине у Србији права су реткост. Било је повремено таквих ентузијастичких покушаја да се подржи ова уметничка делатност у нас на БЕМУСУ.
Подсетићемо да је и Српско народно позориште у сусрет 150 година од свог снивања наручило оперу„Милева“ од композиторке Александре Вребалов. Ту је и Војвођански симфонијски оркестар који је својевремено реализовао такмичење за нову композицију за оркестар. И Удружење грађана „Еуфонија“ посветило је, у квиру фестивала посвећеног хармоници, овом важном аспекту један сегмент свог деловања. Било је и приватних иницијатива на ту тему: Небојша Јован Живковић, наш светски познати перкусиониста, професор на Академији за музику и драмске уметности у Бечу и на Академији уметности у Новом Саду, организовао је конкурс за писање дела за перкусионе инструменте. Но, поменути пројекти су спорадични и немогу да оправдају пословичну небригу државних структура за овај сегмент музичке уметности – за стваралаштво савремене музике у Србији. Ипак, порадичност постаје све чешћа! Један недавни светао пример како се охрабрује композиторско стваралаштво иницирала је Радослава Воргић Журжован која је, у оквиру свог пројекта „Шта све глас може“ који је подржан од стране СОКОЈ-а послала позив ауторима да компонују дела за сопран, виолину и виолончело. Културни центар Војводине „Милош Црњански“ (некадашњи Завод за културу Војводине) у оквиру акције 2К+посвећене савременој музици, пружио је подршку нашој младој уметници и помогао организацију премијерног извођења. Одзив је био задовољавајући па су изведена готово сва пристигла дела. Снимак који се може слушати на youtube-у сведочи о заиста инспиративним и вредним опусима од којих ће неки без сумње имати и интернационални одјек.
Стављање сопранског гласа у први план овог пројекта није случајан. Вокална музика код нас има дугу и плодну традицију још од 19. века када су певачка друштва била не само прва готово професионална извођачка тела, него и генерално расадници културе у којима су неговане и музика и драмске уметности, књижевност и други аспекти квалитетног грађанског живота. Глас је, дакле, код нас кроз векове моћно изражајно средство, одјек друштвеног ангажмана, готово политички актер културе. То је имала на уму и Радослава Воргић Журжован, наша млада сопранисткиња која је, годинама живећи и радећи у Немачкој, те гостујући у разним музичким центрима Европе, уочила потребу за новим опусима који могу бити стимуланс за вокалне солисте, а откровење за публику. Пандемија, која је огодила све наше јавне и приватне сфере, вратила је ову уметницу у Србију где је засновала радни однос на Академији уметности у Новом Саду и наставила да негује свој жанровски богат репертоар. Пројекат „Шта све глас може“ представила је непосредно пред одбрану свог докторског уметничког пројекта и тиме показала да је за уметника жанровска разноликост изазов, инспирација и мотивација. Тако се само месец дана пре извођења оперских арија писаних за Франческу Куцони из барокног периода, Радослава Воргић Журжован посветила новим композицијама остваривши изванредан дијапазон вокалних могућности и показавши при томе надасве убедљив перформативни потенцијал. Јер дела данашњег времена захтевају интензиван ангажман уметника који излази и ван оквира њихове уже стручне уметничке експертизе. Притомеје Радослава Воргић Журжован показала и маштовите драмске бравуре, и одважност да закорачи у перформативне праксе на трагу оних које су Европи дале јeдна Кети Барбериен или Барбара Ханиген. Но, ова млада уметница убедљивог наступа имала је и сигурну подршку виолинисткиње Марте Драгаш и виолончелисткиње Милице Свирац. Ни њима није било „лако“ – захтеви које су пред њих ставили композитори превазилазе „уобичајене“ захтеве партитуре за инструменте. Марта Драгаш и Милица Свирац су, свирајући, имале задатак и да својим певањем подрже глас сопрана, па су тако и оне искорачиле из „комфорне“ зоне својих жица. Ефекат који је при томе добијен за иста сврстава овај концерт у ред оних изузетних, вредних културних догађаја који нису спектакуларно најављивани на свим медијима, који нису били масовно коментарисани унапред, али су оставили важан траг у нашој средини, мало наклоњеној савременом композиторском стваралаштву.
